Silovane i odbačene

Nesumnjivo najgora situacija u regionu je u Srbiji, u kojoj Zakon o civilnim žrtvama rata iz 1996. ne prepoznaje kategoriju silovanih žena u ratu, a po svemu sudeći, ni novi zakon neće

“… Nakon pet dana, mene i još dvije djevojke iz sale izvode trojica vojnika. Odvode nas u Bratunac, u napuštenu bošnjačku kuću. Tada za mene kao petnaestogodišnju djevojčicu slijede nepoznata bol, patnja i poniženja. Silovana sam neprekidno više puta, od strane više počinilaca. Tim gnusnim činom ranili su moje tijelo i ostavili duboki ožiljak u mojoj duši…” – Edina Karić.

“… Tamo su otvorili koncentracioni logor, gde je masakrirano nekoliko mojih suseda i moje rodbine. A nas žene su silovali pred našim muževima i našom decom. Te siledžije su bili lokalni Srbi koji su nam bili poznati imenom i prezimenom. Tamo nije bio pošteđen nijedan uzrast. Od devojaka od trinaest godina do starih baka od osamdeset godina, sve su nas silovali i maltretirali na najbrutalnije načine…” – Nurije Tolaj.

“… U večernjim satima, kada smo stigli do odredišta, bilo je možda dvadeset i tri sata, iz kombija su izveli najprije mog supruga i bratića, dvojica njih, dok su dvojica ostala sa mnom u kombiju. Tada mi se desilo ono najgore što se može desiti ženi – seksualno maltretiranjem da ne kažem silovanje što je. Ja sam mislila da je to ono zadnje što mi se dešava prije ubistva…” – Jovanka Carević.

Ovo su samo neka od svedočenja žena žrtava seksualnog zlostavljanja tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, zabeležena na Ženskom sudu u Sarajevu 2015, a ovekovečena u knjizi “Ženski sud: O događaju u Sarajevu i o nastavku procesa”, Žena u crnom.

Juče je širom sveta obeležen Međunarodni dan borbe protiv seksualnog nasilja u sukobima, a na prostoru bivše Jugoslavije brojke ne mogu biti crnje, podrška žrtvama silovanja nedovoljna, nesenzibilisanost institucija vidna, a sve ovo posebno u Srbiji.

Procenjuje se da je najmanje 50.000 žena silovano u ratovima devedesetih. Kakav je život tih žena? Da li ih u noćima još prate slike gnusnih, odvratnih, neljudskih patnji koje su preživele? Koliko ih je rodilo decu silovatelja? Imaju li psihološke probleme? Fizičke? Normalne porodične odnose? Da li je ikoga briga za njih? Za to što su preživele?

Mnoge žrtve silovanja kažu da bi više volele da su mrtve. Osim strahota koje su preživele i trauma s kojima se moraju boriti do kraja života, verujem da ih na ovakvo razmišljanje navodi i nezainteresovanost društva da im pomogne, da im se obezbedi psihološka i materijalna pomoć, da se zlostavljači pronađu i procesuiraju…

Nesumnjivo najgora situacija u regionu je u Srbiji, u kojoj Zakon o civilnim žrtvama rata iz 1996. ne prepoznaje kategoriju silovanih žena u ratu, a po svemu sudeći, ni novi zakon neće. Osim toga, dovoljno je pogledati ishode suđenja i svaki laik može da vidi kako ih država ponižava. Još više. Jedan od najgroznijih primera koliko sudovi u Srbiji “imaju” sluha za patnje, odnosno na koji način “štite” žrtve seksualnog zlostavljanja je slučaj “Skočić” (na koji konstantno podseća i Fond za humanitarno pravo). Sud je, naime, zaključio da to što je više muškaraca praktično svakodnevno silovalo dve maloletnice i jednu mladu ženu i primoravalo ih da im kuvaju, čiste i peru, nije kod žrtava izazvalo teške duševne patnje, pa nisu ispunjeni elementi dela nečovečnog postupanja. Pa, ako ovo nije nečovečno postupanje, neka mi neko objasni šta je?

A kako je u drugim državama regiona? Prema podacima Žena u crnom, tokom rata u BiH silovano je oko 20.000 žena, a jedno od mesta masovnih silovanja bio je grad Foča. Haški tribunal je doneo presudu 2001. trojici muškaraca (Kunarac, Kovač i Vuković), u kojoj je prvi put u istoriji međunarodnog humanitarnog prava rekao da je seksualno ropstvo zločin protiv čovečnosti. Žene u BiH su 2006. dobile status civilnih žrtava rata i na osnovu toga primaju mesečnu nadoknadu kao preživele ratna silovanja. Slični propisi su usvojeni u Hrvatskoj i na Kosovu (mada je problematično to što zakon poznaje slučajeve silovanja samo do 12. juna 1999).

Jedino u Srbiji izgleda slični propisi nikad neće ni biti usvojeni. To je očito i plan vlasti. Što bi simpatisali i empatisali sa silovanim žrtvama, državi su važnije pare od njih. Tim parama onda mogu da plate sudske odštete tajkunima, nebulozne projekte “na vodi”, nepotrebne fontane… Žrtve silovanja u ratovima za Srbiju ne postoje. NJihove patnje se za srpske institucije nisu ni desile. Uskoro će početi da nas ubeđuju da ratova nije ni bilo.

Inače, da nije Haškog tribunala, žrtve silovanja ne bi osetile skoro pa nikakvu pravdu. Od 161 osobe, koliko ih je optužio Tribunal, 78 njih je optuženo za seksualno nasilje i silovanje, od kojih je 25 osuđeno na ukupno 465 godina zatvora.

Autorka: Jelena Diković, novinarka dnevnog lista Danas

Preuzeto sa portala Danas