Gde smo bili kad si bio niko

Kada je retoričko pitanje uspešno postavljeno, odgovor se sam nameće i nema dodatnih objašnjenja, ali ako takvo pitanje postavite nevešto, čućete sve što nikada niste želeli. Komentarišući godišnji izveštaj Fonda za humanitarno pravo o suđenjima za ratne zločine, i posebno ocenu izrečenu na njegovom predstavljanju da je Srbija „slobodna zemlja za ratne zločince“, ministar unutrašnjih poslova Srbije Nebojša Stefanović upitao je (kao retorički): „Gde je bio Fond kad je pušten Haradinaj?“ Ako je mislio da neće dobiti odgovor, prevario se.

Kada je Ramuš Haradinaj uhapšen, Fond za humanitarno pravo bio je u Beogradu i posmatrao kako vlast čini sve da francuskom sudu stavi do znanja da Haradinaj u Srbiji neće imati fer suđenje. Dok se čekalo izručenje, zvaničnici Srbije su javno iznosili navodno odlučujuće dokaze prikupljene u istrazi, nagoveštavajući da je Haradinaju presuđeno pre suđenja. U isto vreme, uspeli su da ne ispune proceduralne zahteve za njegovo izručenje, pa mu je francuski sud omogućio povratak na Kosovo.

Kada je Haradinaj pušten, Fond za humanitarno pravo još uvek je bio u Beogradu i gledao kako najviši zvaničnici Srbije (premijer i predsednik) Haradinaja nazivaju zločincem, potvrđujući mišljenje da bi u Beogradu protiv njega bio vođen politički a ne sudski proces. Da je Haradinaj kriv bez suđenja „zna“ i ministar policije koji mu je preporučio da Niš gleda iz tamošnjeg okružnog zatvora, dok „izdržava dugogodišnju kaznu zbog zločina nad srpskim narodom“.

Eto gde je bio Fond. A gde je bio ministar Stefanović kada je Fond dokaze o zločinima OVK dostavio haškom tužilaštvu za potrebe suđenja Haradinaju i drugima? Gde je bio ministar Stefanović kada je nekadašnja istraživačica Fonda hrabro i bez mera zaštite identiteta izašla pred Haški tribunal i kao prvi svedok optužbe govorila o nestancima srpskih i drugih civila koji su pripisivani OVK? Na ta pitanja ministar neće odgovoriti. Odgovori su poznati (zato pitanja i jesu retorička) – bio je u Srpskoj radikalnoj stranci i telefonirao Utisku nedelje.

Još zanimljivije bi bilo čuti gde je bio i šta je radio ministar Stefanović kada je Fond 1998. godine prikupljao dokaze o zločinima nad Srbima na Kosovu? A naročito gde je bio u junu 1999. godine i mesecima koji su sledili, kada su se vojska i policija povukle sa Kosova, a Fond ostao da beleži informacije o kršenju ljudskih prava Srba (ali i pripadnika svih drugih nacija) na Kosovu?

Gde je i šta radi ministar Stefanović svih ovih godina tokom kojih Fond popisuje imena svih žrtava na Kosovu, uključujući Srbe koje su ubili pripadnici OVK? Gde je ministar Stefanović bio kada se Fond za humanitarno pravo borio (i bori se) da se porodicama nestalih Srba sa Kosova prizna status civilnih žrtava rata? Tu je, deo je državnog aparata koji im to pravo uskraćuje.

Pitanje Nebojše Stefanovića s početka teksta iz njegove perspektive nije retoričko zato što je (njemu) odgovor poznat, nego zato što ga odgovor ne zanima. On se u obračun sa Fondom upustio zato što je na predstavljanju izveštaja izrečeno dosta toga što vlast ne želi da čuje – da se proces suđenja za ratne zločine u Srbiji gasi; da vlast koju Stefanović predstavlja godinama ne čini ništa da počinioce najtežih zločina protiv civila, naročito one koji su bili ili još uvek jesu na visokim državnim položajima, privede pravdi; da je, ako se sve navedeno ima u vidu, Srbija zaista sigurna kuća, odnosno slobodna zemlja za ratne zločince i da takva ne može biti članica Evropske unije.

Upravo tu ružnu sliku, za koju je zaslužna i njegova policija, ministar Stefanović želi da zakloni pričom o Haradinaju. Drugim rečima, ako nam njega nisu izručili, zašto bismo bilo kome drugom sudili i otkud vam pravo da tako nešto pitate. Možda je Haradinaj baš zato optužen, jer se znalo da politička dobit – bio izručen ili ne – ne može da izostane.

Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo.

Preuzeto sa portala Peščanik