Genocid je počinjen u celoj Istočnoj Bosni

* Sve mi žrtve ne želimo da se ikome desi Srebrenica * Ratko Mladić ne sme da izbegne kaznu za genocide * Danas lakše kažem koga imam, nego koga nemam

Ja sam žrtva genocida. Imala sam 36 godina kada se zaratilo. Dvoje maloletne dece i muža, tri sestre i brata.

Jedna sestra nije bila u Srebrenici, a nas ostale sa našim porodicama je tu zatekao rat. Prva sam iz familije ostala bez muža. Bilo je to još na početku rata, 8. maja 1992. godine. U stan su nam upali “arkanovci”, tako su sami sebe zvali – priča za Danas svoju tragičnu sudbinu, Šehida Abdurahmanović iz Udruženja Pokret “Majke enklave Srebrenica i Žepa”.

Šehida živi u Srebrenici. Sama. Iako je deca, koja sada žive u inostranstvu, svakodnevno zovu da se preseli kod njih, Šehida kaže da ne želi.

– Bili smo u toj patnji, ali zajedno, na okupu, pomagali smo jedni drugima koliko smo mogli da sve to preživimo, nastavlja svoju priču naša sagovornica i dodaje da je pad Srebrenice 1995. dočekala sa sugrađanima, prijateljima i familijom.

– Danas lakše kažem koga imam, nego koga nemam. Moj brat, dete od sestre koje je imalo samo 16 godina, od moje dvije sestre muževi, moj muž… To su pet najbližih koji su mi stradali, i to svi iz jedne kuće. A bliži rođaci, pošto sam odrasla u kući sa dva ulaza, smatrala sam ih braćom, danas nemam nikog, u Srebrenici živim sama – priča Šehida. Ističe da je u prednosti u odnosu na majke koje su izgubile decu”, jer joj je sin, koji je tada imao 18 godina, preživeo “put smrti”.

Sa ćerkom je transportovana do Tuzle, a kada im se pridružio i sin, ostali su u izbeglištvu u tom gradu sedam godina. Šehida je potom sa svojom majkom, koja je želela da se vrati svom domu, otišla da živi u Srebrenicu. Deca su se osamostalila u Tuzli, bilo je to 2003. godine.

– Ispunila sam svojoj mami želju. I nikad nisam zažalila. Umrla je samo dve godine kasnije, 2005. Od tada još živim na svom porodičnom imanju u Srebrenici. Jednostavno sam osećala da sam u Srebrenici potrebnija kao povratnik, i to je moj način osvete ljudima koji su počinili genocid – kaže naša sagovornica. Često je pitaju “kakav je život tamo”, a ona im odgovara da je njoj “tamo” najlepše, da diše punim plućima, da je “tamo” najača.

Ipak, kroz plač objašnjava da se sa decom “bori”, jer im je teško što je ona u Srebrenici sama, ali zbog obaveze prema žrtvama genocida, ističe, želi da tu živi. Inače, kako kaže u Srebrenici sada ima oko 30 kuća u kojima žive Muslimani. Upitana od čega živi, kaže nam da se država pobrinula za porodice nastradalih, da to nije ništa puno, ali da je za nju to dovoljno. Sa drugim ženama se “drži zajedno”, mnogo su vezane. Imala je stan u Srebrenici, ali je zgrada srušena, te i dalje nije rešila stambeno pitanje. Porodično imanje Šehide je u blizini Memorijalnog centra u Potočarima.

Na naše pitanje šta očekuje od suđenja bivšem komandantu bosanskih Srba, Ratku Mladiću, odgovara da on ne sme izbeći kaznu za genocid. Kako ističe, genocid nije bio samo u Srebrenici, “već je počinjen u celoj Istočnoj Bosni, pre svega, 1992. godine”. Takođe, dodaje naša sagovornica, genocid se ne bi desio da je NATO intervenisao 1995. kada je to zatražio tadašnji predsednik SAD Bil Klinton. Međutim, objašnjava Šehida, kada je Klinton tražio intervenciju, rečeno mu je da tu žive Muslimani i “da treba da nas počiste”.

– Sve mi žrtve genocida imamo poruku da ne želimo da se nikome nikada desi Srebrenica – naglašava na kraju svoje priče za Danas Šehida Abdurahmanović.

O suđenju u Beogradu

“Prvi put sam na suđenju u Beogradu. Selo Kravica je za mene nešto posebno, jer mi je od sestre dete sa samo 16 godina ubijeno. Ti su ljudi, optuženi, sedeli u sudnici okrenuti nama leđima i pitala sam se da li će se okrenuti ka nama i pokazati bar malo kajanja. Ali nisu. Oni su ponosni zbog toga što su učinili”, priča Šehida o suđenju optuženima za Srebrenicu u Beogradu, koje je ponovo odloženo.

Preuzeto sa portala Danas