25 ili 22 godine posle

Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić, Milorad Dodik i Mladen Ivanić poručuju da je podnošenjem zahteva za reviziju presude Međunarodnog suda pravde Bakir Izetbegović vratio region „25 ili 22 godine unazad“. Da budemo sasvim precizni, to je nakon sastanka ove četvorke u vili Mir na beogradskom Dedinju izgovorio odlazeći premijer Srbije Aleksandar Vučić.

Baš da vidimo šta se to u poslednjih „25 ili 22 godine“, od početka i kraja rata naovamo, u Srbiji promenilo u odnosu prema ratu u BiH i kakav je tome doprinos dala vlast koju predvode Vučić i Nikolić. Šta je odlučno krenulo napred da bi sada moglo da bude vraćeno „unazad“?

„Pre 25 godina“ u vreme predratne krize u BiH rukovodstvo Srbije bezrezervno je podržavalo isključivo predstavnike bosanskih Srba. Ima li danas neke razlike? Mada u izjavama podržavaju celovitost BiH, današnji predstavnici vlasti Srbije u praksi se u svakoj krizi odlučno stavljaju na stranu srpskih predstavnika, ma šta ovi radili, ma šta govorili, makar ih predvodio Milorad Dodik. Na tom planu, prema tome, promene nema već 25 godina. Možda na izuzetak liči nesporazum oko održavanja referenduma o Danu Republike Srpske, ali i tu je Vučić deklarativno protivljenje referendumu u praksi primenio tako što je omogućio glasanje u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i svim većim gradovima Republike Srbije. Uostalom, nesporazume sa predstavnicima bosanskih Srba imao je i Slobodan Milošević, ali njegova podrška ratnom rukovodstvu sa Pala nikada nije prestala.

Uoči i za vreme rata u BiH, predsednik Skupštine bosanskih Srba Momčilo Krajišnik bio je čest i rado viđen gost u Predsedništvu Srbije. Nedavno se tu ponovo obreo uz sve počasti, ovoga puta kao osuđeni ratni zločinac, na poziv Tomislava Nikolića. Baš kao pre „25 ili 22 godine“.

Pre 22 godine počinjen je genocid nad Bošnjacima iz Srebernice i odmah nakon toga počelo je njegovo negiranje u Srbiji. Ono traje do danas. Negiraju se razmere ubistava i uloga Srbije u njima, negira se da su ubistva muškaraca i dečaka bila planirana i pedantno sprovedena, a genocid je zabranjena reč u svim državnim institucijama, uključujući pravosudne.

Ništa se u tom pogledu za ovolike godine nije promenilo, osim što od skoro postoji i zakonska dozvola da se srebrenički genocid negira. Nedavno izmenjeni Krivični zakonik Srbije zabranjuje, naime, negiranje navoda presuda za ratne zločine Međunarodnog krivičnog suda (nadležan za događaje koji su se odigrali nakon 2002) i domaćeg pravosuđa (bez presuda za srebrenički genocid), ali ne i Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (više presuda za genocid) i Međunarodnog suda pravde (potvrđeno počinjenje srebreničkog genocida). Tako ispada da je važnije sprečiti poricanje zločina počinjenih u Kongu, nego genocida koji se dogodio koju desetinu kilometara od granice sa Srbijom i sa kojim je Srbija itekako imala veze.

Vlast Vučića i Nikolića sprečila je uz pomoć Rusije usvajanje Rezolucije o Srebrenici pred Savetom bezbednosti UN u kojoj je odata počast žrtvama sreberničkog genocida, ali i svih drugih zločina rata u BiH. Pre neki dan, Nikolić je posthumno odlikovao bivšeg ruskog ambasadora pri Ujedinjenim nacijama Vitalija Čurkina, upravo zbog sprečavanja usvajanja te rezolucije. Potez vredan Ordena prvog stepena. Eto gde smo odmakli za „25 ili 22 godine“.

„Mi sudimo našim zločincima“, autoritativno je premijer Vučić saopštio nakon sastanka sa saveznicima iz Republike Srpske. Ali da li je baš tako? Za 22 godine od događaja u Srebrenici optužnica i presuda za genocid pred srpskim pravosuđem ima nula, a presuda sa drugačijim kvalifikacijama za zločine nad srebreničkim zarobljenicima i civilima skoro isto toliko.

Za zločin u Trnovu osuđena je grupa Škorpiona na kazne zatvora od 5 do 20 godina, ali u presudi se ne navodi da su bošnjački mladići i dečaci na mesto pogubljenja stigli iz Srebrenice. Takođe, sud nije odobrio izvođenje dokaza o vezi Škorpiona sa MUP-om Srbije, pa iz presude proizlazi da je neka grupa slobodnih strelaca ubila dečake koji su se iz nepoznatog razloga zatekli baš usred šume u Godinskim barama kod Trnova. Učinjeno je sve da se izbegne pomen Srebernice i uloga Srbije u zločinima u BiH, pri čemu treba znati da do suđenja verovatno nikada ne bi ni došlo da Nataša Kandić i Fond za humanitarno pravo nisu došli do snimka streljanja preplašenih dečaka i predali ga haškom tužilaštvu. Eto kako „sudimo našim zločincima“.

Osuđen je u Srbiji i Brano Gojković, bivši pripadnik 10. diverzantskog odreda koji je učestvovao u streljanju oko 1.200 srebreničkih zarobljenika u Branjevu kod Zvornika. Dobio je 10 godina zatvora nakon što je prihvatio sporazum o priznanju krivice, uz napomenu da je optužnica podignuta tek nakon što se za Gojkovića zainteresovalo bosansko-hercegovačko pravosuđe. Tako mu je Srbija – optužujući ga i nudeći sporazum o priznanju – pomogla da dobije manju kaznu, a u isto vreme se odrekla njegovog svedočenja i svakog doprinosa koji je on u sudskom procesu mogao da ima u traganju za istinom. U isto vreme, njegovi saborci iz 10. diverzantskog odreda mirno žive u Srbiji, niko ih ne traži, a ponekad ih zovu da gostuju u TV emisijama.

Konačno, nedavno je u Beogradu počeo proces protiv osmorice bivših pripadnika specijalne policije bosanskih Srba optuženih za ubistvo oko 1.300 sreberničkih Bošnjaka u Kravici kod Bratunca. Suđenje na početku prate opstrukcije odbrane i vrlo je upitno kada i na koji način će biti okončano.

Da nevolja bude veća, u presudi Međunarodnog suda pravde navodi se obaveza Srbije da sudi počiniocima srebreničkog genocida. Budući da ona zahtev ni izbliza nije ispunila, opravdano je postaviti pitanje – ko vraća region „22 ili 25 godina unazad“? Preciznije – ko regionu nije dao da krene napred tolike godine?

Zahtev za reviziju presude Međunarodnog suda pravde je podnet. Premijer i predsednik Srbije taj postupak pravnog tima BiH doživljavaju, čini se, vrlo lično. Što i ne čudi ako se ima u vidu njihova politička i ratna prošlost.

Autor: Nemanja Stjepanović, Fond za humanitarno pravo
Preuzeto sa portala Peščanik