Defending Milosevic! Defending Serbia!

Eto koliko se čitaju haške presude, kad je državni vrh Srbije čekao skoro pet meseci da iz daleke Amerike (preko Rusije) stigne vest da im je (bivši) predsednik Slobodan Milošević oslobođen svih optužbi za ratne zločine počinjene tokom rata u Bosni i Hercegovini. Javljeno je da se on u haškoj presudi Radovanu Karadžiću ne navodi na spisku učesnika udruženog zločinačkog poduhvata, što je okarakterisano kao neupitni pokazatelj Miloševićeve nevinosti.

Senzacionalno otkriće da Miloševića nema među učesnicima udruženog zločinačkog poduhvata, što je mogao da čuje svako ko je u martu ove godine pratio izricanje presude, objavio je sredinom jula široj javnosti nepoznati američki istraživač i bloger Endi Vilkokson. On tekstove objavljuje na svojoj internet stranici znakovitog imena www.slobodan-milosevic.org sa glavnom porukom:Defending Milosevic! Defending Serbia! (Odbrana Miloševića! Odbrana Srbije!). Vilkokson, da ne bude zabune, nije nikakav entuzijasta istraživač – saradnik je „Istorijskog projekta Srebrenica“ koji novcem dobijenim od vlade Republike Srpske vodi Stefan Karganović sa misijom da se revidiraju sudski utvrđene činjenice o ratu u BiH, pre svega one koje se odnose na srebrenički genocid. Vilkoksonovo otkriće je na sajtu TV servisa Rusija danas afirmisao britanski novinar, bloger i pisac Nil Klark, koji svoje neozbiljne tekstove ponekad uspe da objavi i u ozbiljnim medijima poput Gardijana.

Od bloga do bloga, vest je stigla do Miloševićevih nekadašnjih stranačkih i političkih saradnika, danas ministara u Vladi Srbije, koji su požurili da je prihvate i daju joj novi sjaj. Ministar spoljnih poslova i potpredsednik vlade Ivica Dačić presudu Karadžiću vidi kao dokaz da „Milošević i Srbija nisu krivi“, ne samo za zločine u BiH, već i u drugim delovima bivše Jugoslavije, a ministar za rad i socijalna pitanja Aleksandar Vulin bio je još konkretniji: „Hag je potvrdio ispravnost Miloševićeve politike“. Odakle početi?

Prvo, na suđenju Karadžiću sudilo se samo njemu i niko osim njega, koji je dobio 40 godina zatvora, nije mogao biti ni osuđen ni oslobođen. Drugo, tužilaštvo je bilo fokusirano samo na Karadžića, što se ne može reći za odbranu. Indikativna je, naime, izjava Karadžićevog advokata Gorana Petronijevića u kojoj se izostavljanje establišmenta Srbije iz udruženog zločinačkog poduhvata predstavlja kao „uspeh odbrane“. On je, prema tome, pred sudom branio državu Srbiju i njen establišment, a ne optuženog (što nije izolovan slučaj kada je Haški tribunal u pitanju). Treće, ministri koji govore o ispravnosti Miloševićeve politike i njegovoj nevinosti morali bi imati u vidu da je on u više presuda tog istog Haškog tribunala označen učesnikom udruženih zločinačkih poduhvata – recimo u presudi Milanu Martiću i u presudama za zločine nad kosovskim Albancima 1999. godine. Četvrto, presudom Međunarodnog suda pravde zaključeno je da je Srbija, u vreme dok je na njenom čelu bio Milošević, propustila da spreči genocid u Srebrenici. Peto, na Miloševićevom suđenju, jedinom gde je u fokusu njegova odgovornost, Veće je u odluci po zahtevu Prijatelja suda da se on nakon tužiočevog dokaznog postupka oslobodi odgovornosti – zaključilo da „ima dovoljno dokaza da je optuženi bio učesnik udruženog zločinačkog poduhvata“, koji je uključivao činjenje genocida i drugih zločina u BiH. Šesto… Može se ređati unedogled, rasprava je bespredmetna sve dok ne znamo šta je njen cilj.

Ako želimo da osuđujemo i oslobađamo pokojne predsednike i afirmišemo njihove (još uvek žive) politike, onda rasprava na nivou „naši-njihovi“, „osuđeni-oslobođeni“ ima smisla. Ukoliko, s druge strane, postoji iskrena namera da se utvrde, sagledaju, analiziraju, prihvate činjenice iz prošlosti i iz njih izvuku pouke, onda je put sasvim drugačiji.

Umesto histeričnog ukazivanja na nekoliko paragrafa jedne presude, potrebno je otvoriti javnu debatu, pročitati desetine hiljada paragrafa do sada napisanih presuda pred međunarodnim i domaćim sudovima, saslušati žrtve i druge svedoke zločina, sagledati popise žrtava, otvoriti ratne vojne i policijske arhive, ostvariti uvid u dokumente, uvažiti mišljenja eksperata. Jedini struktuisan predlog u tom pogledu dolazi od nevladinih organizacija u vidu inicijative za stvaranje REKOM-a, Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima počinjenim na području bivše Jugoslavije od 1991. do 2001. godine. Krajnje je vreme da najviši predstavnici Republike Srbije umesto deklarativnih poziva na pomirenje (tu se ne misli na Dačića i Vulina), ne samo prihvate, nego i iniciraju stvaranje takve komisije. Ili neka smisle nešto bolje.

Na koja pitanja sa srpske strane treba odgovoriti kada je u pitanju rat u BiH? Ko je počinio masovna ubistva i druge teške zločine nad nesrpskim civilima i etnički očistio teritoriju pod kontrolom vojske bosanskih Srba? Sa kojim ciljem? Ko je iz Srbije podržavao rat, ko je vojsci i policiji bosanskih Srba slao novčanu i logističku pomoć? Koje (paravojne, vojne i policijske) jedinice su učestvovale u ratu u BiH? U kojim su zločinima i za čiji račun ratovale Crvene beretke, arkanovci i Škorpioni? Da li ih je kontrolisala policija Republike Srbije? Kakva je, na primer, uloga Jovice Stanišića u ratu u BiH i kakav je bio njegov odnos sa Miloševićem?

Na ta pitanja neće odgovoriti Karganović, Vilkokson i slični lovci na (novac i) senzacije. To je posao za državu. Evo, na primer, ako pogledamo pasus 3460 Karadžićeve presude kojim Vilkokson oslobađa Miloševića. Istina, u njemu je zapisano da nema dovoljno dokaza o tome da se Milošević slagao sa zločinačkim planom. (Još jednom – nema ih dovoljno u Karadžićevom predmetu, što ne znači da na Miloševićevom suđenju nisu izvedeni.) U istom pasusu navodi se, međutim, da su Milošević i Karadžić delili iste političke ciljeve, zatim da je Milošević tokom rata u BiH pružao pomoć rukovodstvu i vojsci bosanskih Srba u vidu „kadrova, logistike i oružja“. Sve u vreme dok su činjeni zločini. Šta ćemo sa tim?

Prema tome, niti je Milošević oslobođen, niti bi to bio da je dočekao presudu, a još manje je Karadžićevom presudom rukovodstvo Srbije amnestirano svake odgovornosti za zločine počinjene tokom rata u BiH.

Šta god da je Dačićev ili Vulinov cilj – da pravdajući Miloševića opravdaju sebe ili reafirmišu njegovu politiku stvaranja Velike Srbije koja je dovela do gubitka desetina hiljada života – njihove izjave predstavljaju opasan potencijal za nove nesporazume i sukobe u regionu. Da ne govorimo o vređanju svih onih koji su poginuli i na drugi način stradali, bilo kao borci za Miloševićeve ideje ili kao žrtve zločina jer su se toj ideji našli na putu.

Stav dvojice ministara stav je Vlade Srbije. U medijima se pojavila vest da je premijer Aleksandar Vučić „izribao“ Dačića zbog nedavne izjave, navodeći da za tako nešto „nije ni vreme ni mesto“, odnosno da ne treba pominjati Miloševića „dva dana uoči posete američkog potpredsednika Džozefa Bajdena“. Drugim rečima, pred Bajdenom fino, a kad on ode, mi ćemo ono naše. To nije dobar izbor. Nikada nije vreme ni mesto za veličanje Miloševićeve politike.

Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo.

Preuzeto sa portala Peščanik