Šta ćemo sa Dikovićem?

Prvi osnovni sud u Beogradu zaključio je da su Fond za humanitarno pravo i njegova osnivačica i tadašnja direktorka Nataša Kandić povredili čast i ugled načelnika Generalštaba Vojske Srbije Ljubiše Dikovića, a sudija Gordana Aranđelović izračunala je da je general pretrpeo duševnu bol u vrednosti od 550.000 dinara, koje mu se imaju isplatiti. General je tvrdio, a sud potvrdio, da mu je bol naneta navodno neistinitim tvrdnjama Fondovog „Dosijea Ljubiša Diković“ i javnim izjavama Nataše Kandić. Presuda je prvostepena, konačnu reč imaće apelacioni sud, možda i Sud za ljudska prava u Strazburu.

Jedan od spornih navoda odnosi se na pitanje da li je sadašnji načelnik Generalštaba VS 1994. i 1995. bio komandant 16. graničnog bataljona VJ, budući da su u julu 1995. pripadnici jedinica tog bataljona hapsili odbegle Bošnjake iz BiH i izručivali ih vojsci bosanskih Srba, nakon čega su neki od njih ubijeni. U Dosijeu se navodi da je Diković tada komandovao bataljonom – on kaže da nije. Zatim, pominju se pljačke imovine kosovskih Albanaca i Dikovićeva uloga u tome kao komandanta 37. brigade VJ na Kosovu, kao i činjenica da su u njegovoj brigadi ratovali kriminalci. Konačno, spore se delovi Dosijea u kojima se tvrdi da se, komandujući brigadom na Kosovu, Diković čak ni prema svojim vojnicima nije ponašao kao pravi komandant, već ih je nesavesnim postupanjem izlagao opasnosti.

Fond za humanitarno pravo poseduje dokumente o umešanosti pripadnika 37. brigade u zločine i Dikovića u donošenje odluka koje su do tih zločina dovele, ali sud nije prihvatio Fondove navode. Odbio je i da sasluša 14 svedoka koje su predložili tuženi; nije se osvrnuo ni na devet dokumenata sa Dikovićevim potpisom. Povrh toga, generalov iskaz pred sudom ocenjen je kao iskren i pouzdan, a trosatno svedočenje Nataše Kandić kao „destruktivan napad“ na instituciju Diković. Naravno da je bez ozbiljnog razmatranja dokaza bilo lako zaključiti da su načelniku Generalštaba povređeni čast i ugled.

Zapravo ne načelniku Generalštaba, nego baš Ljubiši Dikoviću, jer je general Fond i Natašu Kandić tužio kao privatno lice, a ne u ime institucije kojoj pripada i funkcije koju obavlja. To, međutim, nije sprečilo sud da prione na zaštitu institucije, čak i države. U presudi se, naime, navodi da Diković, iako tuži u lično ime, predstavlja „instituciju sa posebnom ulogom u društvu“, da je on „prvi čovek Vojske Srbije“ i da kao „garant sigurnosti i bezbednosti zemlje mora da uživa poverenje javnosti“.

To kaže i Nataša Kandić – on „mora da uživa poverenje javnosti“, ali da ga čovek sa takvom biografijom ne zaslužuje. Najveći paradoks je u tome što iznošenje dokaza o Dikovićevoj umešanosti u zločine nije napad na instituciju vojske, već pokušaj njene zaštite. Upiranje prstom u čoveka za koga postoje jake indicije da je odgovoran za ratne zločine i zahtev da se on smeni možda su loši po njega lično, ali svakako od koristi za „instituciju sa posebnom ulogom u društvu“. To je rečeno i na suđenju, ali sud je procenio da se radi o „destruktivnom napadu“ na vojsku. Drugim rečima, Diković je institucija Republike Srbije pod posebnom zaštitom od odgovornosti za zločine.

U presudi se insistira na prezumpciji nevinosti i navodi se da Tužilaštvo za ratne zločine nikada nije podiglo optužnicu protiv aktuelnog načelnika Generalštaba. Prvo, iz tužilaštva je stiglo obaveštenje da su predistražne radnje u toku, a sud je odbio predlog da se proces po Dikovićevoj tužbi obustavi do kraja istražnog procesa. Drugo, sve i da optužnica nije i nikada neće biti podignuta, to i dalje ne znači da je nečija ratna prošlost čista. Koliko je samo oficira vojske i policije koji u Srbiji nisu i nikada neće biti optuženi, a odgovorni su za zločine. Čak i u slučajevima gde su dokazi pred nosom, poput ubistva braće Bytyqi, raniji i sadašnji zvaničnici ostaju van domašaja pravde i nema ih na optužnicama.

Budući da je gonjenje potencijalnih ratnih zločinaca, po Prvom osnovnom sudu, posao Tužilaštva za ratne zločine, u presudi se Fondu i Nataši Kandić uskraćuje mogućnost da govore o ratnim zločinima i ukazuju na odgovornost pojedinaca, makar bili načelnici Generalštaba. Kada bi se primenjivala takva logika, onda nevladine organizacije i borkinje/borci za ljudska prava najmanje do 2003, kada je Tužilaštvo za ratne zločine iz Beograda podiglo prvu optužnicu za krivična dela nad civilima, nisu smeli da pisnu na tu temu, o iznošenju dokaza u javnost da ne govorimo. A dobro je poznato da su neki od najznačajnijih dokaza o kršenjima ljudskih prava tokom proteklih ratova svetlost dana ugledali upravo zahvaljujući hrabrim postupcima pojedinaca i nevladinih organizacija. Setimo se „Škorpiona“ u Trnovu.

Nije zgoreg napomenuti da je u Beogradu nedavno doneta presuda u korist članova porodica 14 žena i dece iz Podujeva koje su 28. marta ubili pripadnici pomenutih „Škorpiona“, tada jedinice MUP-a Srbije. Presudu je izrekao isti Prvi osnovni sud, takođe po tužbi za isplatu nematerijalne štete na osnovu pretrpljene duševne boli, ali ne zbog povrede ugleda i časti kao kod Dikovića, već zbog gubitka najbližih članova porodice. Mada je presuda važna i suštinski pravična, zanimljivo je obratiti pažnju na zaključke koji se odnose na visinu odštete. Osobama kojima su u zločinu u Podujevu ubijeni roditelj ili dete biće isplaćeno 700.000 dinara, onima koji su izgubili bračnog druga 500.000, a za gubitak brata ili sestre presuđena je naknada od 400.000. U poređenju sa time, Diković će, ako presuda postane pravosnažna, inkasirati 550.000 dinara.

I pored presude u njegovu korist, ostaje otvoreno previše pitanja koja govore o časti načelnika Generalštaba, samim tim i ugledu Vojske Srbije. Prvo, zašto je na internet stranici Ministarstva odbrane do marta 2012. pisalo, a ista informacija je potvrđena u njegovoj biografiji objavljenoj u „Politici“ u decembru 2011 – da je Diković bio komandant 16. graničnog bataljona i u julu 1995, kada su odbegli Bošnjaci hvatani i vraćani Republici Srpskoj? Zatim, do kada je tačno Diković vozio belog land rovera za koji tvrdi da nije predmet pljačke, već da je zakonski oduzet na Kosovu? On kaže da ga je vozio 1999. Do kada? Zašto ga nije vratio vlasnicima po okončanju sukoba?

Osim toga, Diković se nije odvažio da pokrene tužbu u vezi sa mnogim drugim navodima Dosijea, pre svega onima koji se odnose na masovna ubistva albanskih civila na delu Kosova u kojem su bile prisutne jedinice pod njegovom komandom. Pa tako ostaju otvorena pitanja o odgovornosti 37. brigade za više masovnih ubistava u opštinama Glogovac, Srbica i Vučitrn 1999. Generalovom tužbom nije obuhvaćen ni drugi dokument Fonda za humanitarno pravo –„Dosije Rudnica“ – gde do danas stoji veliki broj otvorenih pitanja. Na primer, koja je uloga Dikovićeve brigade u ubistvu 72 civila (64 streljano po kratkom postupku) u selima Rezala i Staro Čikatovo? Šta se desilo sa telima ubijenih? Kako je moguće da su 52 tela tih žrtava otkrivena u tajnoj masovnoj grobnici Rudnica, neposredno uz parcelu i kasarnu Vojske Jugoslavije? Šta je Odeljenje za asanaciju 37. brigade uradilo sa telima iz Rezale o kojima je imalo neposredna saznanja i o tome izvestilo komandu brigade, dakle Dikovića?

Za sam kraj, pitanje i za ministra odbrane, premijera i predsednika Srbije – zašto Diković još uvek nije smenjen i zbog čega smo jedina zemlja na svetu koja na čelu vojske ima čoveka koji se dovodi u vezu sa zločinima nad civilima i masovnim grobnicama?

Preuzeto sa portala Peščanik