Sigurna zemlja za podobne zločince

U “Danasu” je nedavno objavljen tekst Radeta Radovanovića, pod naslovom “Sigurna zemlja za ratne zločince”, u kome je detaljno i sa obrazloženjem prikazana procesno-politička “metodologija” izbegavanja krivičnog progona, spornog sudskog oslobađanja i, uopšte, značajnog truda koje pravosuđe i drugi državni organi ulažu u nekažnjivost ratnih zločina.

Vodeću ulogu u toj metodologiji preuzeli su na sebe ministar pravde Nikola Selaković i Narodna skupština, čiju većinu čine poslanici proistekli iz radikalsko – SPS okruženja koje je ratne zločine ne samo opravdavalo već i podsticalo. Svi oni zajedno čine onu mutnu, ali prepoznatljivu ohlokratsku balkansku zajednicu čiji je pristup ratnim zločinima Viktor Ivančić kratko i tačno opisao samo jednom gorkom rečenicom:”Mi osuđujemo sve ratne zločine i podržavamo naše momke koji su ih počinili!” Iz ovakve “polazne osnove” sledi kao zaključak da se naši pravosudni organi ponašaju upravo kao ministar pravde i skupštinska većina, iako to još uvek ne smeju jasno i glasno da kažu. Dakle, ratne zločine koji su počinjeni trebalo je počiniti!

Između njihovog teško obuzdavanog stava da su “drugi” zaslužili ratne zločine koje smo “mi” počinili i glasne objave stoji samo jedna prepreka – otvaranje poglavlja 23 i 24. Sve ostalo je već tu: državni ispraćaji “naših” optuženih ratnih zločinaca ne samo sa naglašenom pretpostavkom nevinosti, već i sa neoborivom prezumpcijom “heroizma” (“Naši heroji!”); svečani državni dočeci osuđenih za ratne zločine koji su izdržali kazne (“Oni su slobodni ljudi!” – kao da baš sve slobodne ljude, doduše, bez oreola “heroizma”- državne delegacije redovno dočekuju na aerodromima), zloupotrebe pravosudne organizacije i procesnih pravila, opisane u pomenutom članku. Pri tome su, zauzeti izbegavanjem kažnjavanja i pratećim postupcima, zaboravili da predlože Skupštini donošenje odluke o prestanku funkcije tužioca za ratne zločine (u konkretnom slučaju ne može mu prestati navršenjem šezdeset pete godine života, jer mu je prethodno funkcija produžena – izuzev ako se odlučimo da živimo u Danu mrmota), pa budući da novi tužilac za ratne zločine nije izabran, sadašnji i dalje sedi na svom mestu, suočen sa najavljenim raspuštanjem Skupštine i time što baš niko nije određen da vrši ovu funkciju.

Međutim, nisu nedopustive parlamentarne igre, niti rasplinuti predlozi Državnog veća tužilaca vezani samo za Tužilaštvo za ratne zločine. U senci monumentalnih maketa Beograda na vodi, podrugivačke makete oružja S-300 koju je (maketu), otvoreno izlažući podsmehu zajednicu opčinjenu imitacijama realnog života koji je sve dalji, Rogozin uručio premijeru baš kao što su konkvistadori nekad donosili svetlucave đinđuve i vatrenu vodu, u senci obesnog entuzijazma vlasti koja navodno gradi i radi, dok se entuzijazam građana svodi na zamornu borbu za golu egzistenciju, urušavaju se poslednji tragovi onoga što treba da bude nezavisno i samostalno pravosuđe. Tiho, bez pompe i javnog glasa profesionalnih udruženja i medija, sa važnim delom pravosuđa Srbije – javnim tužilaštvom – događa se isto ono što se već desilo otpočinjanjem i izvođenjem tzv. reforme pravosuđa, a tada pre svega sa sudstvom i sudijama.

Danas, umesto ranije sudske istrage, u Srbiji je na snazi tužilačka istraga. Danas, “dobrotom” premijera i “Informera” tužilačka istraga i pritvor imaju značaj uspešne borbe protiv korupcije – oni su, umesto sudske presude, postali mera “efikasnog” pravosuđa i pokazatelj kažnjavanja korupcije. To jest, tako glasi politička etiketa. A pravosudna stvarnost je očigledno drukčija. Korupcija, krađe i prevare prilikom formiranja državnih vlasti (izbora), uprkos tome što su u Krivičnom zakoniku jasno propisana krivična dela – ne progone se i ne kažnjavaju, razume se, ako ih počine “naši”. Vreća sa glasačkim listićima koju su slavodobitno pokazivali Nikolić i Vučić između dva kruga predsedničkih izbora 2012. proglašena je irelevantnom, tj. nadležno tužilaštvo je zaključilo da krivičnog dela nije bilo. Upotreba suzavca u Beloj Crkvi radi sprečavanja odbornika – ne “naših”, nego “drugih” – učeno je proglašena “incidentom”, a ne krivičnim delom od strane dr Stefanovića, ministra unutrašnjih poslova.

Prijave o podmićivanju za glasanje za savete mesnih zajednica (!) i na vanrednim lokalnim izborima, o pretnjama, zatvaranjima u hotele i letovališta odbornika, kandidata, čak i članova porodica – sve to prolazi pored tužilaca Srbije kao folklorni kaleidoskop, u najboljem slučaju kao “predmet” osuđen da skuplja prašinu u zaboravljenoj fioci. O helikopterskoj nesreći za koju je Više tužilaštvo u Beogradu – ne samo mimo svake procedure i ustavne nadležnosti, već i protiv običnog zdravog razuma – “proglasilo” krivim poginule članove posade helikoptera, da se i ne govori. Ubistvo gardista u kasarni na Topčideru već je dobilo literarnu obradu u jednom krimiću – ali ne i pravosudnu tužilačku i sudijsku obradu.

Najnoviji izbor – (ne)izbor javnih tužilaca u Narodnoj skupštini pridodao je tom javnom ruganju vladavini prava još jednu novu “dimenziju” (političkim rečnikom kazano). Prema skupštinskim izveštajima, u oko 30 javnih tužilaštava nema javnih tužilaca, tj. nisu izabrani. Po Ustavu, zakonima i drugim propisima, postupak izbora javnih tužilaca, ukratko, trebalo bi da ima nekoliko bitnih koraka. Državno veće tužilaca (DVT) najpre donosi odluku o oglašavanju izbora za javne tužioce najkasnije šest meseci pre isteka funkcije javnog tužioca (čl. 78 Zakona o javnom tužilaštvu, dalje: ZJT; čl. 25 st. 1 Poslovnika DVT – “Sl. glasnik RS” 55/2009 i 43/2015). Mandat javnog tužioca je, za razliku od mandata zamenika tužioca, ograničen i traje šest godina. Uslove za izbor – stručnost, osposobljenost i dostojnost, u toku pripremanja predloga za izbor, utvrđuje Državno veće tužilaca (čl. 13 Zakona o DVT, dalje: ZDVT; čl. 80 ZJT, čl. 29 Poslovnika DVT). Sledeći korak u postupku izbora javnih tužilaca jeste sastavljanje rang-liste kandidata na osnovu njihove ispitane stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti (čl. 82 st. 1 ZJT). Potom Državno veće tužilaca donosi odluku o predlogu kandidata za izbor javnog tužioca, a može predložiti jednog ili više kandidata (čl. 74 st. 3 ZJT; čl. 35 Poslovnika DVT). Ovlašćeni predlagač je Vlada Republike Srbije. Državno veće predlaže Vladi jednog ili više kandidata. Ako je upućen predlog za samo jednog kandidata, Vlada može vratiti predlog Državnom veću.

Međutim, Vlada ne može predložiti za izbor nikoga ko nije na listi koju je uputilo Državno veće tužilaca (čl. 74 st. 2-4 ZJT). O izboru javnog tužioca odluku donosi Narodna skupština, na predlog Vlade (čl. 159 st. 2 Ustava) i to većinom glasova svih poslanika (čl. 105 st. 2 tač. 12 Ustava). Dakle, javne tužioce bira Narodna skupština, dok zamenike javnih tužilaca bira Državno veće tužilaca.

Šta se dogodilo, kao posledica činjenice da Narodna skupština nije izabrala 30 javnih tužilaca? Po čl. 36 st. 1 Zakona o javnom tužilaštvu, ako javnom tužiocu prestane funkcija, republički javni tužilac postavlja vršioca funkcije javnog tužioca dok novi javni tužilac ne stupi na funkciju, a najviše na godinu dana. Republička javna tužiteljka je na mesto neizabranih javnih tužilaca postavila zamenike javnih tužilaca. Ona, međutim, po Ustavu i Zakonu o javnom tužilaštvu to nije mogla da učini. Zašto? Najpre – zato što po čl. 159 st. 1 Ustava Srbije funkciju javnog tužilaštva vrši javni tužilac, tj. lice koje je na tu dužnost izabrala Skupština. Istu ideju ponavlja Zakon o javnom tužilaštvu u čl. 12 st. 2 “Funkciju javnog tužilaštva vrši javni tužilac”. Drugim rečima, bez javnog tužioca na njegovom čelu, nema ni javnog tužilaštva saglasnog Ustavu i Zakonu. Zamenik javnog tužioca ne samo da nije lice koje je izabrala Skupština, već Državno veće tužilaca – on nema ovlašćenja koja može imati samo javni tužilac kao monokratski organ, kao rukovodilac tužilaštva (nema ovlašćenja da odlučuje o izuzeću, ne može odlučivati o pravima zaposlenih lica, ne može rešavati sukob nadležnosti, ne može sprovoditi principe devolucije i supstitucije, niti davati obavezna uputstva i sl.) – nema, dakle, ovlašćenja koja ima javni tužilac izabran u Skupštini, pa makar bio i deset puta imenovan kao vršilac dužnosti tužioca. Republička tužiteljka mora znati ova pravila i ona ih – uverena sam – zna. Ograničena je faktičkom nemogućnošću – ne postoji “rezervoar” javnih tužilaca koje bi mogla raspoređivati kao vršioce dužnosti – na raspolaganju su joj samo zamenici koje, međutim, zbog jasnih ustavnih i zakonskih prepreka ne može rasporediti na mesto vršilaca funkcije javnih tužilaca.

Odgovornost za ovo snosi najpre Skupština, potom Državno veće tužilaca koje je zapravo pretočilo rang-listu prijavljenih kandidata koji ispunjavaju uslove za izbor – u predlog Vladi, Vlada koja je te liste olako prihvatila, a i sama republička javna tužiteljka koja je potiho, ćuteći, preuzela nadležnosti Narodne skupštine, umesto da alarmira ovlašćenog predlagača – Vladu i organ koji vrši izbor – Narodnu skupštinu. Time su ugrožene sve istrage koje sprovode javna tužilaštva bez izabranih javnih tužilaca, jer će se sa osnovom postaviti pitanje punovažnosti istražnih radnji. Umesto da se problem učini javnim i reši po Ustavu i zakonima – sviđali se oni nama ili ne – Skupština je zbog najavljenih izbora pred raspuštanjem, vlast otvara neizgrađene mostove i puteve, a vladavina prava je u limbusu, na samoj ivici potpunog nečinjenja koje proizvodi nered i pravnu nesigurnost. Na njih se navikavamo, kao da postaju ovdašnje “prirodno” stanje, a zahtev za makar formalnim pravnim redom (koji je još daleko od vladavine prava) se neretko poima kao zakeranje. Da nije, pokazaće nova praksa Evropskog suda za ljudska prava koja će neminovno nastati na slučaju srpskog tužilačkog korpusa. Pre te prakse – bilo bi dobro da oni koje su građani neposredno izabrali – poslanici Skupštine – zahtevaju hitan izbor javnih tužilaca onako kako Ustav i zakoni to predviđaju. Sve ostalo je samovolja, a ona je suprotnost vladavini prava.

Preuzeto sa portala Danas