Država Srbija bez odgovora na kršenja ljudskih prava tokom 1990-ih

Povodom Međunarodnog dana ljudskih prava Fond za humanitarno pravo (FHP) podseća da Republika Srbija ima obavezu da primenjuje norme međunarodnog prava ljudskih prava na slučajeve sistemskih kršenja ljudskih prava tokom 1990-ih i ističe da odnos institucija prema tim obavezama predstavlja ogledalo iskrenosti političkih vlasti u procesu izgradnje demokratskog društva i kulture ljudskih prava.

Republika Srbija je potpisnica gotovo svih relevantnih međunarodnih ugovora o zaštiti ljudskih prava i pratećih protokola – uključujući Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (2001), Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (2004), Konvenciju protiv torture (2001) i Konvenciju za zaštitu od prisilnih nestanaka (2011) – u kojima su utkane obaveze države da procesuira počinioce kršenja ljudskih prava a da žrtvama pruži odgovarajuću satisfakciju, podršku i priznanje.

Procesuiranje počinilaca ratnih zločina i drugih teških kršenja ljudskih prava u kontekstu oružanih sukoba iz 1990-ih odvija se sporo i nedovoljno efikasno. Rezultat dvanaestogodišnjeg procesuiranja ratnih zločina u Srbiji je 46 pravnosnažno osuđenih počinilaca. Trend smanjivanja broja optužnica dostigao je najnižu tačku 2015. godine, koja se završava bez ijedne potvrđene optužnice za ratne zločine. Naročito je mali broj optužnica za zločine na Kosovu, uprkos pravnosnažnim presudama pred Haškim tribunalom u kojima je utvrđena odgovornost političkog, vojnog i policijskog vrha Srbije za zločine nad albanskim civilima. Sud počinioce često blago kažnjava. Osim toga, oni uživaju pogodnosti tokom odsluženja zatvorske kazne, neprimerene težini krivičnog dela za koje su osuđeni. Visokorangirani oficiri vojske i policije faktički su amnestirani od odgovornosti jer Tužilaštvo za ratne zločine retko podiže optužnice protiv ove kategorije počinilaca, a institut komandne odgovornosti, predviđen međunarodnim i domaćim pravom, do sada nije primenjen ni jednom. Sistem podrške žrtvama i zaštite svedoka ne stvara klimu u kojoj se žrtve i svedoci osećaju sigurno da govore i oni zbog toga radije biraju da ćute. Umesto ka utvrđivanju odgovornosti za počinjene zločine, politička podrška usmerena je ka njihovim počiniocima, organizatorima i naredbodavcima. Tužilaštvo za ratne zločine trpi javne političke pritiske i pretnje koje dolaze od najviših instanca vlasti.

Većina civilnih žrtava rata u Srbiji ne uživa nikakva prava niti podršku institucija usled diskriminatornog zakonskog okvira koji im uskraćuje pravo na reparacije. Zakon o pravima civilnih invalida rata iz 1996. godine ne priznaje status civilne žrtve porodicama nestalih, žrtvama seksualnog nasilja, žrtvama srpskih snaga bezbednosti, žrtvama sa nižim procentom telesnog oštećenja i psihičkim posledicama pretrpljenog nasilja, kao ni drugim kategorijama žrtava. Nadležno ministarstvo je krajem 2014. godine iniciralo izradu novog zakona, ali je umesto da unapredi zaštitu civilnih žrtava rata zadržalo većinu diskriminatornih odredbi postojećeg zakona. Najavljeni Nacrt zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica predstavlja eklatantan primer ignorisanja međunarodnih normi i standarda zaštite ljudskih prava od strane institucija Srbije.

Žrtve ratnih zločina i teških kršenja ljudskih prava suočavaju se i sa opstrukcijom sudskih procesa u kojima potražuju svoje pravo na materijalnu nadoknadu štete. Ovi postupci traju nerazumno dugo, zahtevi žrtava su u velikom broju slučajeva odbijeni zbog zastarelosti ili nepriznavanja dokaza, a u retkim presudama u korist žrtava dodeljuju se ponižavajuće niski iznosi.

Institucije ne prepoznaju važnost provere prošlosti svojih zaposlenih i pristaju na zaveru ćutanja o ratnim zločinima. One pružaju utočište pojedincima koji su pod ozbiljnom sumnjom za najteže ratne zločine, a takođe i sakrivaju dokumentaciju koja može pomoći rasvetljavanju okolnosti o lokacijama masovnih grobnica i odgovornosti za zločine. Prvi i jedini Zakon o lustraciji prestao je da važi u junu 2013. godine a da nije primenjen niti u jednom slučaju.

Ovakav odnos Srbije prema preuzetim međunarodnim obavezama u pogledu zaštite prava žrtava kršenja ljudskih prava i uspostavljanja vladavine prava bio je predmet kritike Komiteta UN protiv torture i Komiteta UN za zaštitu od prisilnih nestanaka, Saveta Evrope, Evropske komisije i Evropskog parlamenta, kao i organizacija za zaštitu ljudskih prava Amnesty International i Human Rights Watch.

FHP poziva institucije Republike Srbije da svoju posvećenost zaštiti ljudskih prava i ispunjavanju međunarodnih obaveza demonstriraju konkretnim delima koja će biti vidljiva hiljadama žrtava teških zločina počinjenih od strane srpskih snaga. Konkretno, Republika Srbija treba da usvoji nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina kojom će se rešiti ozbiljni sistemski problemi u ovom domenu, da usvoji Model zakona o pravima civilnih žrtava povreda ljudskih prava u oružanim sukobima i u vezi sa oružanim sukobima u periodu od 1991. do 2001. godine i sprovede institucionalne reforme kojima će se pojedinci odgovorni za organizovanje, izvršavanje i sakrivanje zločina ukloniti iz institucija, čime će se sprečiti dalje opstrukcije utvrđivanja činjenica i uspostavljanja pravde za nedela počinjena u prošlosti.

Proces evropskih integracija može ponuditi okvir za osmišljavanje i realizaciju reformi u ovim oblastima, uz uključivanje svih mehanizama tranzicione pravde u sadržaj Poglavlja 23, koje se odnosi na pravosuđe i osnovna prava.