Kandić o tretmanu izbeglica nakon „Oluje“: Mogu samo da sagnem glavu i da se stidim

Povodom dve decenije od akcije „Oluja“ uglavnom se vode polemike na relaciji Zagreb – Beograd o tome da je za jedne ta akcija akcija etničkog čišćenja Srba, a za druge oslobodilačka akcija kojom je hrvatska vojska povratila svoju teritoriju. U tom stilu je i izjava ministra u Vladi Srbije Aleksandra Vulina, inače visokog zvaničnika partije JUL Miloševićeve suprugeMirjane Marković. Ta partija je žarila i palila Srbijom, a imala i svoje emisare uoči balvan revolucije početkom 90-ih. Ona je bila inspirator mnogih poteza Slobodana Miloševića i u najmanju ruku znala za sve tajne dogovore Milošević-Tuđman. Na 20-u godišnjicu Oluje on izjavljuje:

„Četvrtog i 5. avgusta mi ćemo obeležiti istorijsku istinu. Svako ko u tome vidi pretnje, neka se ne ljuti, neka se pogleda u ogledalo. Neka prvo pogleda sebe, neka pogleda istoriju. Mi nikome ne pretimo, mi govorimo ono što je bilo – 250 hiljada Srba je proterano pred kamom i pred jamom, 250 hiljada Srba u četiri dana… Otišlo je najviše ljudi u tako kratkom vremenu u istoriji Evrope.“

Vulin koji je i predsednik Organizacionog Odbora za obeležavanje Dana sećanja na stradanje i progon Srba, rekao je za RTS da Srbija hoće da pokaže koliko joj je stalo i koliko pati zbog stradanja Srba.

“Čekali smo 20 godina da pustimo iz sebe taj krik i da kažemo koliko nam je teško zbog toga što je 250.000 naših sunarodnika proterano da se nikada ne vrati 2.000 je ubijenih i nestalih. Niko nema precizne podatke i to je obaveza nas da te podatke jednom saberemo”, rekao je Vulin za RTS.

I ovoga puta ostaje van žiže javnosti ono što se sa izbeglicama događalo u samoj Srbiji, kada je ušla kolona traktora, kola, kamiona sa izbeglim Srbima.

Kako je na jednom portalu naslovljeno, Srbi su „dva puta poniženi“. To drugo poniženje doživeli su u Srbiji, zbog načina kako su dočekani, a onda i kako je nastao lov na muškarce u kome je učestvovala država Srbija i njena policija, da bi ih vraćali u Hrvatsku i predavali u ruke Žejka Ražnjatovića Arkana. O tome za RSE priča Nataša Kandić, tadašnja direktorka Fonda za humanitarno pravo, koja je sa kamionom hrane odlazila u izbegličke centre.

„Za razliku od 1991, kada je svako ko je dolazi iz Hrvatske dočekivan kao heroj, dodeljivana im je zemlja, 1995. godine su dočekani kao neprijatelji Republike Srbije. Prvi šok je zabrana policije da se ulazi u Beograd, da se ulazi u gradove“, podseća Nataša Kandić. Postojao je plan o naseljavanju Kosova, kaže Nataša Kandić pa su izbeglice usmeravane tamo, kao i na pojedine punktove u Vojvodini. „Srbi su bili šokirani da ih nije dočekalo prijateljstvo. Pričalo se da su Arkanove jedinice pljačkale izbeglice.“

Nataša Kandić dalje podseća da je nastao lov na vojno sposobne muškarce. Procena Fonda je da je prislino mobilisano sedam do osam hiljada ljudi, koje je policija privodila, a zatim slala natrag u Hrvatsku na ratišta. Mnogi od njih su najpre bili u Arkanovom centru u Erdutu. „Tamo su oni tretirani kao stoka“,kaže osnivačica Fonda za humanitarno pravo. Te priče o mučenjima i zlostavljanjima Fond je naknadno prikupljao i podnosio kao dokaze kasnije u tužbama protiv države Hrvatske za nelegalnu mobilizaciju.

Vojvođanski građanski centar iz Novog Sada u okviruprojekta “Ukradena sloboda” snimio je ispovesti prisilno mobilisanih izbeglica iz Hrvatske pod nazivom “Neispričane priče”.

Mnogo godina kasnije, država Srbija se našla u ulozi tužene strane zbog nezakonitih privođenja izbeglica i slanja na front. Međutim, kaže Nataša Kandić, sudovi su doneli oko 1.500 presuda u korist prisilno mobilisanih ali su naknade bile sramotne i to otkriva zapravo stav srpskog društva pa i sudova da su te nelegalne mobilizacije bile potrebne.

„Kada danas vidim da će Srbija obeležiti 5. avgust kao Dan žalosti, jedino mogu da kažem da je to licemerje, jedna politička igra. Ja mogu samo da sagnem glavu, da ćutim i da se stidim.“

Reditelj Oliver Frljić u Riječkom kazalištu upriličio je 5. avgusta razgovor sa pet žena – nevinih žrtava rata, zbog čega se u Hrvatskoj digla velika prašina. A on samo hoće da skrene pažnju na tu, drugu stranu rata, na hrvatske zločine koji se u toj državi prećutkuju. O prećutkivanju srpskih žrtava tokom Oluje je govorila hrvatska mirovna aktivistkinja, voditeljka nevladine organizacije Documenta, Vesna Teršelič.

Priča koju smo mi ispričali je druga strana Oluje koja treba, čini nam se, da bude ponovo ispričana u Srbiji.

Branka Mihajlović
Preuzeto sa portala Radio Slobodna Evropa