Muhamed, Kadrija, i njihovo ljudsko dostojanstvo

Sredinom maja 2015. u organizaciji Instituta za islamsku tradiciju Bošnjaka, u Sarajevu je održana konferencija o genocidu u Srebrenici. U julu 2015. biće dvadeset godina, pa će raznih skupova na ovu temu biti još. I dobro je što je tako, sve i ako će sigurno biti glasova koji će imati šta da zamere ‘turizmu’ i ‘profanisanju’. Voleo bih ipak da se cinici ovoga puta ne oglase. Reči, geste, molitve, slike, hodočašća kojima se podseća na smrt nevinih ljudi, trebaju nam svakog dana, uvek iznova, da zaustave zaborav i laž.

6873 bela nišana u Potočarima simbolišu isto toliko neponovljivih života ljudskih bića koja ničim nisu zaslužila da ne budu danas sa nama. No njih više nema i možete ih upoznati samo na fotografijama koje prikazuju skelete u otvorenim masovnim grobnicama. Majski skup u Sarajevu započeo je otvaranjem foto-izložbe Muhameda Mujkića “Made in Portugal”. Posetioci se polako kreću od panoa do panoa, pitajući se šta je to proizvedeno u Portugalu, i kakve veze Portugal ima sa ovom smrću koja se u ogoljenom užasu obrušava sa slika. Izložba je mala, pa se odgovor brzo nađe. U Portugalu su napravljene farmerice Levis 501, koje je jedan stariji brat, Hasan Nuhanović, kupio mlađem, Muhamedu. Kupljene su te Leviske u Beogradu, u martu 1995 – Hasan dao pare nekom strancu koji se preko Beograda vraćao na posao u bazi UN u Potočarima. Majka, otac i brat bili su tog proleća živi. Hasan je živ i danas:

Jesenas su mi javili za mater. Našli su je, ono što je ostalo od nje, u jednom potoku, selo Jarovlje, dva kilometra od Vlasenice. Ovi Srbi što tu žive bacali četrnaest godina smeće na nju. Nije bila sama. Još šestero su ubili na tom mjestu. Spaljeni. Rekoh, nadam se da su spaljeni nakon što su izdahnuli…

Pripremih se da je ukopam ove godine pored oca. Oca identificiraše prije četiri godine, a jedanaest godina nakon smaknuća. Malo više od pola kostiju, kažu, našli. Lubanja smrskana odzada. Ne znade mi doktor reći jel’ i to nakon smrti…

I rekoše mi za majku. Spremih se da je sahranim kod oca ovog 11. jula 2010. a onda me neki dan zovnuše telefonom – kažu imamo podudaranje DNK ali nismo sto posto sigurni. Rekoše da dođem u Tuzlu. I danas ja odem…

Donese doktor vreću preda me i istrese na jedan karton sve što su na njegovim posmrtnim ostacima našli…. Tražio sam onu poznatu etiketu od Leviski 501 – kako bi nam i to potvrdilo Bracin identitet. Uzeh u ruke ostatke Bracinih farmerki, nakon petnaest godina. Metalna dugmad. Ostaci od unutrašnjih džepova. Sve od pamuka se raspalo. Nema ga više. Ostala samo sintetika. Etiketa, neka drugačija, visi čitava, samo malo zaprljana, zapetljana u tim koncima, nitima, ostacima. Pročitam tražeći znak Leviski. Piše: ‘Made in Portugal’.

Na jednoj od Mujkićevih fotografija je Muhamedov skelet, netom otkopan, u ostacima portugalskih Leviski. Muhamed nas gleda iz praznih rupa gde su bile oči. Ljudska lobanja. Čovek koga nema i dalje je prisutan. Gleda. U Potočarima sam sreo brata Hasana, koji danas vodi memorijalni centar. Velim mu da sam Srbin i da se izvinjavam. Ne znam da li je pristojno tako nešto reći. Ne znam da li vređam ovog čoveka obraćajući mu se. On kaže ‘hvala’, i gleda me pogledom koji je prazniji od bratovljevog sa fotografije skeleta.

Muhamedov je skelet kompletan. Skelet Kadrije Musića, rođenog 1973. godine, ubijenog tog istog jula 1995, nije kompletan. Amor Mašović, predsednik Instituta za traženje nestalih osoba Bosne i Hercegovine, govori na konferenciji o primarnim i sekundarnim masovnim grobnicama. Forenzička definicija je jasna. Primarna grobnica je mesto na kome su ljudi pokopani nakon što su pobijeni. Sekundarna grobnica je mesto na koje su preneti i na kome su pokopani ljudski ostaci izvađeni iz primarne grobnice. Zločinci su verovali kako će na taj način zamesti trag o zlodelu. U ‘dolini grobnica’ u Podrinju, žrtve srebreničkog genocida pronađene su u nekih 150 masovnih grobnica, od kojih su preko sedamdeset ‘sekundarne’. DNK analizom do sada je identifikovana tek polovina Kadrijinog skeleta. Ta polovina kostiju čoveka starog 22 godine koji se zvao Kadrija pronađena je u pet sekundarnih grobnica, na prostoru od 32 kilometra. To je srpski račun: telo izvađeno iz masovne grobnice raskomadano je i bačeno na više od pet gomila.

Gledam slike sa izložbe sa Aleksandrom, doktorantkinjom iz Londona. Aleksandra mi kaže nešto važno: međunarodno pravo moralo bi definisati jedno novo ljudsko pravo – pravo žrtve na dostojanstvo. Prisećam se Hane Arent, i njene dijagnoze korena zla u Holokaustu: čin ubistva velikog broja ljudi, koji zovemo masovnim zločinom, nalazimo tek na kraju procesa ubijanja moralne osobe u svakoj žrtvi. Mi ne smemo dozvoliti da sa nasilnom smrću nevinog ljudskog bića umre i njen svet. Poricanje i zaborav upravo ubijaju prostor neponovljivosti koji svako ljudsko biće obrazuje samom činjenicom svog života. Kad kažemo da ‘mi nismo odgovorni’, ili da ‘nismo samo mi odgovorni’, ili da se ‘na kraju krajeva moramo okrenuti budućnosti jer život ne može da čeka’, šaljemo poruku da se smrt nevinih može prevazići danas zato što njihovi životi nisu bili važni juče. To nije ništa drugo do afirmacija zločina.

Mrtve ne možemo vratiti. Ne možemo pomoći da rane zacele, niti da se ljudska patnja ublaži. Ali mi – svi mi koji smo Srbi, i svako od nas ponaosob – moramo da shvatimo da su naši životi moralno oštećeni, i da će tako ostati. Ubice su ubijale u naše ime. Ideološka laž rezultirala je masovnom nasilnom smrću. Nevini ljudi su pobijeni, i zločinci su učinili sve da pogaze njihovo dostojanstvo, vređajući ih i mrtve, sve zarad nas. Zato elementarna ljudska dužnost svakom od nas nalaže da prihvati odgovornost, prizna zločin kao zlodelo koje se ničim ne može opravdati, i učini sve da se nikad ne zaboravi da je svaka žrtva bila ljudsko biće. “Ljudi su mrtvi, a ne smrtni”, napisao je davno jedan pesnik. Smrtni smo mi koji smo prisutni u svetu, a naš život u konačnosti ljudske smrtnosti određen je činjenicom odsustva onih koji su nasilno pobijeni, u naše srpsko ime i za naše srpsko dobro.

Peščanik.net, 19.05.2015.