Gde su danas žrtve prisilnih mobilizacija

AUTOR: BORIS DIMITRIJEVIĆ

Krvavi raspad i brutalni ratovi koji su usledili nakon prestanka postojanja bivše Jugoslavije, predstavljali su omnibus pokaznih vežbi iz domena teških i masovnih kršenja ljudskih prava, ratnih i zločina protiv čovečnosti, genocida. U kakofoniji pustošenja i razaranja, mnogo je primera iz istorije beščašća i nepoštovanja ratnog prava i međunarodnih konvencija, a malo nevinih i onih koji nisu bili krivi ili odgovorni.

Priče o stradanju civila u balkanskim ratovima poslednje decenije kratkog 20. veka i dalje su nedovoljno poznate i spadaju u kategoriju neispričanih priča.

Jedna od mnogih priča o stradanjima koje pretenduju da budu zaboravljene jeste i priča o prisilnim mobilizacijama. Prisilne mobilizacije su tokom oružanih sukoba na prostorima bivše Jugoslavije bile gotovo svakodnevni sastojak u galimatijasu teških i masovnih kršenja ljudskih prava. Posebno su ovom pojavom bili zahvaćeni ljudi iz Krajine, kako smo žovijalno nazivali prostore u Hrvatskoj, koji su po izbijanju krize postali Srpske autonomne oblasti, nezavisne od centralne vlasti u Zagrebu. Vešto uvučeni u rat, Srbi iz Krajine su tokom nekoliko godina živeli u paralelnoj stvarnosti i jeftinoj simulaciji iste svojih vladara iz Knina i Beograda. Kada su njihove vođe odbile usvajanje mirovnih planova koji bi garantovali kakvu-takvu nezavisnost i održivost u ludom i pijanom balkanskom delirijumu, krajiški Srbi su ostali sami. Kada su zaduvali vetrovi “Oluje”, koja je brisala tragove postojanja Srba u nekadašnjim Krajinama Habzburške monarhije, većini Srba je krajnja destinacija u svom egzodusu bila Srbija.

Krajem avgusta i početkom septembra meseca 1995. pokrenut je lov na krajiške Srbe. Na sve one koji su se prijavili po Crvenim krstovima i sličnim organizacijama. Ljudi su hapšeni po autobuskim i železničkim stanicama, radnjama, ugostiteljskim objektima, po kolektivnim centrima, halama i drugim mestima u kojima su pronašli privremeni smeštaj. Po porodičnim stanovima i kućama ili domovima svojih rođaka i prijatelja kod kojih su bili smešteni posle izgnanstva. Jedini kriterijum za posetu policijske formacije MUP-a Srbije jeste posedovanje izbegličke legitimacije ili lične karte Krajine. Usledilo bi prisilno odvođenje u regionalne centre po Vojvodini i Srbiji, odakle bi bili vrlo brzo transportovani na ratišta po Bosni ili u trening centar Srpske dobrovoljačke garde, u Erdutu, na tretman kod najpoznatijeg srpskog paramilitarnog vođe Željka Ražnatovića Arkana. Većina prisilno mobilisanih lica se u Srbiju vratila posle više meseci, sa teškim posledicama po fizičko i mentalno zdravlje.

Gde su danas žrtve prisilnih mobilizacija? Uglavnom u poslednjim kućama poslednjih ulica gradova i sela po Srbiji i Vojvodini. Zaboravljeni, izdani, dvostruko progonjeni u zatvorenoj spirali ratova u kojima Srbija nije učestvovala, po zvaničnoj državnoj doktrini. Malobrojni među prisilno mobilisanim licima su zadovoljenje pravde tražili pred sudom, tužeći Republiku Srbiju. Još malobrojniji među njima su dobili priznanje da su im kršena ljudska prava prisilnim odvođenjem i simbolične novčane nadoknade, kao vid materijalne reparacije.

Danas, dve decenije od ovih događaja, šira javnost nema priliku da se upozna sa svedočanstvima ovih ljudi. Teški pokrov tišine sprečava nastajanje kulture sećanja kao osnovnog preduslova da se više nikad ne ponovi. Zato su od esencijalne važnosti projekti koji pričaju neispričane priče. O ukradenoj slobodi i pokušaju vraćanja iste.

Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo i Vojvođanskog građanskog centra