Sestre Bogujevci za RSE: Izložbom želimo da kažemo istinu

Izložba “Bogujevci – vizuelna istorija, omaž svim porodicama i žrtvama rata” umetnički je projekat Fatosa, Jehone i Sarande Bogujevci koji su kao deca preživeli masakr u Podujevu. Ova priča o ličnoj tragediji rekonstruiše događaj iz marta ’99, kada su Škorpioni pobili 14 žitelja mesta na severoistoku Kosova. Izložba će biti otvorena u sredu u Galeriji “Podroom” Kulturnog centra Beograda.

Saranda je u vreme zločina imala 14 godina, Jehona 11 godina.

Saranda i Jehona izgubile su majke, braću i sestre. Same su zadobile teške povrede.
Nakon svega, petoro preživelih završili su škole u Engleskoj, gde i sada žive.

Saranda i Jehona za RSE govore o tome kako se sećaju tog dana, zašto su odlučili da svoju priču podele i sa Beograđanima, te kako reaguju na napade dela javnosti u Srbiji koji su ovih dana usmereni na njihovu izložbu.

Saranda: Tog 28. marta 1999. bili smo u našem domu sa porodicom. Policijski auto se zaustavio ispred kuće. Napustili smo dom i premestili se dublje u baštu, gde se nalazila kuća ujaka moga oca. U tom trenutku tamo je boravila porodica našeg prijatelja, odakle su došli sa sela, jer su mislili da je sigurnije boraviti u gradu. Tamo smo im se i mi pridružili. Nešto kasnije pojavili su se vojnici, izveli nas napolje i zatražili da odemo. U to vreme je bilo uobičajeno da se porodice isteruju iz kuća odakle su bežali u šume. Bili smo svesni da bi se nešto tako moglo dogoditi i nama. Otac i ujak u tom trenutku nisu bili sa nama,  zato što ih je moja rođaka Nora preklinjala da napuste kuću. Vojnici su dolazili i odvodili muškarce, strahovali smo da će ih ubiti. Bili su skriveni u gradu, nadajući se da ćemo mi biti bezbedni, jer se isključivo radilo o ženama i deci, zbog čega su mislili da nam se ništa neće dogoditi.

Vojnici su nas poveli u susednu baštu. Vojnici su nas sve vreme psovali i vikali na nas zahtevajući da ispraznimo džepove, pa potom sve pokupimo sa zemlje. Odatle smo odvedeni u još jedno dvorište, pa potom na ulicu ispred tamošnje policijske stanice. Tamo su nas postrojili i sa nama je bio i otac Envera Duićija, koji je bio u svojim sedamdesetim. Takođe, tamo sam videla i majčinog ujaka…

Jahona: Potom su nas vratili u baštu i tada smo videli moju majku koja je bila ustreljena. Tamo je bilo i dece, molili su da njima ne učine ništa nažao. Međutim, oni su počeli da pucaju na nas.

Saranda: Posle svega toga, odvedeni smo u vojnu bolnicu u Prištini gde smo ostali do kraja rata. Nas pet je bilo povređeno. Potom su nas britanske snage prebacile u njihovu bolnicu i vodile računa o nama. Jedan doktor iz Mančestera se javio, rekavši da može da nam pomogne. U septembru 1999. godine otišli smo u Mančester na lečenje. Počele smo sa oporavkom, krenule smo u školu. Data nam je prilika da javno govorimo o tome što nam se dogodilo. Razvile smo se kao umetnice.

Troje sada mladih ljudi odlučilo je da svoju priču podeli sa ostatkom sveta kao se takav zločin nikome više ne bi dogodio. Ovo im nije prvi put da su u Beogradu.

Saranda: Bili smo u Beogradu, gde smo svedočili protiv petoro ljudi koji su učestvovali u ubistvu. To je za nas bilo veoma, veoma teško zato što je značilo da moramo da se vratimo u to vreme i suočimo se sa ljudima koje smo videli u dvorištu i da govorimo o svim detaljima događaja. Bilo je veoma teško i to što niste mogli videti nikakve emocije kod ljudi koji su to učinili. Ali, kada smo počeli da razmišljamo o izložbi, to je izložba koja ide od mesta do mesta i već je bila na Kosovu i u Tirani, osetili smo da je veoma važno da ispričamo našu priču i u Beogradu u nadi da se neće zaboraviti šta se dogodilo. Na obe strane, pretpostavljam. I veoma nam je drago što smo ovde da prikažemo izložbu.

Jahona: Uvek smo želeli da ispričamo istinu o onome što se zaista dogodilo. Mnogo je porodica na Kosovu koje su doživele isto što i mi. Želeli smo da ispričamo ne samo ljudima u Beogradu, već i celom svetu šta se dogodilo u ratu na Kosovu i onome šta se dogodilo našoj porodici.

Saranda: Mi smo bili porodica, kao i svaka druga. Moja majka je imala snove za sve nas. Moja braća su želela da igraju fudbal, voleli su fudbal. Bili smo kao i svi drugi. Ne bi trebalo da bude važno koja imena nosimo.

Povodom napada dela javnosti u Srbiji na ovu izložbu, Saranda kaže kako bi trebalo prvo da je pogledaju.

Saranda: Mislim da bi zaista trebalo da je pogledaju i da je razmeju da bi mogli da imaju mišljenje o njoj. I mislim da bi se njihovo mišljenje promenilo.

Iva Martinović