Traže da negiranje ratnih zločina bude krivično delo

Beograd – Negiranje genocida i ratnih zločina počinjenih na prostoru bivše Jugoslavije trebalo bi tretirati kao krivično delo i uneti u krivične zakone, saglasni su sagovornici Danasa – predstavnici nevladinih organizacija iz Beograda, Sarajeva, Zagreba i Podgorice.

Kako objašnjavaju, preduslov za to moralo bi da bude priznanje vlasti i javnog mnjenja u zemljama bivše SFRJ da su se ratni zločini zaista i dogodili. Takođe, kako ocenjuju, negiranje i relativizovanje ratnih zločina sa sobom nosi mnogo opasnije posledice, jer ne postoji garancija da se isti zločini neće ponoviti i u budućnosti.

Marijana Toma, zamenica izvršne direktorke beogradskog Fonda za humanitarno pravo, kaže da sankcionisanje negiranja genocida i ratnih zločina predstavlja samo jedan od koraka kojima demokratska i razvijena društva koja su prošla kroz traumatične periode u prošlosti pokušavaju da regulišu odgovoran odnos prema počinjenim zločinima i suoče se sa njihovim nasleđem.

– Međutim, proces suočavanja sa prošlošću se u zemljama nastalim na teritoriji bivše Jugoslavije nalazi na početku, pre svega zbog značajnog otpora institucija prema utvrđivanju odgovornosti za počinjene zločine. Poseban problem predstavljaju i problematični sadržaji udžbenika iz istorije koji ne interpretiraju događaje iz bliske prošlosti na osnovu činjenica, ili daju selektivnu sliku prošlosti. U ovakvim situacijama, kriminalizacija negiranja ratnih zločina može da dovede do ogromne konfuzije, a zatim i potencijalno ojača otpor prema procesu suočavanja sa prošlošću unutar društva – kaže Toma.

Ona kao dobru ilustraciju kada ovakve mere mogu da postanu efikasne navodi primer Nemačke, koja je zabranu poricanja nacističkih zločina počela da uvodi u svoje zakonodavstvo sredinom osamdesetih godina 20. veka.

– Kriminalizacija poricanja, omalovažavanja ili minimiziranja ratnih zločina može da bude uspešna samo ukoliko joj prethodi, ili se u isto vreme preduzima, niz koraka neophodnih za izgradnju društva koje se na odgovoran način odnosi prema prošlosti. U te korake spadaju i krivično gonjenje odgovornih za zločine, ali i preispitivanje uloge institucija u sistematskom činjenju ratnih zločina kroz krivično procesuiranje osoba koje su se nalazile na komandnim pozicijama, osnivanje nezavisnih državnih tela koja bi se bavila utvrđivanjem činjenica o zločinima i pravednom nadoknadom žrtvama zločina, i kao najvažniji preduslov – opsežni formalni i neformalni programi obrazovanja bazirani na činjenicama o prošlosti – zaključuje Toma.

Prema mišljenju Zorana Pusića, predsednika Upravnog odbora zagrebačke organizacije Documenta, da bi se uopšte moglo govoriti o sankcionisanju negiranja ratnih zločina, mora najpre biti opšteprihvaćeno od strane postojeće vlasti, a u demokratskoj zemlji i od većeg dela javnog mnjenja, da su se ti zločini dogodili.

– To je, na primjer u evropskim zemljama, slučaj s Holokaustom. U većini evropskih zemalja negiranje Holokausta kažnjivo je djelo – kazne variraju, ovisno od zemlje i težine djela, od globe do pet godina zatvora. Koliko mi je poznato, postojao je prijedlog u Parlamentu BiH da se negiranje Holokausta, genocida i zločina protiv čovječnosti proglase kažnjivim. Prijedlog nije prošao zbog protivljenja zastupnika iz Republike Srpske – navodi Pusić.

Kako dodaje, tokom poslednje 23 godine u Hrvatskoj je bilo javne glorifikacije ustaških ratnih zločinaca, što predstavlja jasno negiranje zločina koje su počinili ili za koje su odgovorni. Kao primere navodi podizanje spomenika Juri Francetiću, ulicu nazvanu po Milu Budaku, vojnu jedinicu koja nosi ime Rafaela Bobana, te konstatuje da je sve prošlo bez ikakvih posledica.

– Negiranje zločina počinjenih s „naše“ strane, u ovom „Trećem Balkanskom ratu“, opća je pojava u svim državama koje su u tom ratu sudjelovale. To prolazi ne samo bez i najblaže prekršajne odgovornosti, nego su u mnogim medijima stigmatizirani oni koji na zločine upozoravaju, a ne oni koji ih prikrivaju i negiraju – naglašava Pusić.

I Milan Radović, koordinator programa ljudskih prava u podgoričkoj organizaciji Građanska alijansa, takođe smatra da prvi korak u stvaranju uslova za kažnjavanje negiranja, relativizovanja i osporavanja ratnih zločina mora da bude to da država prihvati činjenicu da su se ratni zločini dogodili, odnosno da ih ona sama ne negira.

On podseća na, kako kaže, često ponavljane floskule od tamošnjih najviših državnika da „Crna Gora nije učestvovala u ratu 90-ih“, iako je jedan među najvišim tadašnjim zvaničnicima kazao da su vodili „rat za mir“ napadajući Dubrovnik.

– Ovde se često ponavlja to da nijesmo učestvovali u ratu, iako smo imali i te kako aktivnu ulogu u kreiranju i osmišljavanju rata – imali smo slanje izbjeglica iz BiH pod nož, sačekuše za kosovske izbjeglice, pa do toga da su službenici crnogorske policije i crnogorski rezervisti vojske protjerivali naše sugrađane iz Bukovice. To je dovjelo do toga da sada i narodi kojima su pripadale žrtve tiho ne priznaju ove zločine, sve se stopilo u floskulu da nijesmo učestvovali u ratu, a zarad ličnih i sitnih ekonomskih interesa, prije svega njihovih autoriteta – navodi Radović.

Prema njegovim rečima, Građanska alijansa se snažno zalaže da svi ratni zločini budu do kraja rasvetljeni, a odgovorni sankcionisani, te konstatuje da su dosadašnje istrage bile usmerene samo na neposredne izvršioce i dale su minimalne rezultate koji se ogledaju u nedovoljnom broju pravosnažno osuđenih.

– Pred sudom nijesu odgovarali oni koji su naredili, oni koji su osmislili ratne zločine i oni koji su prikrivali činjenice tokom istraga. Ovakav način procesuiranja ratnih zločina i suočavanja sa prošlošću izrodio je veliko negiranje i relativizovanje ratnih zločina, što sa sobom nosi mnogo opasnije posledice, jer ne garantuje neponavljanje ratnih zločina u budućnosti – zaključuje Radović.

Alma Mašić, direktorka sarajevske Inicijative mladih za ljudska prava, kaže da bi se sankcionisanje naročito trebalo odnositi na govor i istupanje javnih ličnosti i medijsko izveštavanje, jer oni imaju uticaj na kreiranje javnog mnjenja.

– Nedostatak nekažnjivosti koja datira od kraja ratnih sukoba naovamo i ima za posledicu trenutna dešavanja koje kao građani – čast izuzecima – nijemo posmatramo. Tu mislim na „vladavinu“ huligana i nacionalističkih grupa u Srbiji, napade na nacionalne i seksualne manjine u cijelom regionu, te uopšte flagrantno kršenje svih ljudskih prava, koje, nažalost, građani počinju da prihvataju kao „normalno“ stanje – kaže Mašićeva.

Tri koraka

Naš sagovornik iz Zagreba navodi tri koraka koja treba napraviti na putu do sankcionisanja negiranja ratnih zločina. „Prvi korak bi bio da se svi zločini nepristrano istraže, drugi da se osude ideje koje su do zločina dovele i na koje su se zločinci pozivali, a treći je da ta moralna osuda bude opće prihvaćena. Tek onda će se moći govoriti o kaznenom sankcioniranju negiranja ratnih zločina“, ukazuje Pusić.

Boban Karović