Tribunal nije pod političkim pritiskom

Nema nikakvih političkih pritisaka na Haški tribunal, kaže za Danas Teodor Meron, predsednik Haškog tribunala. On dodaje da je to potpuna istina i da kada neko dođe u njegove godine, a to je 83, “stvari vidi sa perspektivom”. “Ne treba mi karijera. Jedino o čemu treba da mislim je moja sudijska savest. Nema političkog pritiska na Tribunal. Ne mogu da se setim nijednog slučaja u 12 godina, koliko sam u Tribunalu, da smo bili pod bilo kakvim političkim pritiskom od bilo koga. Takođe, znam i da kad bi nekom od mojih kolega, u to sam potpuno uveren, prišao neki predstavnik vlade i rekao: „Dobro, pričamo o ovom slučaju i mi se nadamo da ćeš ići ovim, a ne onim putem“, od te osobe bi bilo zatraženo da odmah napusti Tribunal. Zato što je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija ustanovio ovaj međunarodni sud kao nezavisan sud i mi smo veoma svesni svoje istorijske odgovornosti.”

Ipak, s vremena na vreme se pojave optužbe tog tipa? 

“Znam da se s vremena na vreme pojave takve optužbe, i tužan sam zbog tih ljudi koji iznose te političke optužbe, u kojima, mogu vam reći, nema ni zrnca istine. Mi smo profesionalno predani poslu, dali smo zakletvu, a naša zakletva je međunarodno pravo. Ubeđen sam da kada bi bilo nekog političkog pritiska, svaki naš sudija bi odmah odbacio. Ali je zanimljivije ono što sam rekao ranije, a to je da na nas nikada nije bilo nikakvog političkog pritiska. Jednostavno se ne bi usudili.”

Mislite li da međunarodna pravda funkcioniše? 

“Možemo uzeti Haški tribunal za bivšu Jugoslaviju kao primer. Od 161 optuženika, posle perioda od skoro pola veka nekažnjivosti, uspeli smo da dobijemo dovoljnu saradnju sa međunarodnom zajednicom, uključujući i zemlje bivše Jugoslavije, da nam izruče ili da ubede sve optuženike da se predaju. Ako pitate šerifa u SAD ili magistrata u Francuskoj da li bi bili srećni i ponosni na stopostotnu stopu hapšenja, rekli bi vam da je to fantastično. Kvalitet naših presuda, a sad ne govorim samo kao sudija, nego i kao neko ko je 25 godina profesor međunarodnog prava, mislim da je kvalitet presuda jako visok. Svestan sam da ljudi, a to je normalno, ne vole nijednu presudu. Mislim da smo proizveli sudsku praksu najvišeg kvaliteta. Kada je uspostavljen Tribunal i kada su došle prve sudije, ispred sebe nisu imali nijedno pravilo procedure. Verovatno znate da sudovi, ma koliko voleli da se bave samo suštinom, moraju da provedu dosta vremena u procedurama i dokazima. U sudu u Nirnbergu je bilo samo 12 pravila za proceduru i dokaze. Sudije ovde moraju same da utvrde proceduralna pravila i pravila o dokazima, a ta knjiga danas ima 130 strana. Ta pravila su modeli pravičnosti i efikasnosti. Aludiram na činjenicu da ljudi kažu da suđenja dugo traju i da su presude skupe. Ali mislim da sistem funkcioniše.”

Nevladine organizacije su bile jedine organizacije koje su podržale rad Tribunala od početka, za razliku od vlada. U posljednjih godinu ili dve, stvari su se promenile – vlade su počele da hvale sud, dok su nevladine organizacije počele tvrditi da će nekoliko poslednjih oslobađajućih presuda otežati pomirenje i proces suočavanja s prošlošću u bivšoj Jugoslaviji. Kako to komentarišete?

“Nevladine organizacije, naročito u bivšoj Jugoslaviji, prirodno predstavljaju žrtve. Kada bih ja bio žrtva, isto bih bio veoma nesrećan kada bi bila izrečena oslobađajuća presuda. Prirodno je da NVO kaže da bi, ako je nekog tužilac optužio, voleo da vidi osuđujuću presudu. To je život. Nije da su oni ljudi loše volje, upravo suprotno. Pravim odlučan napor i idem u Sarajevo na konferenciju, gde ću se sresti sa majkama Srebrenice. Nadam se da će videti i drugu stranu medalje. Moramo se podsetiti da sudije moraju da odluče na osnovu dokaza i zakona i da ne mogu preduzimati ništa drugo. Ljudi su ponekad nesrećni zbog oslobađajuće presude, ali znate li koliko ih je bilo?”

Pet posto? 

“Od 10 do 20 posto. Sad zamislite predmet pred nacionalnim sudom sa ovom složenošću, ovim dokazima, činjenicom da se vrlo često radi sa svedocima koji su videli nešto pre toliko mnogo godina. Vi ste mladi i siguran sam da imate odlično pamćenje. Ali mislite na svedoka koji nije bio mnogo mlad kad se nešto desilo, a treba da svedoči i ubedi sudije izvan razumne sumnje. To je standard, ne da je možda ta osoba kriva, morate uveriti sudije van razumne sumnje. A šta je pretpostavka zakona u većini zemalja, u nekim međunarodnim sudovima? Izvan razumne sumnje. Ali ponekad u štampi i u medijima vlada stav da ako je neko optužen, mora biti da je kriv. Ali sudije, da bi bile kredibilne, moraju suditi vrlo trezveno, ozbiljno i oprezno. Pravi je posao da osudimo kada zakon to traži, kada to činjenice i dokazi zahtevaju.”

Ali kako objašnjavate da neko u prvostepenom postupku bude osuđen na 20 godina, a zatim ga Žalbeno veće oslobodi? 

“Veoma dobro pitanje. To možete pitati u svakom sistemu u nacionalnoj jurisdikciji. U Sloveniji, Srbiji, u svakoj zemlji, u svakom međunarodnom sudu imate sistem preispitivanja. Taj sistem košta vlade mnogo novca. Vrlo često imaju sisteme koji se sastoje iz tri stepena. Na primer, možda imate okružne sudove, žalbene i vrhovne. Lepota, odnosno važnost sistema žalbi i jeste što smo svi mi ljudi. Da su bogovi bili sudije, svi bi verovatno imali tačno iste rezultate. Ali ako zamislite da ste osuđeni od nižeg suda – ne govorim o međunarodnim sudovima, zato što je problematika ista, i mislite da ste nepravedno osuđeni, šta ćete uraditi? Napisaćete žalbu. Zamislite da je neko oslobođen na nižem sudu i tužilac napiše žalbu. Drugi sud bi to preispitao. Suštinski, zakon koji je ovde primenjen je isti.”

Haški tribunal je često na udaru kritika zbog dužine trajanja suđenja. Kakva je mogućnost da se vreme suđenja skrati? 

“Znam da u međunarodnoj zajednici, a posebno u bivšoj Jugoslaviji nisu srećni zbog dužine trajanja suđenja. To je nešto što pokušavamo da unapredimo, da popravimo procedure da bi proces bio efikasniji i brži. Ali, moramo se setiti i biti svesni da su naša suđenja veoma nesvakidašnja.”

U svim zemljama bivše Jugoslavije postoji problem sa reparacijama za žrtve. Kako to komentarišete?  “Reći ću vam da tokom godina predsednici Tribunala, uključujući i mene, govore Savetu bezbednosti UN da nije korektno i pravedno što UN nisu napravile neki fond za reparaciju žrtava ratnih zločina u bivšoj Jugoslaviji. Mi smo se više puta žalili kako bi preuzeli vođstvo i napravili nešto, ali nismo uspeli ništa da postignemo. Više puta sam i sam govorio pred Savetom bezbednosti UN o tome. Moj prethodnik, sudija Patrik Robinson bio je divan zato što se dosta zalagao. I veoma sam mu zahvalan na tome, ali nažalost nije uspelo. Na kraju, međunarodna zajednica mora proširiti svoj pristup u radu na predmetima ratnih zločina. To je vrlo dobra polazna tačka, a polazna tačka je pravda, utvrđivanje individualne krivične odgovornosti i procesuiranje zločina. Mislim da bi žrtve, neko ko je izgubio ruku ili nogu, ili je patio na neki drugi način, trebale imati pravo na nekakvu reparaciju.”

Aleksandar Roknić