Ponižavanje žrtava državnih zločina

Učinak Srbije u tranzicionoj pravdi je poražavajući, o obeštećenju nije razmišljala nijedna postpetooktobarska politička elita, a sudovi su izvor dubokog nerazumevanja kulture ljudskih prava i pravno-političkih načela na kojima počivaju

Žrtve masovnog kršenja ljudskih prava, torture i brojnih krivičnih dela sa potpisom države Srbije doživljavaju poniženja u postupcima za naknadu štete, a domaći sudovi nastoje da njihovo stradanje svedu na odnos dva pojedinca, neposrednog počinioca i žrtve, iako je izvesno da iza zločina stoji država. Parnični postupci za naknadu štete jedini su koji se vode za veliki broj ratnih zločina i drugih masovnih kršenja ljudskih prava tokom ratova. Insistirajući na tome da žrtve otkriju neposredne počinioce, što je u najvećem broju slučajeva nemoguće, te na detaljnoj medicinskoj dokumentaciju o posledicama torture i različitih vidova zlostavljanja, sudovi minimiziraju ulogu države. Postupajuće sudije, pak, u velikom broju slučajeva obesmišljavaju postupke postavljajući žrtvama nesuvisla, nepravna pitanja, a iznosi koji se dosuđuju kao obeštećenje su na nivou kazni za izazivanje lakših saobraćajnih nesreća.

Ovo su neka od iskustava Fonda za humanitarno pravo koji je u poslednjih trinaest godina zastupao više od hiljadu žrtava najtežih kršenja ljudskih prava, pred sudovima u Srbiji, Crnoj Gori i na Kosovu. Ovakva praksa nastavljena je i u 2012, rečeno je u sredu na predstavljanju izveštaja o ostvarivanju prava žrtava na reparacije u sudskim postupcima u Srbiji. Naslov ovog dokumenta Fonda je Uspostavljanje pravde, ili relativizacija zločina?.

“Reč je o najtežim krivičnim delima protiv građana, torturi, ratnim zločinima, nezakonitom pritvoru, i nesumnjivoj odgovornosti države, odnosno zaposlenih u njenim institucija, te stoga treba primeniti privilegovane rokove u tumačenju prava na podnošenje zahteva za naknadu štete. Sudovi tumače zakonske odredbe na štetu žrtava, uz obrazloženje da je potraživanje zastarelo. Stav Vrhovnog suda Srbije je da treba primenjivati duže rokove, ali prema neposrednim počiniocima. Do 2004, roka za podnošenje tužbi, žrtve nisu mogle to da učine, a bilo je malo krivičnih postupaka pred sudovima i donetih presuda”, rekla je Tanja Drobnjak, advokat Fonda.

Ona je naglasila da je stav Ustavnog suda da rokovi za podnošenje zahteva za obeštećenje treba da budu produženi u predmetima u kojima je doneta presuda u ikrivičnom postupku, ali se ni taj stav ne poštuje, budući da nisu obeštećene žrtve zločina u Podujevu i Sjeverinu.”Odgovornost države se minimizira, dosuđuje se samo naknada za umanjenu životnu aktivnost i traže dokazi o posledicama trajnog karaktera, iako žrtve, u trenucima životne ugroženosti nisu mogle da se obaćaju lekaru”, istakla je Tanja Drobnjak.

Sandra Orlović, izvršna direktorka Fonda, rekla je da ova organizacija zastupa 187 žrtava srpskih vojnih i policijskih snaga koje traže odštetu za pretrpljenu nematerijalnu štetu. Tokom 2012 doneto je 18 presuda, od kojih je samo šest u korist tužilaca.”Godinama unazad pitanje obeštećenja žrtava nije bilo od značaja ni za jednu političku elitu u Srbiji. Sudovi su, s druge strane, izvor dubokog nerazumevanja kulture ljudskih prava i pravno – političkih načela na kojima počivaju”, konstatovala je Sandra Orlović.Sporovima koji traju i do pet godina, a takav je spor u slučaju Sjeverin, krši se pravo na pravično i fer suđenje u razumnom roku, stav je Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, rekao je prevnik Fonda Petar Žmak.

“Kada ne postoji medicinska dokumentacija za pretrpljenu torturu, sudovi uglavnom ne uvažavaju iskaze svedoka, njihovih najbližih srodnika. Odnos prema žrtvama je ponižavajući, tri sestre Bogujevci koje su preživele zločin Škorpiona u Podujevu, streljanje najuže porodice, sudija je do detalja ispitivala o događaju, iako su postojali raniji iskazi. Zahtevala je i odgovore na irelevantna pitanje poput oonih o bračnom stanju i o tome zašto su otišle u Veliku Britaniju. Sudije, takođe, koriste eufemizme i za njih ne postoji reč ‘tortura’, a logori su ‘prihvatni centri'”, rekao je Žmak.

Saša Gajin, docent na Pravnom fakultetu Univerziteta Union, konstatovao je da su procesi za naknadu štete deo tranzicione pravde čiji su efekti u Srbiji razočaravajući, minorni.”Svedoci smo činjenice da se ne poštuju prvi član Ustava Srbije i međunarodne konvencije koje su potpisivanjem postale deo domaćeg zakonodavstva. Država je dužna da obezbedi poštovanje žrtve, a i sama priznaje da to nije u stanju”, rekao je Gajin.

Senad Jusufbegović, žrtva torture u srbijanskim logorima Šljivovica i Mitrovo polje, posle pada zaštićene zone Žepa, krajem jula 1995, preplivao je Drinu i zajedno sa ocem došao u Srbiju. Jedna je od 30 osoba, maloletnih u vreme zločina, koje zastupa Fond. U logorima je proveo deset meseci; bio je tućen i izgladnjivan, a vido je i brojne slučajeve teškog batinanja i čuo za seksualno zlostavljanje zatvorenika. Njegov zahtev za obeštećenjem sud je odbacio, uz konstataciju da je radno sposoban, socijalizovan i da je zasnovao porodicu.

“Poražavajuća je činjenica da sudovi, koji su u Srbiji, kao i u Bosni i Hercegovini izuzetno politizovani, uzimaju kao relevantna svedočenja mučitelja iz logora”, kazao je Jusufbegovoć.