Briselski sporazum otvara prostor za suočavanje s prošlošću

Potpuno se slažem sa Vesnom Pešić da je aktuelna Vlada Srbije „najdalje dogurala” u vezi sa menjanjem politike i odnosa prema Kosovu. Generalno posmatrano, ova Vlada ima pošteniji odnos prema Srbima izvan Srbije nego sve vlade posle smene Slobodana Miloševića. Priznaje greške.

Podsećam da je nedavno premijer Dačić izneo u javnost da su oni [vlast] međunarodni plan Z-4 za rešavanje nacionalnih prava Srba u Hrvatskoj neobavezno zvali 3, 4. Reče, usledila je Oluja. Sećamo se kolona srpskih izbeglica 5. i 6. avgusta 1995. godine, koje je policija Srbije sprečavala da smeštaj ili sklonište potraže u Beogradu. Put im je bio otvoren samo prema istočnoj Slavoniji i Kosovu. A sećamo se kako su, u septembru i oktobru 1991. godine, izbeglice iz Slavonske Požege dočekane u Srbiji – s čvrstim obećanjem vlasti da će svi Srbi živeti u jednoj državi. Premijer Dačić je pomenuo Oluju i kao moguć scenario srpskog pitanja na Kosovu, rekavši „da ne želi da se Srbima sa Kosova i Metohije dogodi ono što se desilo Srbima u Republici Srpskoj Krajini“. Ove njegove reči imaju prizvuk priznanja da je politika Srbije prema hrvatskim Srbima bila neodgovorna, ali da su i oni, odbijanjem plana Z-4, doprineli da se Oluja dogodi.

Ne zaboravljam da je sadašnja Vlada oslobađajuću presudu hrvatskim generalima ocenila kao prepreku pomirenju, a oslobađajuću presudu generalu Momčilu Perišiću kao potvrdu da Srbija nije umešana u ratne zločine u BiH. Ali ni ta kritika, ni ta pohvala Haškom tribunalu, nisu dobile razmere nacionalne katastrofe/euforije, kako se očekivalo, u zemlji i u regionu. Kritika nacionalističkog stava crkve prema srpskom pitanju na Kosovu je još jedan argument na kojem temeljim lični stav da Srbija sa ovom Vladom ima više izgleda da ispravi greške i nepravde iz prošlosti.

Vesna Pešić i drugi autori teksta Nova epoha, objavljenog 23. maja 2013. na portalu Dvogled.rs, zaključuju da je potpisivanje Briselskog sporazuma o normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova, pored izvinjenja predsednika Srbije zbog zločina u ime Srbije, poseta državama u regionu, i poruka pomirenja i saradnje, jasan dokaz da je Srbija odustala od sporova oko nacionalnih prava Srba [nacionalističke politike], te joj predstojeći proces pristupanja EU otvara prostor da se „okrene mirnodopskim problemima i da napreduje u njihovom rešavanju”. U to ime, autori teksta pozivaju na odustajanje od „tumačenja političke stvarnosti kroz naočare devedesetih”, te podsećaju da šansu “ne treba propustiti zbog sitne koristi koju iz starih tema mogu izvući ovi ili oni političari”.

Za razliku od autora Nove epohe, veliki broj javnih ličnosti u Srbiji, liberalna opozicija, Srpska pravoslavna crkva (SPC), Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) i druge brojne nacionalne i javne institucije, ugledne javne ličnosti i deo nevladinih organizacija ne pridaju veliki značaj Briselskom sporazumu. Stiče se utisak da liberalna opozicija, brojne javne ličnosti i nevladine organizacije smatraju da su za Srbiju neke druge teme, a ne Kosovo, prioritet. Potpisivanje Briselskog sporazuma vide kao obavezu ove Vlade, s obzirom na prošlost većine njenih članova. Za njih je stvaranje demokratskih i odgovornih institucija prioritet, što je u osnovi i vizije autoraNove epohe. Ostali, brojniji društveni akteri – SPC, SANU, druge nacionalne institucije i nacionalističke političke partije i grupe – osporavaju i Briselski sporazum i evropske integracije jer još uvek zastupaju teritorijalne ciljeve ratne Srbije. Pažljivija analiza sadržaja njihovih stavova pokazuje da oni i dalje smatraju da je ratna strategija srpskih generala i Slobodana Miloševića – proterivanje Albanaca – bila u duhu srpskih nacionalnih interesa.

Za razliku od njih, ja delim mišljenje autora Nove epohe da je potpisivanje Briselskog sporazuma veoma bitno za Srbiju. S tim što ja mislim da je to bitno i za albansko društvo. Taj sporazum je prvenstveno važan jer otvara prostor za suočavanje s prošlošću, koje je preko potrebno i srpskom i albanskom društvu. Bez obzira na pristupanje EU, suočavanje sa žrtvama, počiniocima i ratnim zločinima je deo budućnosti svih postjugoslovenskih društava, jednako kao što obeležava zajedničku prošlost. U tom smislu, problemi prošlosti nikada neće biti završeni. Bavljenje njima stvara potencijal da ih razumemo, da naučimo lekcije koje će uticati na smanjenje laži, manipulacija i zloupotreba, i povećati šanse za suživot, poverenje i pomirenje sa vlastitom odgovornošću. To je put svih društava koja su zbog teritorija uništavala ljude druge vere i nacionalnosti. Taj deo puta ne može ni Srbija preskočiti, ma koliko bilo teško što račune rata plaćamo svi, nezavisno od toga da li smo kritikovali ili podržavali nacionalističke vlasti Srbije.

Nasleđe Haškog tribunala nam nikada neće dozvoliti da zaboravimo ratne zločine, počinioce i naredbodavce. Hiljade i hiljade dokumenata govore o tome. Tu su da nas uznemiravaju, sve dok ne priznamo druge žrtve, a počinioce iz svog društva ne nazovemo zločincima. Da ne zaboravimo, naša društva još uvek poriču zločine, a o tome je Danilo Kiš napisao: „Nacionalizam živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti, nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi jesmonacionalisti, ali oni su to još i više; mi koljemo (kad se mora), ali oni još i više; naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš je jezik čist samo u odnosu na njihov…“ (Po-etika, knjiga druga, 1974, Intervjui, Peščanik, 21.07.2008).

Nataša Kandić