Sandra Orlović zamenila Kandićevu na čelu Fonda za humanitarno pravo
Nakon 20 godina rukovođenja Fondom za humanitarno pravo (FHP), nevladine organizacije koja se bavi dokumentovanjem kršenja ljudskih prava tokom ratova širom bivše Jugoslavije, Nataša Kandić prepustila je mesto izvršne direktorke u ovom udruženju svojoj dosadašnjoj zamenici Sandri Orlović. Time je došlo do smene generacija u jednoj od najznačajnijih nevladinih organizacija u regionu, što u Srbiji nije čest slučaj.
Nataša Kandić, jedna od najistaknutijih civilnih aktivistkinja u regionu koja se bori za prava žrtava oružanih sukoba na ex-JU prostoru ne odustaje od svoje borbe. Projekti poput REKOM-a i “Kosovske knjige pamćenja”, koji, kako kaže, zahtevaju da im posveti više vremena bili su motiv njenog odlaska sa čela Fonda za humanitarno pravo u kome ipak ostaje kao članica Upravnog odbora.
“U poslednjih dve-tri godine veoma sam mislila o budućnosti organizacije. Osim Fonda za humanitarno pravo, postoji i Fond za humanitarno pravo na Kosovu koji su zajednički stvarali tu dokumentaciju. Sad su to dve nezavisne organizacije i ono što je prirodno je da takve organizacije moraju da imaju budućnost koja se neće zasnivati na meni, niti može da se zasniva na meni. Ja ne mogu da donesem nikakvu budućnost nakon što sam odlučila da završim važne projekte koji su pre svega regionalnog karaktera”, kaže Kandićeva.
Nataša Kandić osnovala je Fond za humanitarno pravo 1992. godine, s ciljem da se dokumentuju kršenja ljudskih prava širom bivše Jugoslavije, tokom rata u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i kasnije na Kosovu.
Istoričarka Marijana Toma, koja je takođe “odrasla” u Fondu za humanitarno pravo, postavljena je za zamenicu Sandre Orlović. U razgovoru za naš program Marijana Toma ističe da rad u Fondu predstavlja veliku odgovornost i dodaje da promena u rukovođenju neće biti.
“Fokus rada će ostati na dve velike stvari koje Fond radi – jedna je zagovaranje ideje da se formira REKOM, a druga, i čini mi se možda još važnija aktivnost, je pravljenje popisa svih poginulih i nestalih građana, kako u vezi sa oružanim konfliktom na Kosovu, tako i građana Srbije i Crne Gore u oružanim skuobima u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH i Makedoniji”, objašnjava Toma.
Tokom dve decenije rada, Kandićeva je u regionu i inostrastvu dobila brojna priznanja, među kojima treba pomenuti nagradu “Martin Ennals” koja se dodeljuje borcima za ljudska prava. Vaclav Havel uručio joj je 2004. godine priznanje “Homo Homini” koje dodeljuje fondacija “People in need”, a titlulu počasne građanke Sarajeva ponela je 2005. godine.
Ravnodušnost civilnog sektora
Uprkos ugledu koji uživa u svetu, u srpskom društvu je među manje ili više otvorenim desničarima ponela titulu “izdajnice srpstva” zbog istrajnog insistiranja na tome da se kazne oni koji su u ime građana Srbije činili zločine u ratovima tokom devedesetih godina.
Zajedno sa još nekoliko civilnih aktivistkinja stigmatizovana je kako sa govornice u Narodnoj skupštini, tako i na opskurnim internet sajtovima ekstremnih desničara. Ona, međutim, kaže da tome ne pridaje mnogo pažnje.
“Aktivista za ljudska prava mora da bude izložen neprijatnostima zato što uvek pokreće pitanja ne kao neko ko je ravnopravan, nego kao neko ko mora da provocira, da vrši pritisak kako bi se neke stvari menjale u prilog vrednostima i vladavini prava”, ističe Kandićeva.
U Srbiji, dodaje ona, danas postoji velika ravnodušnost civilnog društva i ljudi koji bi trebalo da budu nosioci ideje pomirenja u regionu.
“Nema energije, nema eksplicitnog glasa da nam je potrebna ta samorefleksija u odnosu na prošlost”, zaključuje bivša izvršna direktorka FHP.
Kandićeva je međutim, čvrsto uverena da će rad na popisu svih žrtava ratova i slični projekti na koncu doprineti sprečavanju nekih novih sukoba na Zapadnom Balkanu.
