Masakr u selu Ćuška – dokaz genocida

Smatram da je pogrešno tvrđenje da su postojale paravojne formacije. Jer, one su bile u sastavu policije i Vojske, od njih regrutovane, snabdevene oružjem i drugim sredstvima za vođenje rata i za nedela koja su počinilie. Prema tome, ne mogu da se tretiraju kao paravojne formacije. Jer, paravojna formacija bi bila neka samostalna banda koja je otišla samo da pljačka. Uzmimo za poređenje jedinicu Željka Ražnatovića Arkana, da je vlast htela, mogla je da je raspusti, ali joj je bila potrebna, pa su puštali da radi šta hoće

Intervju: Mustafa Radonići, advokat iz Peći

“Okončanje slučaja Ćuška pravednim osudama zločinaca bilo bi i veliki dokaz u prilog činjenici da je postojala namera, a ta namera je – genocid. Suština zločina bila je u tome da se Albanci proteraju, a genocid može da bude sadržan u više krivičnih dela. Prvo, ubijanje ljudi bez ikakvog razloga, odnosno samo zbog nacionalne pripadnosti. Potom, proterivanje, jer se tim ubijanjem stvara strah kod ostalih koji misle da moraju da pobegnu da bi se spasili. Dakle, proterivanje na organizovani način, jer su srpske snage bezbednosti na putu imale straže koje su sa strane kontrolisale proterivanje, kao u špaliru. Što dalje, prema granici”, kaže za e-novine Mustafa Radonići, zastupnik preživelih i porodica žrtava u slučaju Ćuška, ubistvu 44 Albanca i uništavanju ovog sela u okolini Peći.

Prema optužnici, ovaj masakr počinili su pripadnici jedinice “Šakali”, iz sela je proterano više od 400 osoba. Ubistva su vršena na svirep i podmukao način, a zaštićeni svedok Zoran Rašković rekao je da je jedan od optuženih Ranko Momić silovao trudnicu i ubio je sa dva metka koja joj je ispalio u leđa. Rašković stalno ukazuje da su on i njegova porodica izloženi pretnjama, od kojih neke dolaze iz samog vrha policije.

*Često se zločini na Kosovu pripisuju paravojnim jedinicama, meštanima, ponekad rezervistima, ne pripisuju se zvaničnim jedinicama policije i vojske. Kakva su Vaša saznanja?

Pokušavaju da izbegnu odgovornost Vojske i policije za nedela koja su počinjena. Tokom pretresa za zločine u Ćuškoj nekoliko puta je Srećko Popović, jedan od optuženih, tvrdio da nije pripadao nikakvoj paravojnoj formaciji. Čak se time i hvali, kaže: “Nismo bili paravojna formacija, bili smo redovna vojska!” Smatram da je pogrešno tvrđenje da su postojale paravojne formacije. Jer, one su bile u sastavu policije i Vojske, od njih regrutovane, snabdevene oružjem i drugim sredstvima za vođenje rata i za nedela koja su počinilie. Prema tome, ne mogu da se tretiraju kao paravojne formacije. Jer, paravojna formacija bi bila neka samostalna banda koja je otišla samo da pljačka. Uzmimo za poređenje jedinicu Željka Ražnatovića Arkana, da je vlast htela, mogla je da je raspusti, ali joj je bila potrebna, pa su puštali da radi šta hoće.

*Za zločin u Ćuškoj su vezivane i formacija “frenkijevci” i jedinice Treće armije?

Bili su na tom delu Kosova, ali nema dokaza da su učestvovali i u zločinu u Ćuškoj. Tu se jasno utvrdilo da je zločine počinila 177. jedinica Teritorijalne odbrane Vojnog odseka Peć. Oni su počinili zločine i u Pavljanu i Zahaču.

Kao nedvosmisleno, utvrđeno je da su 14. maja 1999. pripadnici 177. jedinice došli u selo Ćuška u ranim jutarnjim časovima i počeli da ubijaju, pljačkaju i pale kuće. Uništeno je sedamdesetak posto kuća u tom selu koje je imalo između dve i po i tri hiljade kuća. Do tih podataka sam došao još u toku rata, kao istraživač Fonda za humanitarno pravo, a to su potvrdili i neki od učesnika.

Zločin se dogodio u ranim jutarnjim časovima, ubijena su 44 meštanina. Potom je ista jedinica nastavila sa ubijanjem, u Pavljanu je ubijeno 11, a u Zahaču 27 ljudi.

U Ćuškoj su isterali ljude iz kuća i odvojili vojno sposobne muškarce od žena, dece i staraca. Potom su muškarce podelili u tri grupe od po 10 do 12 ljudi, uveli su ih u tri kuće, pobili i zapalili. Kako sam saznao od jedne svedokinje u Rožajama, neki od njih su samo ranjeni i da su, to ne može tačno da se utvrdi, verovatno izgoreli živi.

To je do detalja opisao zaštićeni svedok Rašković, a potvrdili su i svedoci – žrtve, jer iz svake od zapaljenih kuća po jedan je preživeo.

*Kakav je kvalitet optužnice?

Optužnica se odnosi samo na selo Ćuška, a nisu obuhvaćena sela Pavljane i Zahač.

*Zašto, reč je o počiniocima iz iste formacije, zločini su počinjeni istog dana?

Postavio sam to pitanje Tužilaštvu, zameniku Brunu Vekariću. On mi je rekao da će optužnica biti proširena, jer to je jedna akcija. Predsednica Veća je 25. marta ove godine pitala tužioca koliko mu vremena treba za proširenje optužnice, a on je rekao mesec dana. Očekivao sam to proširenje za današnji (ponedeljak, 21. maj, prim. aut.) nastavak suđenja, ali mi je tužilac rekao razlog koji nisam mogao da prihvatim. Kaže da mu nisu dali da ode na Kosovo i da zato nije mogao da proširi optužnicu. Prema njegovom raspoloženju, ne bih rekao da hoće to da učini.

*Kakav utisak stičete na osnovu iskaza optuženih, da li su svesni težine zločina koje su počinili?

Svesni su i gledaju da se time pohvale, da su tako služili svom narodu i svojoj državi. Hvale se tim lažnim patriotizmom, ističu ga više nego što se trude da daju neku odbranu, da se na neki način zaštite od toga što im se stavlja na teret, da poreknu, ili bilo šta. Više se oslanjaju na to da su izvršili zadatak postavljen za dobro države.

*Da li se došlo do nalogodavca?

Svi kao naredbodavca imenuju komandanta Nebojšu Minića Mrtvog (umro u toku ekstradicionog pritvora, prim. aut), kao da su bili slepi izvršioci njegovih naloga.

*Da li su rekli od koga je on primao naređenja?

Zaštićeni svedok Rašković je rekao da je Mrtvi primao naređenja od Toplice Spasojevića, komandanta te 177. jedinice TO, jer je pre odlaska u Ćušku Minić otišao kod Spasojevića u Vojni odsek.

*Namera je, i prema tom svedočenju, bila da se Albanci proteraju sa tog područja?

Suština je bila u tome da se ljudima utera strah kako bi sami napustili svoje kuće i pobegli.

*Kako ih zastupa odbrana?

Hoće da opovrgnu sve što je rekao glavni svedok i preživeli. Odbrana hoće da dokaže da je preživeli koji ima rane na nogama bio pripadnik OVK koji je povređen na nekom drugom mestu.

***

Mustafa Radonići jedan je od osnivača poznatog kosovskog Odbora za zaštitu ljudskih prava; kao advokat Odbora branio je novinare, profesore Univerziteta u Prištini, radnike, nekoliko puta su ga srbijanske vlasti pretukle u policijskim stanicama u koje je odlazio kao advokat uhapšenih. U razgovoru za e-novine izneo je i neka sećanja na prve dane NATO intervencije i neposredno po završetku sukoba na Kosovu.

“Prvog dana rata uhapšen sam kod svoje kuće i pod oružjem sproveden u centar Peći. Masa od pet-šest hiljada ljudi, iz naselja Kapešnica, je najpre iseljena iz Peći. Odvoženi su iz centra grada u Sportski centar. To je bio početak organizovanog progona. Neki su oterani ka Albaniji, neki ka Crnoj Gori. Tada sam prvi put čuo da je neko ubijen, kod autobuske stanice pucali su na nekog starca.

Krenuo sam put Rožaja, čuo sam da je Nataša Kandić govorila na inostranim radio stanicama da se ne zna za moju sudbinu. Javio sam joj se tek kada sam stigao u Ulcinj. Tada sam počeo da radim kao istraživač Fonda za humanitarno pravo, na prikupljanju informacija o ratnim zločinima, intervjuisao sam ljude koji su dolazili sa Kosova.

Čuo sam detalje mnogih zločina, ubijanja, silovanja, proterivanja, pljačke, uništavanja imovine, paljenje kuća, objekata, radnji. Razgovarao sam sa nekoliko žena koje su bile silovane, govorile su mi da je ponašanje tih zločinaca bilo užasno, da su ih maltretirali. To se dešavalo na celom Kosovu, ja sam razgovarao sa ženama iz sela Dobruša koje su išle iz Mitrovice ka albanskoj granici. Takođe, iz sela Veleg, opština Dečani. Silovanja je bilo i u Ćuškoj, tu su žrtve vrlo osetljive i nisu htele da se to pominje i objavljuje.

Po završetku rata sam sa Natašom Kandić odlazio na mesta zločina o kojima su mi govorili stanovnici Peći i okoline koji su se bojali da odu tamo, jer je rat tek završen i strahovali su od mina. Zaticali smo užasavajuće scene u dvorištima, psi su rastrzali tela ubijenih, širio se nepodnošljivi smrad. Na najneočekivanijim mestima nalazili smo lobanje, vilice, noge…

Na početku je sve bilo obeshrabrujuće, ali smo uspeli da dokažemo identitet mnogih žrtava i način na koji su stradale. Ne znamo šta je sa mnogima, tragamo za podacima, svedočenjima o sudbini 1700 ljudi. Neophodno je da se sazna puna istina i da svaki počinilac bude kažnjen. Samo tako bismo mogli da živimo zajedno, kaže sagovornik e-novina Mustafa Radonići.

Razgovarao: Bojan Tončić