Debata o suđenjima za ratne zločine u Srbiji

Odgovarajuće procesuiranje ratnih zločina od ključne je važnosti za region kako bi građani mogli na pravi način da se suoče sa prošlošću – zaključak je debate o suđenjima za ratne zločine u Srbiji. Povod za debatu održanu u petak bio je izveštaj beogradske nevladine organizacije Fonda za humanitarno pravo o ratnim zločinima procesuiranim u Srbiji 2011. godine.

Nataša Kandić, direktorka Fonda, istakla je da je u protekloj godini došlo do napretka u regionalnoj saradnji.

Ona je, međutim, dodala kako je primećen negativni trend u broju optužnica koje je podiglo srpsko tužilaštvo, optuživši u 2011. svega devet osoba.

“Krivična suđenja jesu najvažniji instrument za uspostavljanje pravde i kažnjavanje nedela počinjenih u prošlosti, zato i moraju pažljivo da se prate”, rekla je Kandićeva.

Iako se u izveštaju, u pogledu regionalne saradnje, beleži napredak od 2003. godine, politička pitanja često opterećuju odnose i saradnju između tužilaštava Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije.

Bruno Vekarić, zamenik tužioca za ratne zločine Srbije, složio se da je regionalna saradnja pokazala izvestan napredak, dodavši da postoje neka otvorena pitanja koja još uvek moraju da se reše.

“Srbija ima sedam slučajeva koji su nerešeni sa Hrvatskom, ali zato Hrvatska ima sa Srbijom oko 1.500 spornih postupaka gde se traže izručenja srpskih državljana, i u većini tih slučajeva postoje bitne povrede postupka”, objasnio je Vekarić.

“Kada je u pitanju Bosna, imali smo umalo potpisan sporazum o saradnji na procesuiranju ratnih zločina, ali je bosanska strana odustala u poslednjem trenutku. Ali, eto, čuli smo neke pozitivne signale iz Bosne skoro i nadamo se da će se ovaj problem uskoro rešiti”, dodao je on.

Tužilaštvo za ratne zločine Srbije trenutno procesuira 86 slučajeva u saradnji sa tužilaštvima iz regiona – 51 slučaj sa Hrvatskom, osam sa BiH, pet sa Crnom Gorom i šest sa Misijom vladavine prava EU na Kosovu (Euleks).

Izveštaj Fonda za humanitarno pravo bavi se i pitanjima sistema zaštite svedoka u Srbiji, navodeći da sadašnji sistem mora da se reformiše, budući da su se brojni svedoci žalili na neodgovarajuću zaštitu.

Ivan Jovanović, šef odseka za pitanja ratnih zločina u Misiji OEBS-a u Srbiji, složio se da trenutna policijska jedinica zadužena za zaštićene svedoke nije najbolje rešenje i da se OEBS zalaže da se pronađe model koji će na na odgovorajući način odgovoriti na ovaj izazov.

“Ukoliko se ne popravi sistem, to može da bude fatalno za procesuiranje ratnih zločina, budući da su to vrlo ozbiljni problemi među zemljama u regionu”, upozorio je Jovanović.

Glavni zaključci izveštaja:

1. Regionalna saradnja – Ostvaren je napredak od 2003. godine, ali na nju i dalje snažno utiče politika. Potreba za sporazumom o saradnji između Srbije i BiH.

2. Mali broj optuženih – Godine 2011. optuženo je svega devet ljudi.

3. Većina predmeta su ustupljeni – Većina slučajeva koje je Srbija procesuirala prošle godine zasnivala se na optužnicama koje je ustupila Hrvatska ili Republika Srpska. Tužilaštvo za ratne zločine nije pokrenulo nijedan postupak protiv srednje ili visoko rangiranih pripadnika srpskih oružanih snaga, iako ima pristup bazi podataka MKSJ-a, što omogućuje efikasnije procesuiranje ratnih zločina.

4. Postupci pred sudovima opšte nadležnosti imaju ozbiljne nedostatke.

5. Apelacioni sud u Beogradu ažurno postupa.

6. Odluke Apelacionog i Specijalnog suda u Beogradu nisu ujednačenog kvaliteta.

7. Odbrane okrivljenih obično odugovlače suđenja i malo je branilaca koji poznaju i koriste praksu MKSJ-a u odbrani svojih klijenata.

8. Zaštita svedoka u Srbiji ne funkcioniše kako treba. Stručnjaci smatraju da ona treba da je u nadležnosti Ministarstva pravde, a ne policije, kao što je sada slučaj.

9. Postojeće zakonodavstvo Republike Srbije ozbiljno ograničava kritičko mišljenje o procesuiranju ratnih zločina. Krivični zakonik Republike Srbije propisuje zatvorsku i novčanu kaznu za svakoga ko za vreme trajanja postupka pred sudom daje izjave u sredstvima javnog informisanja.

10. U praksi domaćih sudova upadljiv je otpor prema široj primeni međunarodnog krivičnog prava i većem oslanjanju na praksu MKSJ-a.