Debata o suđenjima za ratne zločine u 2011.

Govore:

Nataša Kandić, izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo, o suđenjima za ratne zločine u 2011. godini iz ugla organizacije za ljudska prava, a na osnovu praćenja suđenja i zastupanja žrtava u tri predmeta ratnih zločina koji se vode pred domaćim sudovima.

Nikola Čukanović, advokat – Fond za humanitarno pravo, o suđenjima za ratne zločine u 2011. godini iz ugla punomoćnika oštećenih, a na osnovu praćenja suđenja i zastupanja žrtava u predmetu Ćuška.

Bruno Vekarić, zamenik Tužioca za ratne zločine, o suđenjima za ratne zločine iz ugla Tužilaštva za ratne zločine.

Ivan Jovanović, šef Odseka za ratne zločine i pravni savetnik OEBS-a, o suđenjima za ratne zločine u kontekstu vladavine prava.

Rodoljub Šabić, Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, o novoj praksi sudova kojom se štite podaci o optuženima u kontekstu Zakona o zaštiti podataka o ličnosti.


Izveštaj o suđenjima za ratne zločine u Srbiji u 2011 – Rezime

Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije (TRZ) 2011. godine je podiglo optužnice protiv ukupno devet lica, sve zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz čl. 142. stav 1. KZ SRJ.^[1]

Pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu u 2011. godini vođeno je 13 postupaka. Od toga je Odeljenje za ratne zločine u šest predmeta donelo presude kojima je 17 optuženih osuđeno i dvoje oslobođeno krivične odgovornosti,^[2] a preostalih sedam postupaka su još u toku.^[3]

Odeljenje za ratne zločine Apelacionog suda u Beogradu 2011. godine je donelo 11 odluka po žalbama izjavljenim na presude Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu,^[4]kojima je pravnosnažno osudilo 12 optuženih, a u odnosu na 15 optuženih ukinulo prvostepene presude i predmete vratilo na ponovno suđenje.^[5]

U 2011. godini, pred sudovima opšte nadležnosti vođena su tri postupka za krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZ SRJ – predmetKušnin/Kushnin pred Višim sudom u Nišu, predmet Orahovac/Rahovec pred Višim sudom u Požarevcu, i predmet Oto Palinkaš i dr pred Višim sudom u Kraljevu. Pred Višim sudom u Nišu je vođen i postupak za etnički motivisano krivično delo ubistva iz člana 113. KZ SRJ – predmet Emini.

Fond za humanitarno pravo (FHP) 2011. godine je zastupao oštećene u četiri predmeta pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu – Ćuška/Qushk, Skočić, Zvornik III/IV iLovas, dok su posmatrači FHP pratili glavne pretrese u ostalim postupcima koji su vođeni pred ovim sudom, kao i glavni pretres u predmetu Kušnin/Kushnin.^[6] 

Regionalna saradnja

U 2011. godini pravosudni organi Srbije i Hrvatske nastavili su da razmenjuju dokaze i sudske predmete u pogoršanim uslovima, uzrokovanim hapšenjem hrvatskog državljanina Tihomira Purde u BiH po poternici Republike Srbije, odbijanjem TRZ Republike Srbije da hrvatskom pravosuđu ustupi optužnicu i dokaze protiv hrvatskog državljanina Veljka Marića, aktiviranjem optužnice Vojnog tužilaštva bivše JNA protiv 44 državljanina Hrvatske, kao i donošenjem Zakona o ništetnosti određenih pravnih akata pravosudnih tijela bivše JNA, SFRJ i Republike Srbije, koji je usvojio hrvatski Sabor 21.11.2011. godine. Između Srbije i BiH nije došlo do dogovora o ukidanju paralelnih istraga i razmene dokaza. Republika Srbija je nastavila da zahteva izručenja optuženih za zločine u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, bez obzira na pravni poraz koji je pretrpela pred britanskim sudom za ekstradiciju, povodom zahteva za izručenje državljanina BiH, Ejupa Ganića.

TRZ je u 2011. godini nastavilo da pokreće postupke protiv stranih državljana sa čvrstim stavom da je nadležno da štiti interese srpskih žrtava na celoj teritoriji nekadašnje SFRJ. U slučaju poternice za generalom Armije BiH, Jovanom Divjakom, austrijski sud je odbio zahtev Republike Srbije za ekstradiciju, sa obrazloženjem da se „ne bi moglo očekivati pošteno suđenje u Beogradu”. U slučaju hrvatskog branitelja Tihomira Purde, TRZ je pokazalo da prema nasleđenoj dokumentaciji i predmetima Vojnog tužilaštva bivše JNA nema profesionalnu distancu. Zahtevalo je izručenje hrvatskog državljanina od pravosudnih organa BiH na osnovu optužnice bivše JNA, koja se zasniva na iznuđenoj izjavi Tihomira Purde datoj tokom zatočeništva u Srbiji. TRZ je podiglo optužnicu protiv hrvatskog državljanina Veljka Marića iako je Ministarstvo pravosuđa Republike Hrvatske zahtevalo ustupanje predmeta u skladu sa Sporazumom o saradnji u progonu učinilaca krivičnih dela ratnih zločina, zaključenog između Srbije i Hrvatske 2006. godine. U novembru 2011. godine, TRZ je Ministarstvu pravosuđa Republike Hrvatske prosledilo optužnicu Vojnog tužilaštva bivše JNA protiv 44 državljanina Hrvatske za ratne zločine u Vukovaru 1991. godine. Iako je donošenje Zakona o ništetnosti, koji je doneo hrvatski Sabor, pre svega protiv interesa građana Hrvatske, treba imati u vidu da je srpsko TRZ snažno podstaklo donošenje tog zakona koji je zapretio da poništi sve dobre rezultate nadležnih tužilaštava Hrvatske i Srbije, u razmeni dokaza i ustupanju predmeta ratnih zločina.

Osim toga, BiH i Srbija još uvek nisu potpisali Protokol o saradnji u progonu počinilaca ratnih zločina, kojim je između ostalog predviđeno sprečavanje paralelnih istraga. Medžida Kreso, predsednica Suda BiH, smatra da taj “protokol ne bi donio ništa novo u odnosu na trajni problem koji imamo sa srbijanskim tužilaštvom, a to je bezuslovno ustupanje svih istraga protiv naših državljana za djela ratnog zločina počinjenog na teritoriji BiH koje su otvorene na osnovu prijava bivše JNA ili naknadno dostavljene od raznih udruženja iz BiH.”^[7]

Mali broj optuženih

TRZ je tokom 2011. godine optužilo svega devet lica. Od toga, samo se optužnica protiv tri lica u predmetu Bijeljina može smatrati novim postupkom, a optužnice protiv ostalih šest optuženih su proizašle iz dva predmeta za koje su se glavni pretresi već vodili pred sudskim većem Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu.^[8] Međutim, ni predmet Bijeljinanije rezultat samostalnog rada TRZ. Naime, RS (BiH) je ovaj predmet ustupila Srbiji na osnovu Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima.

Osim predmeta Lovas, Gnjilanska grupa i Ćuška/Qushk, svi ostali su predmeti sa manjim brojem žrtava i optuženih.

Većina predmeta su ustupljeni

Tokom 2011. godine, vođeno je 20 postupaka pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu i Apelacionim sudom u Beogradu. Od toga, sedam predmeta je TRZ-u Republike Srbije ustupilo Državno odvjetništvo Republike Hrvatske (DORH),^[9] a dva predmeta je ustupila Republika Srpska (BiH).^[10]

Javno su dostupni podaci o jednom zahtevu za sprovođenje istrage koji je TRZ podnelo u 2011. godini,^[11] i to protiv dva lica, zbog osnovane sumnje da su u Tenji, u Hrvatskoj, 1991. godine, izvršili krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZ SRJ i krivično delo ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144. KZ SRJ. Ujedno, ovo je i jedini zahtev za sprovođenje istage posle kojeg je u 2012. godini, do trenutka pisanja ovog izveštaja, TRZ podiglo i optužnicu. Međutim, ni ovaj predmet nije rezultat samostalnog rada TRZ već je DORH ovaj predmet ustupilo TRZ-u na osnovu Sporazuma o saradnji i progonu učinilaca krivičnih dela ratnih zločina, zločina protiv čovečnosti i genocida, zaključenog između DORH i TRZ.^[12]

Predmeti Bijeljina i Tenja su svakako primeri dobre saradnje pravosudnih organa Srbije i Hrvatske odnosno BiH, ali oni pokazuju da se TRZ u velikoj meri oslanja na ustupljene predmete, pre svega DORH-a, i da nema rezultata pretkrivičnog postupka.

TRZ ima pristup Bazi podataka MKSJ, što omogućuje efikasnije procesuiranje ratnih zločina. Međutim, ni u 2011. godini TRZ nije pokrenulo nijedan postupak protiv srednje ili visoko rangiranih pripadnika srpskih oružanih snaga.

Postupci pred sudovima opšte nadležnosti imaju ozbiljne nedostatke

U postupcima pred sudovima opšte nadležnosti (slučajevi Orahovac/Rahovec, Emini,Kušnin/Kushnin, Oto Palinkaš i dr.) uočavaju se ozbiljni nedostaci od momenta njihovog otpočinjanja, tokom njihovog trajanja, pa sve do samog presuđenja. Odlika ovih postupaka je i neprihvatljiva sporost u radu sudova, koju potvrđuje činjenica da se ovi postupci vode duže od 10 godina, u čemu doprinos svojom pasivnošću svakako imaju i nadležna tužilaštva. Može se primetiti i blagonaklonost suda prema okrivljenima, i često previše ekstenzivno tumačenje zakonom predviđenih prava odbrane. Prva stvar koja skreće pažnju je pravna kvalifikacija radnji okrivljenih u predmetu Emini,^[13] imajući u vidu vreme, mesto i kontekst u kojem je izvršeno ubistvo, koje je okrivljenima stavljeno na teret. Tako se i u predmetuKušnin/Kushnin^[14] jedan od pisanih dokaza izvedenih na glavnom pretresu vodi kao „nestao“; neprimereni istupi branilaca prolaze nekažnjeno. U predmetuOrahovac/Rahovec^[15] glavni pretres je odložen na neodređeno vreme. Pravnosnažna odluka Apelacionog suda u Nišu u predmetu Emini kojom su okrivljeni oslobođeni optužbe ostavlja utisak nedovoljnog angažovanja suda da na nepristrasan način ceni izvedene dokaze i pravilno utvrdi činjenično stanje, kao i postupajućeg tužilaštva da dokaže navode optužbe.

Slučaj Oto Palinkaš i dr. je svakako među najupečatljivijim primerima nepodobnosti pravosudnih organa opšte nadležnosti da procesuiraju ratne zločine i etnički motivisana krivična dela. Istovremeno, on ukazuje na nedovoljnu obučenost, a delom i na pristrasnost nosilaca pravosudnih funkcija ovih sudova i tužilaštava da na adekvatan i zakonom predviđen način pristupe rešavanju ovako teških krivičnih dela.

Zapravo, pre svih ostalih, organi nadležni za formulisanje pravnog okvira treba da imaju u vidu da se propusti i nezakonita postupanja ponavljaju u skoro svakom suđenju za ratne zločine i etnički motivisana krivična dela pred sudovima opšte nadležnosti. Da bi se izbeglo nezakonito postupanje tih sudova, prioritetno je pokrenuti postupak za izmene i usklađivanje postojećih zakonskih rešenja,^[16] a aktuelne predmete preneti odeljenjima za ratne zločine Višeg i Apelaciong suda u Beogradu.

Apelacioni sud u Beogradu ažurno postupa

Apelacioni sud je doneo 11 odluka po žalbama izjavljenim na presude sudskih veća Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, što se može okarakterisati ažurnim postupanjem.

Odluke Apelacionog suda u Beogradu nisu ujednačenog kvaliteta

Odlukom u predmetu Tenja, Apelacioni sud je pravilno zaključio da je prvostepeni sud tretirao oštećenog kao ratnog zarobljenika, iako je nesumnjivo utvrđeno da je oštećeni u trenutku zarobljavanja bio ranjen, te imao status ranjenika koji prema odredbama međunarodnog humanitarnog prava uživa veću zaštitu. Sudsko veće prvostepenog suda i TRZ nisu pravilno kvalifikovali ovo krivično delo. Imajući u vidu odredbe ZKP-a, Apelacioni sud nije mogao da izmeni kvalifikaciju krivičnog dela. Ipak, ostaje pozitivan utisak da je Apelacioni sud u presudi ukazao na propuste u radu prvostepenog suda i TRZ, i na značaj precizne kvalifikacije krivičnog dela pri podizanju optužnica i pravilne primene krivičnog zakona od strane suda.

Kao i u 2010. godini, ostaje zamerka Apelacionom sudu u Beogradu zbog prakse potvrđivanja niskih zatvorskih kazni koje je izreklo Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu.^[17] Primer loše prakse svakako predstavlja visina kazni zatvora izrečenih Miloradu Laziću (3 godine), Nikoli Konjeviću (3 godine) i Mirku Maruniću (2 godine) u predmetuMedak.^[18] Ostaje sasvim nejasno koji su razlozi naveli sud da u ovom slučaju utvrdi postojanje osobito olakšavajućih okolnosti, kao i da li je uopšte primereno u ovakvim predmetima izricati kazne ispod zakonom propisanog minimuma. Najnegativniji primer je predmet Zvornik II, u kojem je Branko Popović osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina, a Branko Grujić na kaznu zatvora u trajanju od 6 godina. Imajući u vidu da su njih dvojica, u vreme zločina, kao nosioci civilne i vojne vlasti u opštini Zvornik, po prirodi svojih funkcija najodgovorniji, da su bili aktivni učesnici u realizaciji ili čak organizatori plana o progonu muslimanskog stanovništva sa teritorije opštine Zvornik, da je ovo samo jedan od 5 postupaka pokrenutih i vođenih zbog ratnih zločina na području opštine Zvornik^[19] a da su počinjeni zločini koji su predmet preostalih postupaka, posledica okolnosti i uslova stvorenih delovanjem osuđenih Popovića i Grujića – visina kazni koje su im izrečene je krajnje neprimerena.

Predmet Zvornik II je jedan od više predmeta pred domaćim sudom, koji se vode ili su se vodili za ratne zločine izvršene na teritoriji opštine Zvornik, ali ga najznačajnijim, a samim tim i predmetom najveće pažnje, čini status i odgovornost osuđenih, koji su svojim činjenjem i nečinjenjem stvorili uslove za zločine drugih lica protiv kojih su vođeni ili se vode preostali postupci. O ulozi osuđenih najbolje govori svedok Milorad Davidović, komandant nekadašnje brigade Saveznog SUP-a, objašnjavajući da je politika stranke Stranke demokratske akcije (SDS), čiji je predsednik u opštini Zvornik bio Branko Grujić, bila da se Muslimani „organizovano, planski i sistematski isele sa prostora Republike Srpske“, kao i da je „alfa i omega“ svih zbivanja u Zvorniku bio Branko Popović, tadašnji komandant Teritorijalne odbrane opštine Zvornik.

Najveći problem i nedostatak konačne odluke Apelacionog suda u ovom predmetu je odluka o visini kazne zatvora osuđenima Branku Grujiću i Branku Popoviću. Izrečenim kaznama ne samo da nije ostvarena svrha kažnjavanja, već nije ispunjena ni društvena uloga suda kao institucije. U aktuelnom društvenom, istorijskom i političkom trenutku, kada dela ovakve vrste i težine ne prati adekvatna društvena i moralna osuda, Apelacioni sud je morao imati u vidu da njegove odluke nisu samo odraz stavova i shvatanja svakog sudije i veća pojedinačno, već snažna poruka celom društvu, kojom se iznosi vrednosni sud i pravi civilizacijski otklon prema zločinima najteže vrste, što ovaj u konkretnom slučaju svakako jeste.

Odbrana okrivljenih

Iako se sud trudi da stvori atmosferu koja podstiče i afirmiše punu zaštitu prava okrivljenih u skladu sa međunarodnim standardima, branioci to najčešće zloupotrebljavaju raznim opstrukcijama, odugovlačenjem i, pre svega, pokušajem prevođenja krivičnog u politički postupak. Takođe, pojedini branioci koriste ova suđenja za iznošenje svojih „patriotskih“ stavova. Malo je branilaca optuženih koji poznaju i koriste praksu MKSJ u odbrani svojih klijenata.

Zaštićeni svedoci

Specijalni izvestilac Saveta Evrope za zaštitu svedoka Jean-Charles Gardetto, na sastanku Potkomiteta za pitanja kriminala i borbu protiv terorizma koji je održan 28.10.2011. godine u Beogradu, ocenio je da zaštitu svedoka u Srbiji treba poboljšati. Preporučio je prelazak Jedinice za zaštitu svedoka (JZS) u nadležnost Ministarstva pravde; bolju zaštitu identiteta zaštićenih svedoka, i stvaranje političke klime u kojoj će svedoci-insajderi biti ohrabreni da svedoče.

FHP podseća da su dvojica policajaca, ranije zaštićeni svedoci u predmetu 37. Odred PJP,javno svedočili FHP-u, u medijima i na regionalnoj konferenciji o suđenjima za ratne zločine, održanoj u Beogradu 16.09.2011. godine, da ih je TRZ odvraćalo od svedočenja protiv okrivljenih pripadnika 37. Odreda PJP, a pripadnici JZS im pretili da će loše proći ako nastave da otkrivaju imena pripadnika policije koji su činili ratne zločine. Jednom zaštićenom svedoku ukinut je status zaštićenog svedoka 29.10.2009. godine bez ikakvog obrazloženja, a drugi je 04.07.2011. godine napustio program zaštite jer nije mogao da izdrži psihičko maltretiranje od strane TRZ i JZS.

O svedoku koji je saznao da mu je ukinut status zaštićenog svedoka kada su pripadnici JZS došli u njegov stan i naredili mu da se spakuje jer ga vraćaju kući,^[20] TRZ kaže^[21] da je taj svedok vršio pritisak na tužioca Dragoljuba Stankovića da ga zaposli u Tužilaštvu i da mu isplaćuje dnevnice. Kada je tužilac to odbio, ovaj je „počeo da iskazuje svoje nezadovoljstvo lansiranjem lažnih optužbi“. O drugom svedoku, TRZ kaže da je taj „sve vreme ucenjivao postupajućeg tužioca [Stankovića], jer nije hteo da svedoči dok mu tužilac ne ishodi ponovno zapošljavanje u MUP-u … Zato se svedok nije odazivao u toku istrage na više poziva istražnog sudije da svedoči, pa na kraju ni o čemu nije ni želeo da posvedoči.“^[22]

Dramatičan položaj svedoka-insajdera pokazuje se i u predmetu Ćuška/Qushk. Tokom davanja iskaza, na glavnom pretresu 25.01.2012. godine, zaštićeni svedok Zoran Rašković, bivši pripadnik 177. Vojno-teritorijalnog odreda VJ zatražio je zaštitu od sudskog veća, istakavši da nema kome drugom da se obrati, da se oseća nesigurnim, da ga vređaju i prete mu čak i policajci koji su zaduženi za njegovu bezbednost, da su članovi njegove porodice izloženi pritiscima i maltretiranju od strane policije, te da od TRZ nije dobio nikakvu pomoć osim verbalne podrške. Tražio je da mu se kaže ako društvo nije spremno da čuje svedočenje poput njegovog – ne želi da „završi bez glave“ kao neki zaštićeni svedoci.^[23]

Ograničavanje kritičke reči

Postojeće zakonodavstvo Republike Srbije ozbiljno ograničava kritičko mišljenje o procesuiranju ratnih zločina. Krivični zakonik Republike Srbije propisuje zatvorsku (6 meseci) i novčanu kaznu za svakoga „ko za vreme trajanja postupka pred sudom, a pre donošenja pravnosnažne sudske odluke, u nameri da povredi pretpostavku nevinosti ili nezavisnosti suda, daje javne izjave u sredstvima javnog informisanja.”^[24]

Zakon o parničnom postupku ograničava pristup pravdi pojedincima, organizacijama, nezavisnim telima, asocijacijama i medijima. Članovima 499 i 500, zakonodavac preti svakome ko bi hteo da iznese kritički stav o javnim stvarima visokim novčanim naknadama.^[25]

Novi Zakonik o krivičnom postupku uspostavlja advokatski monopol u zastupanju interesa žrtava krivičnih dela i ukida njihovo pravo da sebi izaberu zastupnika koji nije advokat.^[26]Time je u predmetima ratnih zločina ekspertima ljudskih prava onemogućeno da zastupaju žrtve ratnih zločina, osim ako su advokati.

Primena međunarodnog krivičnog prava

U praksi domaćih sudova upadljiv je otpor prema široj primeni međunarodnog krivičnog prava i većem oslanjanju na praksu MKSJ. Kako su po Ustavu Republike Srbije pravila međunarodnog običajnog prava sastavni deo unutrašnjeg pravnog poretka,^[27] ne postoje prepreke za njihovu primenu. Ako se prihvati stav da postoje prepreke za primenu pojedinih instituta međunarodnog krivičnog prava, ostaje nesporno da se oni uvek moraju imati u vidu, a naročito prilikom izricanja krivične sankcije.
Peščanik.net, 26.04.2012.