Nataša Kandić: Provera demokratije prema vojnom uputstvu

Provera demokratije prema vojnom uputstvu

Dosije Ljubiše Dikovića, koji je Fond za humanitarno pravo objavio 23.01.2012. godine, ponovo je otvorio temu ratnih zločina. Prvi put se o ratnim zločinima progovorilo u Srbiji posle smene Slobodana Miloševića, pred njegovo hapšenje i predavanje Haškom tribunalu.

Tada je nova vlast, da bi opravdala odluku o predavanju Slobodana Miloševića „antisrpskom“ sudu, otkrila postojanje masovnih grobnica na policijskom terenu u Batajnici. Nije bilo debate nego je više puta ponovljeno zvanično objašnjenje da je predavanje Miloševića uslov za dobijanje međunarodnih kredita. Video snimak streljanja šestorice Muslimana, koji je FHP obelodanio 1. juna 2005. godine, izazvao je jaku emocionalnu reakciju običnih ljudi u Srbiji, koji su stali na stranu žrtava, protiv počinilaca „iz svoje nacionalne zajednice“. Vlast je požurila da im objasni da je zločin počinila grupa kriminalaca, kojima će biti suđeno, ali da s tim zločinom državne institucije Srbije nisu imale nikakvu vezu. I tom prilikom, propustili smo šansu da otvorimo pitanje vlastite odgovornosti, i da počnemo da gradimo nov načun mišljenja i odnosa prema drugim žrtvama.

Hapšenje i predavanje Haškom tribunalu brojnih srpskih generala i visokih predstavnika civilne vlasti, kao i najtraženijih begunaca Radovana Karadžića i Ratka Mladića, okončani su pod teškim pritiskom međunarodne zajednice. Ta hapšenja, kao ni presude Haškog tribunala srpskim generalima, nisu uznemirili, niti podstakli političke elite u Srbiji da otvore pitanje o tome šta se to dogodilo u ratu na Kosovu, zbog čega je Haški tribunal osudio gotovo kompletan državni, vojni i policijski vrh Srbije.

Nedavno objavljivanje dosijea Ljubiše Dikovića ipak je pokrenulo priču o ratnim zločinima. Važno je istaći da su svi koji su stali u odbranu generala priznali da je na Kosovu bilo strašnih zločina, koje su počinili policija i vojska. Pokazalo se da njegovi branitelji znaju da je bilo i bezobzirne pljačke albanske imovine. Prvi put niko nije poricao zločine niti izjednačavao odgovornost strana u sukobu. To je zavidan napredak, dobijen otvaranjem pitanja da li na čelu institucije Generalštaba Vojske Srbije može i sme da bude oficir koji je deo našeg teškog nasleđa prošlosti.

Međutim, dovođenje u vezu konkretnih ratnih zločina sa novim načelnikom Generalštaba Vojske Srbije, ocenjeno je kao napad na državu i državne institucije Republike Srbije. Debata je otišla u tom pravcu. Umesto o ratnim zločinima u opštini Glogovac i Srbica, učešću i odgovornosti starešina 37. motorizovane brigade VJ, i vezama sa Zajedničkom komandom za Kosovo, čiji je vrh osuđen u Hagu, pokazalo se da Đinđićevi najbliži saradnici imaju veliko poštovanje prema Miloševićevim generalima, njihovom ratnom iksustvu, i da na rat na Kosovu gledaju istim očima. Otuda optužbe da je dosije Diković napad na državu, vojsku i instititucije, da je FHP u vezi sa takozvanom državom Kosovom, i da dosije treba da posluži da prelomi Srbiju da prihvati rešenje za Kosovo, kakvo nudi EU.

U odbrani lika i dela generala Dikovića prednjačili su ministar odbrane Dragan Šutanovac i tužioci za ratne zločine, Vladimir Vukčević i Bruno Vekarić.

Ministar je zapenio, nije znao šta govori. Pozvao je sudske organe da odmah reaguju, da odbrane državu i vojsku, upozoravajući ih da će to biti provera demokratije u Srbiji.

Dosije Ljubiše Dikovića proglasio je lažnim. Sve nas je ubeđivao da postoji samo jedan dosije – službeni, personalni dosije Ljubiše Dikovića, koji se nalazi u Ministarstvu odbrane, i sve drugo, što neko naziva dosije, je lažno. Tvrdio je da je FHP objavio montiran dosije jer je naveo da je Ljubiša Diković, u vreme rata na Kosovu, uzeo u lični posed dva skupocena automobile. Kao da ne zna da su retki oficiri koji nisu „pozajmili“ nečiji automobil, u ime vojnih potreba. Sa smehom je ministar Šutanovac komentarisao navode FHP-a da je nekadašnji komandant 37. motorizovane brigade prebacio hiljade krava, ovaca i svinja sa Kosova u Srbiju. Nesporna činjenica je da posle povlačenja vojske i policije, osim poneke mrtve krave na polju, žive stoke nije bilo na Kosovu. Svedoci FHP-a tvrde da je prisvojena stoka kamionima prebačena na područje Novog Pazara i Raške. Tu je prodata seljacima, preprodavcima i mesarama. Detalje o učesnicima u pljački stoke, ministar Šutanovac mogao bi da dobije od brojnih oficira i vojnika nekadašnjeg 37.mtbr, da ne preti sudom i proverom demokratije. U Haškoj bazi podataka nismo našli podatak o školovanju oficira Dikovića tokom 1994. i 1995. godine, ali smo u časopisu „Vojska“ našli podatak da je Diković čin majora dobio 1994. godine, na dužnosti komandanta 16. Pograničnog bataljona, za zasluge u odbrani domovine od Muslimana iz Skelana, Srebrenice i Bratunca. Ministar Šutanovac je ponovio nebrojeno puta da general Diković nije bio na lokacijama koje navodi FHP, ne osvrćući se na žrtve u zoni odgovornosti 37.mtbr i dokaz o tome da su se jedinice te brigade, 27. marta 1999. godine, našle na tački 692, oko 15.00 časova, baš kada je streljano 22 albanska muškarca.

Ovih dana, ministar Šutanovac se borio za svog generala, preko mere. Delovao je kao da će svakog trenutka, u pratnji „Kobri“ da upadne u prostorije FHP-a, i da nas lično privede sudskim organima, radi provere demokratije u Srbiji. U Tužilaštvu za ratne zločine, ministar Šutanovac je našao političke saveznike. Pozdravio je brzo reagovanje Tužilaštva za ratne zločine, koje je sa dva klika na kompjuteru utvrdilo da ne postoji bilo kakav osnov za sumnju u krivičnu odgovornost generala Dikovića. Tužilaštvo za ratne zločine se, u granicama svojih profesionalnih mogućnosti, potrudilo da dokumentuje nevinost generala Dikovića. Pozvali su se na Haški tribunal, navodno taj bi sud pokrenuo postupak protiv generala Dikovića da je on odgovoran za ratne zločine. Znači, nevin je, presudio je Vladimir Vukčević, a njemu je neko rekao da tako treba da kaže. Prenebregli su činjenicu da u rezolucijama UN piše da je mandat Haškog tribunal da procesuira vođe, a da je na nacionalnim tužilaštvima da pokrenu postupke protiv srednje i niže rangiranih vojnih i policijskih starešina. To znači, da Haški tribunal nije merodavan da kaže da li je Diković nevin – nije ga optužio jer ne pripada vojnom vrhu, i nije bio član Zajedničke komande za KiM. Zatim se Tužilaštvo pozvalo na 120 svedoka, među kojima i 10 kosovskih Albanaca, koji pominju Dikovića kao spasioca tri romska deteta u Pustom selu na Kosovu. Opisano dobročinstvo nije odjeknulo kao herojsko delo naspram činjenice da je u zoni odgovornosti 37.mtbr, u periodu od od 27. marta do 1. maja 1999. godine, ubijeno najmanje 250 albanskih civila.

Sam general Diković ocenjuje da se „istupanjem poput ovog ‘objavljivanje dosija’ produbljuje mržnja na prostorima bivše Jugoslavije“ i „kao da je nekome stalo da se rane nastale u sukobima nikad ne zaleče, nego da stalno budu izvor nestabilnosti i da neko na tome profitira“. On predlaže da zaboravimo, da ne pominjemo mrtve, a posebno, ne one koji su odgovorni za njihovu smrt. On ne razume da je on deo teškog nasleđa naše prošlosti, s kojim moramo da se suočimo – i mi, i država, i vojska, i policija i on. Inače, mržnja ostaje i generiše ponavljanje zločina. Ako hoće da doprinese sprečavanju ponavljanja zločina, prilika je da javno progovori o tome šta se događalo na Kosovu.

Duga istorija sporova FHP i Vojske

Nije prvi put da smo FHP i ja na tapetu ministara i Generalštaba. U avgustu 2000. godine, Generalštab VJ, čiji je načelnik bio danas osuđeni general Nebojša Pavković, podneo je krivičnu prijavu protiv mene zbog govora o tome šta je vojska činila na Kosovu. Tada sam pisala o streljanju oko 100 muškaraca u Izbici, i mladim vojnicima koji sam videla na putu prema Albaniji, u trenutku kada se tim putem kretala kolona proteranih albanskih seljaka. Neki mladići su prilazili ženama sa decom, nudili konzerve, i govorili im da nisu krivi, da nisu svojom voljom došli na Kosovo.

Prilikom mog jedinog susreta sa ministrom Šutanovcem, 2009. godine, povodom podataka o stradalim vojnicima u ratovima u bivšoj Jugoslaviji, pomenula sam mu da je FHP primio informacije o postojanju masovne grobnice na Pasuljanskim livadama, i da o tome zna osuđeni general Nebojša Pavković. Prilika je da ga podsetim.