Dnevnik: Društvo UDRUŽENJE „VUKOVAR 1991“ PODNELO KRIVIČNU PRIJAVU ZBOG ZLOČINA U LOGORIMA „BEGEJCI“ I „STAJIĆEVO

Izvor: Dnevnik

Mada i sam logoraš, prebijan i nazivan ustašom, Srbin iz Vukovara Aleksandar Jeftić u „Stajićevu“ je spasao 150-200 sugrađana, pa je predsedniku Mesiću još 2005. predloženo da bude odlikovan. Do danas to nije učinjeno. A on kaže: „Ništa to meni ne treba. Želim biti samo anonimni Vukovarac”

Udruženje „Vukovar 1991“ je, uz podršku Fonda za humanitarno pravo, podnelo Tužilaštvu za ratne zločine Srbije krivičnu prijavu protiv NN osoba zbog zločina nad hrvatskim civilima i ratnim zarobljenicima počinjenim 1991. u pet logora širom Srbije, među kojima su „Begejci“ i „Stajićevo“ na zrenjaninskoj teritoriji. Hrvatski zarobljenici su ubijani, mučeni, nije im davano dovoljno hrane i vode, prećeno im je smrću, izvođeni su na lažna streljanja, ranjenima nije pružana lekarska pomoć, čime su prekršena pravila međunarodnog prava. Tužilaštvo je pokrenulo predistražne radnje.

Predsednik Udruženja „Vukovar 1991“ Zoran Šangut kaže da je bilo i onih koji su spasavali hrvatske državljane i nastojali da im pomognu. Pominje Aleksandra Jeftića, Srbina iz Vukovara, koji je iz logora u Stajićevu spasao 150-200 Vukovaraca, zbog čega je Udruženje „Vukovar 1991“ predložilo predsedniku Hrvatske Stjepanu Mesiću još 2005. da bude odlikovan, ali to do danas nije učinjeno.

‡ Nisu mi potrebna nikakva odlikovanja. Želim biti samo anonimni Vukovarac – govorio je Jeftić, koji se vratio u razoreni grad.
I on je bio zarobljenik konc logora „Stajićevo“. Pre toga njega su, kao i njegove komšije i prijatelje, „oslobodioci“ Vukovara prebijali i nazivali ustašom. Kad je doveden u Stajićevo sa ostalim državljanima Hrvatske, prepoznao je nekog oficira JNA iz vremena kad je i služio vojni rok, pa se zahvaljujući tome prema mnogim zarobljenicima humanije postupalo.

‡ Kako bih drugačije postupio, bili su to moji susjedi i prijatelji?! ‡ rekao je Jeftić, napominjući da je kao zarobljenik u Stajićevu i sebe smatrao „mrtvim čovekom“.

Među zarobljenicima bio je i profesor Danijel Rehak, predsednik Hrvatskog društva logoraša srpskih koncentracijskih logora, koji je skupio obimnu dokumentaciju o zverstvima u Stajićevu i Begejcima.

Logor u Stajićevu su organizovali pripadnici JNA na prostoru farme gde su čuvana goveda. Sastojao od više štala, u koje su, po padu grada dovoženi Vukovarci. Kad su „natrpali“ muškarce, žene i decu u te objekte, počeli su ih zasebno ograđivati bodljikavom žicom. Izvan tog opasanog prostora nalazili su se naoružani vojni policajci. Oni su bili i u samim objektima. U početku nije bilo sanitarnog čvora, nije vode. Onu za piće čuvari logora donosili su u brentačama i više je ličila na žutu sumpornu tečnost. Kad bi joj se prineo plamen zapalila bi se. Posle dolaska predstavnika Crvenog krsta napravljeni su toaleti i postavljen valov.

LJudi su danima sedeli na betonu, vezani žicom ili plastikom, a posle su im doneli slamu i ćebad, pa se moglo i leći. Kroz logor „Stajićevo“ prošlo je oko 3.000 ljudi. Od toga je 2.000 zadržano između 18. i 21. novembra 1991. Kad je zatvoren, logoraši su odvedeni u Niš i Sremsku Mitrovicu.

Tokom boravka u ovom konc logoru zatočenike je na ispitivanja vodio vojni policajac i bilo je uobičajeno da ih putem udari pendrekom ili čizmom. Prilikom propitivanja batinali su logoraše pendrekom, optužujući ih da su ustaše i zločinci. Potom su ih odvodili u podrum na „preodgoj“. Kad bi ih prebili vraćali su ih na ispitivanje. I noću su izvođeni napolje da bi ih premlatili. Vojni policajci ulazili su u te štale naoružani i pripiti, sa psima i terorisali zatočenike. Kasnije bi izdvojili pojedince i nastavljali da ih mlate.

Na salašu u Begejcima bila je jedna starija zgrada, površine 50 puta 100 metara, pod dvostrešnim krovom, građena pre 60-70 godina. Videlo se da je s južne strane dograđeno oko 10 metara nove zgrade. U nju je smeštena upravna zgrada logora za dežurne policajce i stražara, te dve manje prostorije, gde su smeštane žene. Južnije u sredini bile su još dve male, gde su brijači šišali zatočenike, a i Međunarodni crveni krst obavljao razgovore sa zatočenicima. S južne strane zgrade bio je ulaz sa par prostorija. U jednoj su bile pohranjene sve oduzete stvari od zatočenika, a u ostalima se obavljalo ispitivanje. Zgrada za zatočenike bila je veličine 50 puta 10 metara, a visine 3,20 metra. Na betonski pod bila je postavljena slama, prekrivena šatorskim krilima. Objekat derutan, sagrađen za uzgoj krupne stoke. Uz zgradu, opasanu bodljikavom žicom, bili su poljski zahodi. Oko logora je postavljeno 10 svetiljki, oko žice stražari, a kod ulaza mitraljesko gnezdo. Logor u Begejcima otvoren je 1. oktobra 1991. i korišćen do 21. novembra. Čuvari objekta su nemilice tukli sužnje palicama, kundacima, čizmama, a pojedince izvodili na ispitivanje i vraćali dobro premlaćene. Stalno je u logoru bilo oko 500 zatočenika.