Republika: Zločin državni – sećanje privatno

Izvor: Republika

Mnogobrojne nevladine organizacije iz Beograda, drugih gradova Srbije i iz samog Sandžaka obeležile su 22. oktobra u Novom Pazaru i selu Mioče petnaestu godišnjicu od otmice i ubistva 16 Bošnjaka i Bošnjakinja iz Sjeverina. Godišnjica jednog od najmonstruoznijih zločina tokom ratova 90-ih prošla je sa teškim osećanjem da država pere ruke i okreće glavu od žrtava i njihovih porodica i da sećanje prepušta privatnosti porodica i prijatelja. Ali nevladine organizacije i građani Novog Pazara, gimnazijalci, studenti i članovi LDP-a jasno su rekli da se ne mire s tim da država ignoriše tako težak zločin. Pravo ogorčenje izazvale su reči Aide Ćorović, aktivistkinje iz Novog Pazara, da na skup nije došao niko iz lokalne vlasti i da u trenutku dok građani obeležavaju sećanje na jedan tragičan dan »predstavnici opštine odlaze na ručak«. »Ne pristajem da budem privatna Bošnjakinja«, rekla je dodajući da u Novom Pazaru vlada sprega vlasti i kriminala. Nataša Kandić (Fond za humanitarno pravo) bila je u Mioču, mestu otmice. Tamo se srela samo sa članovima porodica žrtava, dok su predstavnici lokalne vlasti bili nevidljivi. »Te porodice više ništa ne očekuju, toliko su razočarani i izgubljeni«, rekla je za Republiku Nataša Kandić. Staša Zajović, predstavnica Žena u crnom, podsetila je na tragičnu sandžačku topografiju, svako mesto u kojem je bilo mučenja i proterivanja ljudi zato što su drugačijeg imena, nacije i vere: Sjeverin, Štrpce, Priboj, Pljevlja, Bukovica, Kukurovići, Milanovići, Voskovina, Rajičevići, Zabrđe, Živinice, Rančići, Prelac, Sastavci, Slavotići, Sočice, Strmac, Valovlje, Zaostro. U svakom od ovih sela vojske i paravojske ostavile su svoj krvav trag. Staša Zajović je rekla da legalistička vlast Vojislava Koštunice nastavlja proizvodnju sukoba koje je započeo Milošević, i da se takvoj politici treba odupreti. »Ne u naše ime i ne našim novcem«, rekla je.

Međutim, iz podataka koje poseduje Fond za humanitarno pravo vidi se da se zloglasna politika nastavlja upravo »u naše ime i našim novcem«. Naime, pomenuta sela su pusta, stanovnici su izbegli, žive u Priboju, Pljevljima, Goraždu kao podstanari, po podrumima i u nemogućim uslovima. Ali, plaćaju porez na zemlju koju poseduju, a koju ne mogu da obrađuju, jer nemaju gde da se vrate. Država, dakle, žmuri na jedno oko ignorišući zločin, dok drugim, »legalističkim«, pazi da se porez uredno plaća, kao da se život vratio u normalu.Šta to državi daje alibi da se ponaša kao da ni na koji način nije odgovorna za zločin u Sjeverinu? To je sudska presuda zločincima koji su tretirani kao paravojska, a ne kao deo Vojske Republike Srpske, koju je Srbija obilato snabdevala oružjem. Na višegodišnje kazne osuđeni su Milan Lukić (kasnije uhapšen u Argentini i predat Haškom tribunalu), Oliver Krsmanović (još je u bekstvu), Dragutin Dragićević i Đorđe Šević. Mnogi počinioci još nisu nađeni, kao ni tela 16 Bošnjaka i Bošnjakinja koji su 1992, na teritoriji BiH oteti iz autobusa koji je išao ka Priboju. Odvedeni su u Višegrad, u hotel »Vilina vlas« gde su mučeni, a nakon toga streljani na obali Drine. Njihova tela nikada nisu pronađena. Fond za humanitarno pravo je letos u ime 25 članova porodica ubijenih podneo tužbu protiv države za naknadu štete, jer smatra da je ona pravno i materijalno odgovorna pošto nije zaštitila bošnjačko stanovništvo, a vojno je pomagala Vojsku Republike Srpske, kojoj su pripadali Milan Lukić i ostali okrivljeni.

Dolazak nevladinih organizacija u Novi Pazar i Mioče ljudi su dočekali sa zahvalnošću koja, ipak, nije mogla da prikrije duboku povređenost i osećanje da u državi čiji su građani nemaju potporu.