Konferencija za štampu organizacija za ljudska prava povodom Međunarodnog dana ljudskih prava

Povodom Međunarodnog dana ljudskih prava i 60 godina od usvajanja Univerzalne deklaracije o ljudskim prava, Fond za humanitarno pravo (FHP), Inicijativa mladih za ljudska prava (YIHR), Komitet pravnika za ljudska prava (YUCOM), Helsinški odbor za ljudska prava i Žene u crnom, održali su konferenciju za štampu.

Nataša Kandić, izvršna direktorka FHP, istakla je da je u  pozitivnom smislu 2008. godinu obeležilo hapšenje Radovana Karadžića, ali da ne  treba zaboraviti da je njegova zaštita bila organizovana i strogo kontrolisana od dela Vlade kojeg je kontrolisao bivši premijer Vojislav Koštunica. Po njenom mišljenju, ”najveća prepreka i pretnja uspostavljanju vladavine prava je nemoć Vlade da stekne potpunu kontrolu nad institucijama i tajnim službama, jer u okviru ovih institucija deluju grupe koje pružaju zaštitu Ratku Mladiću i blokiraju njegovo hapšenje”.

Takođe, ona je istakla da se ”suđenja za ratne zločine odvijaju u nepovoljnom društvenom i političkom ambijentu”. Tužilaštvo za ratne zločine, iako jeste zaslužno za pokretanje postupaka protiv pripadnika srpske policije, vojske i dobrovoljaca i za otkrivanje činjenica koje nisu bile poznate javnosti, nema jasnu strategiju procesuiranja ratnih zločina, jasne kriterijume za izbor slučajeva za istrage, niti jasne prioritete. Izvršna direktorka FHP naglasila je da ”sudije Veća za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu svojim integritetom, doslednošću i privrženošću zakonu najviše doprinose izgradnji odgovornih institucija u Srbiji”.

Iako se, nakon promena Vlade, aktivnost policije vratila u svoje zakonske okvire, povremeno se ipak javlja neprofesionalno postupanje policije u vezi sa, ”zaštitom oštećenih sa Kosova koji prate suđenje u predmetu Suva Reka, što opravdano izaziva bojazan da li će oštećeni sa Kosova ubuduće učestovati u suđenjima za ratne zločine”.

Povezivanje civilnog društva na regionalnom novu dostiglo je formu zajedničke inicijative za osnivanje Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima (REKOM). Na Četvrtom regionalnom forumu u Prištini formirana je Koalicija za REKOM, koja se zalaže za stvaranje zajedničkog zapisa koji činjenično prikazuje ratne zločine i suprostvalja se relativizaciji, minimizaciji ili preuveličavanju događaja i žrtava, a tako može da pomogne u rešavanju sudbine nestalih i otkrivanju masovnih grobnica.

Andrej Nosov, predsednik YIHR, istakao je da je posle 2000. godine u Srbiji usvojen niz zakona koji predviđaju nove mehanizme za zaštitu ljudskih prava. Zakoni omogućavaju nevladinim organizacijama da u ime žrtava kršenja ljudskih prava mogu da se obraćaju vladinim institucijama i da traže zaštitu ljudskih prava. Po njemu je, u ovom trenutku, veliki problem Srbije primena takozvanih tranzicionih zakona, među kojima je i „zakon o lustraciji“. “Vlada kontinuirano vrši opstrukciju rada nezavisnih institucija, a to je pre svega rad Poverenika za informacije od javnog značaja. U brojnim slučajevima i sam Poverenik je upozoravao da Vlada Srbije i sekretarijat Vlade, Kabinet premijera ne čini ništa ili ne čine dovoljno da sprovede rešenja Poverenika u praksi.

Predsednik YIHR je naveo da je 2008. godine doneta prva presuda za govor mržnje u Srbiji. Reč je o presudi koja je doneta protiv Glasa javnosti koji je objavio tekst oglasa u kome se poziva na bojkot hrvatskog marketa Idea. Takođe, on je istakao da su se pojavili novi oblici govora mržnje. Preko različitih internet foruma pripadnici desničarskih grupa šire mržnju i objavljuju poternice za braniteljima ljudskih prava, ali i dogovaraju različite akcije koje bi sproveli pre svega protiv pripadnika manjina.

Andrej Nosov je ukazao i na činjneicu da je posle proglašenja nezavisnosti Kosova, od  strane Human Rights Watch, dokumentovan, veliki broj incidenata i napada na pripadnike manjinskih zajednica u Srbiji, dok ni u jednom slučaju nije viđen sudski epilog, iako je u sedam slučajeva u toku istraga. Sve to ukazuje da državni organi u Srbiji nisu u potpunosti preuzeli odgovornost i da ne sprovode zakon u takvim slučajevima.

Kao prioritet, Andrej Nosov je istakao donošenje Zakona protiv diskriminacije i unapređenje položaja marginalizovanih grupa u Srbiji. “Pozitivna vest je da je u dijalogu između predstavnika Koalicije protiv diskriminacije i Ministarstva za ljudska i manjinska prava i Ministarstva za rad i socijalna pitanja napravljen tekst Zakona protiv diskriminacije koji bi trebalo da se u narednim nedeljama nađe ispred Vlade Srbije, a nakon toga  u Parlamentu.“ On je takođe istakao netrpeljivost i mržnju prema seksualnim manjinama, na koje policija u velikom broju slučajeva ne reaguje na adekvatan način. “Zakon protiv diskriminacije i primena zakona je veoma važna, pogotovo u onom segmentu koji se tiče mehanizama za zaštitu novoustanovljenih ljudskih prava, koji predstavljaju deo Srbije kao postkonfliktnog društva” istakao je Andrej Nosov.

Staša Zajović, koordinatorka Žena u crnom, istakla je da u državi preovladava negativni koncept mira i da nije zadovoljen ni minimum ljudske bezbednosti. “Negativni mir znači samo odsustvo rata i oružanog nasilja, ali i potpuno odsustvo socijalne pravde i odsustvo aspekta humanitarne bezbednosti. Najugroženiji su Romi, žene i deca, vlada potpuna nejednakost mogućnosti i neravnoteža moći, žene su većina među nezaposlenima, dok svaka treća žena trpi neki vid nasilja”. Istakla je da se država odnosi jako neodgovorno čak i prema konceptu negativnog mira. “Država ne gradi dobrosusedske odnose i ugrožava mir na Balkanu. Vlast u Srbiji ne ispunjava očekivanja koja je dala na izborima, niti sluša ono što su im građani rekli na izborima, a odgovornost nevladinih organizacija je da stalno preuzimaju odgovnost za mir, bezbednost i pravdu i zbog toga nevladine organizacije imaju najveće probleme”, istakla je Staša Zajović. Kao pozitivnu stvar, istakla je to što je u regionu oformljeno nekoliko koalicija. “Ženska mirovna koalicija traži primenu Rezolucije Žene, mir, bezbednost, a sačinjena je od aktiviskinja Žena Srbije i Žena Kosova. Regionalni lobi za mir, pravdu i bezbednost u Jugoistočnoj Evropi okuplja političarke i aktivistkinje za ljudska prava iz sedam zemalja regije”. Ona je istakla da je  u odbrani ženskih prava najvažnije Rezolucija 1325, koju država nije implementirala. “Zato što država ne odgovara zahtevima nevladinih organizacija, napravljena je regionalna Rezolucija žene, mir, bezbednost, u kojoj se traži poštovanje Rezolucije 1325, poštovanje ženskih ljudskih prava i očuvanje sekularnog karaktera države. Zakon o crkvi ugrožava mir i ženska ljudska prava, i Kolicija je napravila izmene zakona i predala ih Skupštini, ali do sada nema odgovora. Velikodostojnici SPC na različite načine ugrožavaju mir, jer stalno svojim delovanjem potvrđuju tezu da je rat neminovan. Tražimo  već tri godine ukidanje Zakona o pomoći Haškim optuženicima i njihovim porodicama, diskontinuitet sa zločinačkom prošlošću, uvođenje krivične odgovornosti za negiranje genocida u Srebrenici, civilnu kontrolu nad oružanim snagama i sprečavanje privatizacije oružanih snaga. Umesto demilitarizacije na svim nivoima vrši  se militarizacija čak i na institucijalnom nivou, pa se umesto ukidanja vojnog roka nastavlja sa militarizacijom. Sve više se radi u prilog militarizovanog mira, a ne ljudske bezbednosti i pravednog mira”, rekla je Staša Zajović.

Milan Antonijević, izvršni direktor YUCOM, predstavio je dokument Deklaracija o pravima i odgovornostima pojedinaca, grupa i društvenih organa kojom se unapredjuju i štite univerzalno priznata ljudska prava i osnovne slobode, poznatiju pod nazivom Deklaracija o borcima za ljudska prava. ”Sama Deklaracija u članu 1 propisuje da svako ima pravo, pojedinačno i u saradnji sa drugima, da promoviše i da se zalaže za zaštitu i ostvarenje ljudskih prava i osnovnih sloboda na nacionalnom i međunarodnom nivou. U državi se suprotno čuje da nevladine organizacije nemaju legitimitet, a ovaj dokument daje legitimitet braniteljima ljudskih prava, jer iza tog dokumenta stoje sve članice UN”. Za njega branitelji su uvek oni koji uvode promene i promovišu nove vrednosti i zbog toga su meta napada. ”Država Srbija nije ništa uradila po pitanjima koje se ističu kao obavezne iz Deklaracije već je uspela da kreira negativno javno mnjenje kroz medije koje je ranije kontrolisala. Takođe, vode se postupci od strane države protiv branitelja ljudskih prava što je nedopustivo i opterećujućim finansijskim kontrolama, sistemom poreza, netransparentnim trošenjem budžeta i nepredviđanje budžetske linije za branitelje ljudskih prava. Suprotno svojim preuzetim obavezama, država u proteklom periodu nije štitila, već je nizom mera opstruirala nesmetano delovanje branitelja ljudskih prava.”

Milan Antonijević je objasnio dilemu koja se pojavila u javnosti ”zbog čega kada se organizuje antifašistički miting, zbog čega je to dopušteno, a sa druge strane organizacije kao 1389 i druge koje organizuju pojedinja okupljanja na kojima promovišu neke druge vrednosti zbog čega bi se takve skupovi trebalo zabraniti. Ova Deklaracija daje definiciju koja otvara put prema sprečavanju ovih organizacija u svom delovanju, a to je da nijedna odredba ove deklaracije ne sme da bude suprotna ciljevima i principima Povelje UN. Pravo postoji samo u cilju unapređenja ljudskih prava i ostalih sloboda, a skup 1389 ne može da se proglasi da je u cilju unapređenja i zaštite ljudskih prava i sloboda”.

Jedna od koalicija nevladinih organizacija je, Koalicija za toleraniciju protiv zločina iz mržnje, pokrenula je ”inicijativu za unošenje u krivični zakon zločina iz mržnje kao novi pojam i na tome treba raditi u budućnosti da bi pojave iz prošlosti mogle da se izvedu na sud i da se dobiju zadovoljavajuće presude”, naveo je Antonijević.

Ivan Kuzmanović, izvršni direktor Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, istakao je da je period nakon pada Miloševićevog režima doveo do otvaranja novog poglavlja u odnosima između civilnog društva i države. “Državni aparat nove vlasti za kratko je vreme apsorbovao veliki deo humanog kapitala koji je došao direktno iz nevladinih organizacija i drugih delova civilnog društva. Državni aparat preuzeo je na desetine sistemskih – zakonskih rešenja koja su predstavnici nevladinih organizacija pripremali za period nakon Miloševića. Dakle, za ovaj period, uz manje ili veće padove, može se konstatovati da odnos države sa jedne strane i civilnog društva sa druge beleži pozitivan trend”. Istakavši da civilno društvo i država nisu neprijatelji, Ivan Kuzmanović je rekao da “država, da bi opstala, mora da se oslanja na neke nepolitičke ustanove, dok je civilnom društvu, opet, da bi efikasno funkcionisalo, potreban uređen i regulisan okvir, što je zadatak države. Civilno društvo i država treba da sarađuju svuda gde za to ima interesa”.

Srbijanska politička elita, prema mišljenju Ivana Kuzminovića nije zainteresovana za razvoj civilnog društva. „To se vidi već po tome što godinama nije u stanju da donese Zakon o nevladinim organizacijama. Bez saradnje nevladinih organizacija i države proces integracija trajaće dugo i biće veoma neizvestan”. Pokušaj države da sarađuje sa nekim nevladinim organizacijama koje su im bliske ”ne predstavlja ni minimum pomeranja ovog društva u pravcu poštovanja ljudskih prava. Sve države Istočne Evrope koje su ušle u Evropsku uniju imale su saradnju sa svojim nevladinim sektorom. Bez poštovanja ljudskih prava nema Evropske perspektive”, naglasio je Kuzminović.