Suđenje za logore Šljivovica i Mitrovo Polje – svedočenje Sakiba Rizvića i Nusreta Kulovca

Dana 9. juna 2008. godine, održano je ročište pred Prvim Opštinskim sudom u Beogradu, u postupku koji je Fond za humanitarno pravo u avgustu 2007. godine pokrenuo u ime Sakiba Rizvića i Nusreta Kulovca, logoraša iz Šljivovice i Mitrovog Polja. Na ročištu su saslušani Nusret Kulovac i Sakib Rizvić.

Nusret Kulovac je rekao da im je 29. ili 30. jula 1995. godine komandant odbrane Žepe [Avdo Palić, prim. posm.] rekao da napuštaju grad i on je tada sa jednom grupom pošao prema Srbiji. Kada su došli do Drine, on je sa još 16 muškaraca, među kojima je bio njegov ranjeni sin, preplivao Drinu. Izašli su kod mesta Jagoštica. Nusret se, sa još dvojicom muškaraca, popeo uz neke stene. Na vrhu su ih sačekala dva vojnika koji su bili naoružani. Vojnici su ih odveli do svoje barake i pitali ih da li je sa njima prešlo još ljudi. Nusret im je da ih ima mnogo. Vojnici su tražili od Nusreta da ih pozove, što je on i učinio. Ubrzo je iz šume izašlo oko 70 muškaraca. Vojnici su im naredili da u koloni krenu kroz šumu. Bila je noć. Došli su do jednog mesta gde su ih ukrcali u tri kamiona. Kamioni su bili pretrpani. Nisu znali kuda ih voze. U jednom trenutku, kamioni su stali. Čuli su reči vojnika: „hoćemo li ovde…?“. Čulo se i kako vojnici repetiraju puške. Svi su se uplašili da će biti pobijeni. Medjutim, ubrzo su nastavili dalje i stigli su u Bajinu Baštu. Izveli su ih u jedan objekat, gde su im vojnici pretili da će ih predati Arkanovcima. Zatim su ih odveli u Šljivovicu u radničke barake gde se nalazila policija. Tu je bio 2-3 dana, tokom kojih su ih stalno tukli. Iz Šljivovice su ih odveli u Mitrovo Polje. Tamo su ih uveli u jedan objekat koji je izgledao kao dečije odmaralište. Soba od 14m2 bila je petrpana ljudima. Svi su spavali na golom parketu. Na deset soba bilo je samo jedno kupatilo. Kada su išli u wc, čuvari su ih udarali i tražili od njih da se predstavljaju srpskim imenima. Hrana je bila oskudna, samo jedan obrok dnevno iako su videli da je MKCK dovozio u logor hranu. Tu hranu su odmah nakon odlaska predstavnika MKCK, policajci odvozili iz logora. U logoru je izgubio oko 20kg težine. Bio je stalno maltretiran i nekoliko puta pretučen kao i ostali koji su tu bili. Jednom je rekao čuvaru da su mu u kantini vratili nevažeći novac i taj ga je čuvar prvo ošamario a onda sa cevi od puške udario tako jako da mu je pukla leva ključna kost. Sa još nekim zatvorenicima, radio je na obližnjoj brani. Nakon celodnevnog rada, dobili bi po par keksova. U Mitrovom Polju je ostao šest meseci. Odatle je odveden u Padinsku Skelu a nakon dva-tri dana, [uz posredstvo UNHCHR-prim.posm] avionom je prebačen u Ameriku. Zbog preživljene torture i boravka u logoru dobio je Post-traumatski stresni poremećaj (PTSP).

Sakib Rizvić je rekao da je u momentu napada na Srebrenicu 11. jula 1995. godine sa jednom grupom krenuo preko šuma ka Tuzli. Pešačili su 20-tak dana. Imali su puno problema i  nailazili su na minirana polja pa je on odlučio krene prema Srbiji, računajući da tamo ima puno prijatelja i da će moći kod njih da se smesti. Dana 31. jula 1995. godine, došao je do Drine.  Preplivao je jezero iznad Zvornika i prešao u Srbiju zajedno sa još jednim prijateljem. Kada su izašli na obalu, krenuli su ka Malom Zvorniku. Pre nego što su stigli do elektrane, prolazili su pored nekog objekta u kojem je bila smeštena vojska. Tu su ih zaustavili vojnici sa uperenim oružjem. Oduzeli su mu zlato koje je imao sa sobom [Sakib Rizvić je bio zlatar po zanimanju] uz obrazloženje da im treba za renoviranje tog objekta. Odveli su ih policijsku stanicu u Malom Zvorniku. Tu ga je tokom ispitivanja jedan policajac udario u stomak. Sutradan, oko 12:00 sati, prebacili su ih u Šljivovicu a nakon nekoliko dana iz Šljivovice u Mitrovo Polje. Tamo su bila dva paviljona koja su pre služila kao dečje odmaralište. U logoru je bila jako slaba ishrana i ljudi su zbog iznemoglosti i gladi nisu mogli stajati na nogama. Nisu imali radne obaveze ali se znalo ako neko ode dobrovoljno da radi nešto, da će imati malo bolju hranu. Jedan od stražara je u blizini imao hotel, pa su ljudi se dobrovoljno prijavljivali da idu tamo da rade kako bi tamo jeli. Nakon nekoliko dana od dolaska u prihvatni centar, posetili su ih predstavnici MKCK. Oni su ih posećivali jednom u 15 dana i taj dan bi imali malo bolju hranu. Pitali su ih kako se stražari ophode prema njima i da li su gladni, ali niko od njih nije smeo da kaže istinu. U sobama je bilo po 15-20 zatvorenika. Na 10 soba, u kojima je bilo ukupno od 150 do 200 zatvorenika, bio je samo jedan sanitarni čvor a kod nekih stražara nisu smeli ni da traže da koriste toalet jer su ih prilikom odlaska u wc maltretirali i tukli i davali srpska imena. Vodili su ga na ispitivanja, ali ga za razliku od ostalih niko nije tukao. Svi su ga poznavali kao zlatara, pa je zbog toga „dobro prošao“.  Iz logora je pušten nakon osam meseci i 10 dana. Smršao je sa 90 kg na 56 kg. Danas, zbog posledica boravka boluje od PTSP.

Sledeća rasprava se zakazuje za 9. oktobar 2008. godine kada je zakazano saslušanje dva svedoka – logoraša iz Šljivovice i Mitrovog Polja kao i svedoka policajaca koji su radili u ovim logorima a koje su predložili zastupnici države.