Tužilac protiv Dragoja Paunovića
Predmet: Tužilac protiv Dragoja Paunovića
Sud Bosne i Hercegovine
(Sud BiH) Krivično odjeljenje – Odjel I za ratne zločine
Broj predmeta: XKRN 16⁄05
Optužnica: KR-RZ-9⁄05 od 15. septembra 2005.
Krivično delo: zločin protiv čovečnosti, iz člana 172 Krivičnog zakona BiH
Tužilaštvo BiH:tužilac Mirsad Strika
Optuženi: Dragoje Paunović zvani Špiro, Srbin iz Zenice, BiH
Branioci: advokati Ranko Dokić i Jovo Đukanović
Sudija za prethodni postupak:Richard Gebelein
Sudsko veće: predsednik Veća, sudija Davorin Jukić, član Veća, međunarodni sudija Almiro Rodriguez
Uvod
Jedinica “Pravila puta” kancelarije Međunarodnog suda za ratne zločine počinjene na području bivše Jugoslavije (MKSJ) je optužbe protiv Paunovića 23. juna 1999. označila standardnom oznakom “A”[1]. Paunović se dobrovoljno predao Uredu Glavnog tužioca Kantona Sarajevo preko MUP Republike Srpske, 17. marta 2005. Tužilaštvo BiH je ovaj predmet preuzelo 2. avgusta .2005. od Kantonalnog tužilaštva u Sarajevu, nakon što ga je ocenilo kao “vrlo osjetljiv”[2].
Optužnica
Optužnica tereti Paunovića da je u okviru širokog i sistematskog napada vojske i policije tzv. Srpske Republike BiH i paravojnih formacija pod vođstvom SDS-a, usmerenog protiv civilnog bošnjačkog stanovništva na području opština Rogatica i regije istočna Bosna, u periodu od maja do septembra 1992, postupajući sa diskriminatornom namerom izvršio progon civilnog bošnjačkog stanovništva na političkoj, nacionalnoj, etničkoj, kulturnoj, verskoj osnovi, kao vid zločina protiv čovečnosti[3] iz člana 172 Krivičnog zakona BiH. Navodi se da je on 15.avgusta 1992. kao starešina manje vojne formacije Rogatičkog bataljona, naredio vojnicima da vežu 27 Bošnjaka a potom ih isturio kao «živi štit» prema položajima Armije BiH. Te civile je prethodno Radislav Ljubinac zvani ”Pjano”, po naredbi komadanta Rogatičke brigade Rajka Kušića, dovezao u okolinu sela Duljevac iz logora Rasadnik u Rogatici, gde su bili nezakonito zatvoreni. Kasnije istog dana, optuženi je naredio vojnicima da se ti civili, od kojih su neki ili svi bili ranjeni[4], postroje i streljaju. Optuženi je lično učestvovao u streljanju, pa je na taj način lišeno života 24 civila, dok su trojica preživela streljanje.
Prethodni postupak: 28. septembar 2005.
Izveštaj: posmatrač FHP Ljiljana Hellman
Optuženi je na pitanje sudije Gebelein da li je primio, pročitao i razumeo optužnicu, odgovorio da jeste i da se ne oseća krivim.
Branilac je potom saopštio sudu da odbrana još nije bila u mogućnosti da pregleda dokazni materija i zamolio je sud da im omogući uvid u deo spisa, gde se navode činjenice na kojima se zasniva optužnica. Takođe, zamolio je da se zbog širine optužnice odbrani omogući duži rok za pripremu dokaznih predloga. Branilac je dodao da u skladu sa željom njegovog branjenika da se što pre utvrdi istina, odbrana neće ulagati prethodne prigovore na optužnicu.
Tužilac je podsetio na zakonsko ograničenje koje nalaže da se prvostepeni postupak okonča u roku od godinu dana i zamolio sud da to ima u vidu pri određivajnu roka koji će ostaviti odbrani za pripremu. Takođe, zamolio je da mu odbrana dostavi svoj predlog izvođenja dokaza pre početka suđenja.
Sudija Gebelein je napomenuo da će, budući da se optuženi danas izjasnio o krivici, predmet biti prosleđen Veću, koje će odrediti datum početka suđenja.
Komentar posmatrača:
Optužnica po svom kvalitetu znatno zaostaje za optužnicom koju je Tužilaštvo za ratne zločine BiH podiglo protiv Bobana Šimšića. Upadljivo je da se žrtve pominju kao grupa koja je dovedena, ranjena i streljana, bez podataka o žrtvama kao pojedincima. U delu koji se odnosi na rezultate istrage, opis incidenata je precizan i veoma jasno je postavljena struktura za dokazivanje progona kao zločina protiv čovečnosti. Svi podaci o identitetu žrtava i svedoka su zaštićeni. Nejasno je međutim zašto su tajni nazivi predmeta MKSJ koji su uvršćeni u dokaze, kao i nazivi 19 džamija u opštini Rogatica, koje su uništene.
Pretpretresno ročište: 22. novembar 2005.
Izveštaj: Mirza Huseinović, IDC, Regionalni tim za praćenje domaćih suđenja za ratne zločine
Odluka o dodeli dodatnog branioca
Nakon što je tužilac Strika pročitao optužnicu, perdsednik Veća, sudija Jukić je pozvao optuženog da se izjasni o krivici. Optuženi Paunović je ponovio da nije kriv. Branilac Dokić je zatražio od Sudskog veća da se odbrani dodeli još jedan branilac, kao i da se postupak odgodi do februara 2006. Sudsko veće je prihvatilo zahtev da se odbrani dodeli još jedan branilac, ali je odbilo zahtev za odlaganje početka suđenja. Početak izvođenja dokaza optužbe zakazan je za 6., 7. i 8. decembar 2005. godine
Izvođenje dokaza Tužilaštva
Glavni pretres: 6. decembar 2005.
Izveštaj: Mirza Huseinović, IDC, Regionalni tim za praćenje domaćih suđenja za ratne zločine
Direktno ispitivanje svedoka Age Kapo
Na pitanje tužioca da opiše šta se događalo nakon što je svedok sa grupom civila napustio svoje selo u avgustu 1992. svedok je ispričao da je grupu, njih 13, zarobila srpska vojska kod Sokoca i da su ih srpski vojnici kombijem odvezli u ”Rasadnik”, gde su bili zatvoreni pet dana. Petog dana su ih manjim autobusom odvezli na Duljevac, sa izgovorom da nešto moraju raditi. Međutim, tamo su ih dočekali srpski vojnici, vezali ih i postavili ih kao živi štit prema snagama Armije BiH. Tako su proveli dva sata.Tom prilikom ranjena su dva čoveka. Kada su se vratili na Duljevac, svedok je čuo kako jedan srpski vojnik doziva Špiru (optuženog). Optuženi je potom naredio jednom srpskom vojniku da strelja zatočene civile. Tom prilikom ubijeno je 24 ljudi, a tri su preživela streljanje, među kojima i svedok.
Unakrsno ispiitivanje svedoka Age Kapo
Prilikom ispitivanja od strane branioca optuženog svedok je rekao da je bilo 12 vojnika na mestu gde je izvršeno streljanje, ali da on nikoga nije prepoznao jer su svi nosili čarape na glavi. Optuženi Špiro nije bio maskiran. Svedok je video da je optuženi pucao zajedno sa vojnikom kome je naredio da izvrši streljanje.
Direktno ispitivanje svedoka Armina Baždara
Svedok je isprišao da je 1992. živeo u mestu Seljani u opštini Rogatica. On i ostali meštani Bošnjaci su čuli 4. avgusta 1992. da će selo biti napadnuto te su svi otišli u Srednjoškolski centar u Rogatici. U tom sabirnom centru, proveli su izvesno vreme, dok im nije rečeno da treba da idu u ”razmenu”. Veći deo ljudi je transportovan, a svedok je sa poslednjom grupom, manjim autobusom odvežen u “Rasadnik”. Tamo su bili do 15. avgusta 1992, kad je Radislav Ljubinac (Pjano) došao i obavestio ih da treba da nameste neki stan. Pred kraj posla, Pjano je ostavio četvoricu zatočenih da nastave sa radom, a ostale, njih oko 27, je odveo minibusom na Duljevac, gde su ih dočekali oko 50 srpskih vojnika, od kojih su neki imali žute poveze. Neko im je naredio da izađu iz autobusa, a vojnici su im potom vezali ruke. Nakon toga, vojnici su uzimali po jednog ili dvojicu zatočenih i sa njima isperd sebe išli su prema linijama Armije BiH. Posle izvesnog vremena, kada su se ponovo vratili na Doljevac, optuženi je naredio jednom vojniku da pobije zatočenikee, a potom počeo i sam da puca. Metak je svedoka pogodio u levu nadlakticu i on je pao. Nakon toga, čuo je pojedinačne pucnjeve, a jedan metak kojim je ubijen njegov rođak, pogodio ga je u desnu ruku. On se sve vreme pravio da je mrtav. Čuo je kako neko poziva na motorolu i pita ko to tamo puca, a optuženi Paunović odgovara “Špiro puca”. Nakon izvesnog vremena, svedok je ustao i vidio Agu Kapa i još jednog momka koji su preživeli streljanje. Dok je bežao, videla su ga trojica vojnika. Dvojica su počela da pucaju za njim, a treći je potrčao da ga uhvati. Međutim, on je uspeo da pobegne.
Direktno ispitivanje svedokinje Jasmine Delija
Kada je počelo granatiranje Rogatice, ona se sa svojim suprugom i dvoje dece sklonila u srednjoškolski centar, gde je bilo oko 50 ljudi. Nakon čišćenja grada od bošnjačkog stanovništva, “četnici su napravili još jedan logor, Sladaru”, dok su u srednjoškolski centar doveli još 300 Bošnjaka. Svedokinja je sa svojom porodicom bila u logoru sve do 5. avgusta 1992, kada je neko došao i rekao da se žene i deca spreme jer će ići u razmenu. Svi radno sposobni muškarci, među kojima i njen suprug, su zadržani u logoru. U novembru 1992. ona je saznala da su muškarci, među njima i nejn suprug, iz logora najpre korišćeni kao živi štit, a nakon toga pobijeni. Čula je da su žrtvama bile vezane ruke, da im je nakon streljanja pucano u glavu, a da su potom njihovi leševi zapaljeni. Takođeje čula da je optuženi Špiro naredio streljanje i učestvovao u njemu.
Direktno ispitivanje svedoka DamiraŠetića
Svedok je 20. jula 1992. napustio Rogaticu i otišao u Goražde, dok je njegov otac Fuad ostao. Čuo je od drugih ljudi da su muškraci zatočeni, da su korišćeni kao živi štit, a potom ubijeni. Mešu ubijenima je njegov otaca. On je takođe čuo da je ubistva naredio optuženi Špiro i da je i sam učestvovao u streljanju. Svedok je na identifikaciji koja je obavljena u Visokom, oca identifikovao po zubima.
Komentar posmatrača:
Svedoci Ago Kapo i Armin Baždar, koji su preživeli streljanje, su potvrdili navode optužnice da je optuženi naredio i učestvovao u streljanju bošnjačkih civila. Sa druge strane, svedoci oštećeni Jasmina Delija i Damir Šetić nemaju neposrednih saznanja o ovom zločinu, već su samo iz priče čuli koja je bila uloga optuženog u njemu. Odbrana nije koristila svoje pravo da svedoke unakrsno ispita.
Glavni pretres: 7. decembar 2005.
Izveštaj: Mirza Huseinović, IDC, Regionalni tim za praćenje nacionalnih suđenja za ratne zločine
Direktno ispitivanje svedokaElvedina Kazića
Svedok je 15. jula 1992, zajedno sa majkom i bratom napustio Rogaticu i otišao u Sarajevo, dok je otac ostao. U Sarajevu je od Muhameda Heće saznao da su srspki vojnici streljali njegovog oca i ostale, a da su ih prethodno koristili kao živi štit. Od njega je čuo da je ”Špiro naredio streljanje”. Svedok je identifikovao oca na osnovu pronađenih dokumenata.
Direktno ispitivanje svedokinje Bisere Zečić
Svedokinja je ispričala da je živela u Seljanima, i da je srpska vojska proterala žene 5. avgusta, dok su muškarci morali da ostanu u selu Ona je naknadno saznala da su njena trojice braća ubijena 15. avgusta 1992.Čula je da su korišćeni kao živi štit i nakon toga streljani. Ona ne zna ko ih je ubio. Svedokinja je identifikovala svoju braću na osnovu ostataka odeće.
Direktno ispitivanje svedokaZaima Ćatića
Svedokov brat, Midhat, je 9. ili 10 avgusta 1992, u grupi od 20-ak ljudi napustio Rogaticu i preko šuma krenuo za Olovo. Uhapšeni su negde kod Sokolca, a odatle vraćeni u Rogaticu. Tamo su bili zatvoreni do 15. avgusta 1992, kada su pod izgovorom da idu da kupe seno odvedeni prema sangama Armije BiH, korišćeni kao živi štit a potom streljani. Svedok je naveo da je od jednog preživelog svedoka čuo da su zatočenicima bile vezane ruke dok su korišćeni kao živi štit. Svedok je 1995. ili 1996. čuo za nadimak optuženog ”Špiro”. Brata su prepoznalili on i majka po odeći i zubima.
Komentar posmatrača:
Odbrana nije ispitivala svedoke oštećene.
Glavni pretres: 8. decembar 2005.
Izveštaj: Mirza Huseinović, IDC, Regionalni tim za praćenje nacionalnih suđenja za ratne zločine
Direktno ispitivanje svedokaAlije Kapo
Svedok je od preživelog Age Kape čuo da je njegov brat Asim bio zatvoren u “Rasadniku”, zajedno sa ostalim uhvaćenim bošnjačkim muškarcima. Nakon nekoliko dana, vojnici su pokupili zatočene i odvezli ih na Duljevac, gde su ih koristili kao živi štit, a potom streljali.
Glavni pretres: 15. decembar 2005.
Izveštaj: Jovan Nicić, FHP, Regionalni tim za praćenje nacionalnih suđenja za ratne zločine
Direktno ispitivanje svedokinje Mevlide Ćatić
Ona je živela u selu Kozadre. U vreme događaja imala je 12 godina, a njena braća 15 i 16 godina. Srpske snage su isetrale Bošnjake iz sela, i rpilikom besktva ona i nejna braća su zarobljeni. Ona je nakon izvesnog vremena razmenjena, dok su njena braća, Mevludin (8.1.1976) i Vahidin (28.11.1977), kasnije streljani. Svedokinja ne zna kako je izvršeno streljanje i ko je to učinio.
Direktno ispitivanje svedokinje Behije Pašić
Sa mužem Mujom i dvoje dece živela je u selu Borač, opština Rogatica. Kada je počeo rat, otišli su u selo Rakitnicu, da bi potom pobegli u šumu i krenuli prema selu Kozadre. Na tom putu, Srbi su ih granatirali i ranili oba deteta. Tom prilikom ona i ostali Bošnjaci koji su izbegli u šumu su zarobljeni. Ona je potom prebačena u Rogaticu, gde su je zatvorili u srednjoškolski centar, a potom odveli u razmenu. Njen suprug Mujo Pašić je ostao u Rakitnici, gde je i zarobljen. Od Alije Isakovića saznala je da su zatočeni muškarci jednog dana odvedeni i streljani. Ona je od Isakovića čula za nadimak optuženog “Špiro”, dok je ime optuženog čula od Muhameda Heća. Prisustvovala je identifikaciji svog supruga, koga je prepoznala po zubima.
Direktno ispitivanje svedoka SinanaTanković
Svedok je o sudbini svog oca Mustafe saznao od prijatelja i ljudi koji su preživeli zločin. Njegovi roditelji su zarobljeni u Rogatici 23. jula 1992.i odvedeli u srednjoškolski centar, gde su bili zatvoreni sa ostalim Bošnjacima sve do 5. avgusta 1992. Njegova majka je tada razmenjena, a otac, koji je imao 61 godinu je ostao u grupi muškaraca. Svedok je od Muniba Miftića saznao da su muškarce, nakon toga svakodnevno tukli i terali da obavljaju fizičke poslove. Te ljude su srpski vojnici 15. avgusta 1992. odveli na Duljevac, koristili ih kao živi štit, a potom streljali. Njegov otac nije odmah ubijen i kad se podigao i rekao ”Mene niste ubili, molim vas ubijte i mene” , optuženi Paunović je pucao u njega. Na pitanje tužioca da li zna zašto je ubijen njegov otac, svedok je odgovorio ”Iz samo jednog razloga, a to je zato što je bio Bošnjak.” On je oca identifikovao po vilici i zlatnom satu, koji je nađen kod njega kada je ekshumiran.
Direktno ispitivanje svedokaPurka Šefika
Svedok je živeo u Rogatici sa ženom i dvoje dece. On je 14. avgusta 1992. godine zatvoren u srednjoškolski centar. Idućeg dana, 15. avgusta 1992. godine, kad je počinjen zločin na Duljevcu, u srednjoškolski centar su automobilom “golf” došli Brane Krsmanović i Darko Nerić. Poveli su svedoka, rekli su mu da ga vode u selo Kesova radi obavljanja nekog posla. Na putu, kod jedne raskrsnice, naišao je autobus sa zarobljenicima koji je išao prema Duljevcu. Krsmanović i Nerić su njime otišli a svedoka su ostavili pod stražom. Nakon dva sata, Nerić se vratio i odveo svedoka u kuću Miće Andrića, gde su ga maltretirali vojnici, koji su se vratili sa Duljevca. Posle toga su ga vratili u srednjoškolski centar u Rogaticu. Svedok je zaključio da su zatočenici koji su odvedeni na Duljevac, pre toga bili smešteni u „Rasadniku.“
Direktno ispitivanje svedokinje Šehzade Peravlović
Njeni roditelji su boravili u selu Solakovići do kraja juna 1992, kad su uhapšeni. Majka joj je razmjenjena i prebačena u Sarajevo 5. avgusta 1992, dok su joj oca zatvorili u Rogatici. Ona je od Muhameda Heća saznala da je njen otac bio u živom štitu i da je nakon toga streljan po naredbi optuženog Paunovića. Prisustvovala je identifikaciji posmrtnih ostataka svog oca i identifikovala ga je na osnovu zuba i pronađenog sata.
Direktno ispitivanje svedokinje Mevlide Zimić
Njena sestra Almasa Hodžić je poginula prilikom bega iz sela Kozadre, kada su ih srpske snage granatirale. Njen sin, Elvir Hodžić je potom uhvaćen na Sokolcu i vraćen u Rogaticu, gde su ga zatvorili u srednjoškolski centar. Od Muhameda Heća je saznala da je njen sestrić Elvir ubijen zajedno sa grupom bošnjačkih civila, koja je odvedena na Duljevac. Telo njenog sestrića još uvek nije pronađeno..
Komentar posmatrača:
Saslušani svedoci oštećeni nisu imali neposredna saznanja o ubistvu svojih najbližih. Oni su, kao i većina prethodnih svedoka oštećenih iz priča preživelih saznali pod kojim okolnostima je izvršeno streljanje.
Glavni pretres: 18. januar 2006.
Izveštaj: Mirza Huseinović, IDC, Regionalni tim za praćenje nacionalnih suđenja za ratne zločine
Direktno ispitivanje svedoka Alije Isaković
Svedok i njegov sin Faruk uhapšeni su 9. juna 1992, kao i brojni drugi bošnjački civili. i zatvoreni u srednjoškolski centar. Žene i deca iz srednjoškolskog centra su 5. avgusta 1992. prebačeni za Sarajevo, dok su muškarci prebačeni u zatvor “Rasadnik”, koji je obezbeđivala civilna policija. Dana 15. avgusta 1992. godine, srpski vojnici su pokupili većinu zatvorenika sa izgovorom da idu kupiti seno, dok je svedok ostao u zatvoru. Kad je shvatio da se zatvorenici, među kojima je bio i njegov sin, nisu vratili u uobičajeno vreme, počeo je da se raspituje šta se desilo. Dobio je odgovor da su otišli za Borike, da popravljaju cestu. On je tek 1993. saznao da mu je sin, koji je tad imao 20 godina, streljan na Duljevcu. Od nekih ljudi je čuo da je osoba sa nadimkom Špiro naredila streljanje.
Direktno ispitivanje sudskog veštak dr. Hamza Žujo
Naveo je podatke iz svog nalaza, da je smrt žrtava ovog zločina nastupila nasilnim putem ”uzrokovanim dejstvom vatrenog oružja”. On je rukovodio ekshumacijom, kada su ekshumirane a potom identifikovane žrtve za čije se streljanje tereti optuženi: Ćatić Edisa, Kazić Sulejman, Hodžić Eldin, Kapo Asim, Hošić Mujo, Pašić Mesud, Ćatić Mevludin, Isaković Faruk, Omeragić Šukrija, Šetić Fuad, Kazić Nedžad, Jašarević Hamdija, Čatić Midhat, Jašarević Husein, Ćatić Vahidin, Delija Mehmed, Tanković Mustafa, Jašarević Sulejman, Solak Osman, Kazić Fuad, Kurčehaić Besim, Halilović Halil, Salihić Zajko i Pašić Derviš.
Direktno ispitivanje svedoka Amora Mašovića
Predsednik državne Komisije za nestala lica izneo je da je na području opštine Rogatica u periodu od 1992. do 1995. nestalo 553 osobe, od kojih 98% Bošnjaka. Od 1998. pronađeno je i ekshumirano 337 osoba iz sedam masovnih i 136 pojedinačnih grobnica. Svedok je izneo da je u slučaju ljudi streljanih na Duljevcu, preživeli svedok pokazao mesto gde se to desilo. Ekshumacija je trajala od 15. do 17. septembra 1998.
Glavni pretres: 19. januar 2006.
Izveštaj: Jovan Nicić, FHP, Regionalni tim za praćenje nacionalnih suđenja za ratne zločine
Direktno ispitivanje svedokinje Nađe Isaković
Ona je živela u Rogatici sve do 8. juna 1992, kada je sa sinom Farukom otišla u srednjoškolski centar. ”Ispostavilo se da je to bio logor”, odakle su maskirani Rogatičani odvodili mlade žene i silovali ih. Tamo su bili zatvoreni do 5. avgusta 1992, kada su srpski vojnici izvršili razdvajane žena i dece od muškaraca. Žene i deca su odvedeni u razmenu, dok su muškarci ostali tu. Ona je u septembru 1992. čula od Zehre Alispahić da joj je sin ubijen. Ona joj je ispričala da ima informaciju da je osoba sa nadimkom Špiro naredila streljanje zbog odmazde, pošto su neki srpski vojnici ranjeni u akciji. Svedokinja je od preživelog Muhameda Heča nepsoreddno saznala da je osoba sa nadimkom Špiro ubila njenog sina i ostale zatočene civile na Duljevcu.
Direktno ispitivanje zaštićenog svedoka A
Zaštićeni svedok A je svedočio iz posebne prostorije, a slika i ton u sudnici su bili modifikovani. Na početku rata on je živeo sa porodicom u jednom selu na području opštine Rogatica. Kada su 2. avgusta 1992. Srbi granatirali njegovo selo, oko 23 meštana među kojima je bio i on, pobegli su u obližnju šumu. Na putu su naišli na zasedu srpske vojske, koja ih je zarobila i odvela u mesto Žljeb. Odatle su odvedeni na Sokolac, da bi sa Sokolca bili prebačeni u Rogaticu. Dana 10. avgusta 1992, njih 13 muškaraca je odvedeno u “Rasadnik”, gde su bili zatvoreni pet dana. Tamo je ukupno bilo 35 zarobljenika, a upravnik zatvora je bio Miloš Vojnović. Nakon pet dana, srpski vojnici su pokupili zatočene iz Rasadnika. U minibusu, koji je vozio Radislav Ljubinac, pored zatočenih bili su Nada Rajak, Mile Đerić i još jedan vojnik. Svedok je mislio da ih vode negde da rade. Međutim, oni su makadamskim putem došli do mesta gde je bilo 10 do 15 srpskih vojnika. Jedan vojnik je odmah rekao da ih sve treba pobiti, ali je optuženi odgovorio da on o tome odlučuje. Vojnici su ih vezali i potom poveli ka nekom sokaku. Kad je počela pucnjava iz pravca snaga Armije BiH, ranjen je Hamdija Jašarević. Vojnici su ostale zarobljenike naterali da idu dalje prema koti Jačen i tada je ranjen Mustafa Terković.
Kad su se vratili, dočekao ih je optuženi Špiro sa dva vojnika i pitao koliko ih je ranjeno. Jedan od zatočenih je rekao trojica, na šta je optuženi odgovorio da kod njega ima puno više ranjenih. Nakon toga, optuženi je rekao vojniku koji je stajao sa strane da pobije zatočene. Mirsad Čatić, koji je imao samo 15 godina, zamolio je optuženog da ga poštedi, ali ovaj na to nije obračao pažnju, već je sa dvojicom vojnika počeo da puca po zatočenima. Svedok je naveo da je u stroju za streljanje bilo 27 zatočenih, a da su trojica preživela streljanje. Svedok je kasnije saznao da je optuženi Špiro pre rata živio u Zenici.
Komentar posmatrača:
Zaštićeni svedok A je treći svedok optužbe koji ima neposredna saznanja o predmetu optužnice i koji je potvrdio njene navode. Ovo je ujedno bio i prvi slučaj da se na ovom suđenju primenjuju mere zaštite prilikom saslušanja nekog svedoka.
Glavni pretres: 31. januar 2006.
Izveštaj: Mirza Huseinović, IDC, Regionalni tim za praćenje nacionalnih suđenja za ratne zločine
Unošenje dokaznih sredstava Tužilaštva u sudski spis
Tužilašvo i Odbrana su se dogovorili da se dokazna sredstva Optužbe od rednog broja 1 do 70 unesu u sudski spis bez čitanja, pošto ih Odbrana ne smatra spornim. Deo materijalnih dokaza Optužbe koji se odnosi na presude MKSJ od rednog broja 94 do 104 Tužilaštvo je prezentiralo u sažetom obliku, pošto ih nije dostavilo Sudskom veću i odbrani blagovremeno. Radi se o: presudi protiv Duška Tadića, presudi protiv Mitra Vasiljevića, presudi protiv Dragana Nikolića, presudi protiv Gorana Jelisića, presudi protiv Ranka Česića, presudi protiv Miroslava Deronjića, presudi protiv Milomira Stakića, presudi protiv Radislava Krstića i presudi protiv Biljane Plavšić. Odbrana je istakla da se ove presude činjenično ne odnose na optuženog Paunovića, pošto se njegovo ime nigde ne spominje. Na ovaj način je Optužba završila sa izvođenjem svojih dokaza.
Izvođenje dokaza Odbrane
Glavni pretres: 22. mart 2006.
Iuzveštaj: Almir Đozo, IDC, Regionalni tim za praćenje nacionalnih suđenja za ratne zločine
Direktno ispitivanje svedoka Mileta Ujića
Na pitanje branioca optuženog da ispriča šta zna o događaju i optuženom, svedok se najpre predstavio, rekavši da je tokom 1992. bio načelnik vojnog odseka u Rogatici. Prema njegovom mišljenju do poremećaja odnosa u Rogatici došlo je krajem juna 1991, kada se Muslimani nisu odazvali pozivu na mobilizaciju JNA, već su pristupili «Zelenim beretkama» i «Patriotskoj ligi» kao paravojnim formacijama. „Ekstremisti su na brzinu preuzeli stvar u svoje ruke“, a nakon ubistva srpskog vojnika Draženka Mihajlovića, u aprilu 1992, su započeli sukobi. U Rogatici su sve ustanove podeljene po nacionalnoj osnovi, veliki broj građana sa obe strane se iselio i mnoge kuće su zapaljene. Naglasio je da je stanovništvo putem megafona pozvano u srednjoškolski centar u Rogatici, „radi sigurnosti i sprečavanja nasilja“. On je dva puta odlazio tamo, kako bi posetio prijatelje. Nakon toga, bilo mu je zabranjeno da dolazi. Istakao je da se ljudi koji su bili smešteni u srednjoškolskom centru nisu žalili na uslove. Svedok je o streljanju civila na Duljevcu saznao istog dana ili sutradan po izvršenju zločina. Pokušao je da sazna nešto više, ali mu je načelnik policije rekao „da ne pita puno, jer bi mogao loše proći“. Optuženog poznaje kao Špiru, a tek kasnije je saznao njegovo pravo ime. U tom periodu optuženi je po njegovim rečima bio u seoskoj straži.
Direktno ispitivanje svedoka Gorana Kozića
Ovaj svedok je rekao da su „incidenti“ u gradu počeli u aprilu 1992, kada je ubijen Srbin Draženko Mihajlović. On je optuženog upoznao na Izborinama. Optuženi je na sebi imao civilnu košulju, vojničke pantalone, čizme i pušku M-48. U nastavku svedočenja, Kozić je napomenuo da je srpska vojska sredinom avgusta 1992. zauzela selo Borač i kotu Jarčen. Razlog za tu akciju je bio taj što su Muslimani pre toga zauzeli to selo i pobili neke civile. Optuženi Paunović je nakon te akcije, kada ga je svedok video, imao tufer na glavi. Govoreći o predmetu optužnice i streljanju 24 bošnjačka civila na Duljevcu, svedok je naglasio da je za taj događaj čuo tek u septembru, na Radiju BiH. „ O tom događaju se malo, gotovo nikako nije pričalo na našoj strani“, rekao je na kraju Kozić.
Komentar posmatrača:
Sudija Jukić je propustio da upozori svedoke u kojim slučajevima nisu dužni da odgovaraju na pitanja. Saslušani svedoci nisu imali neposredna sazanja o predmetu optužnice.
Glavni pretres: 28. mart 2006.
Izveštaj: Almir Đozo,IDC, Regionalni tim za praćenje nacionalnih suđenja za ratne zločine
Direktno ispitivanje svedoka Zorana Bojevića
Svedok je bio policijski rezervista u selu Kozići. Držali su straže. Njegov brat je poginuo na kućnom pragu. On je optuženog Špiru upoznao u Izborinama. Po njegovom sećanju, optuženi je došao u februaru i dobio je zaduženja kao i ostali. Sredinom avgusta 1992. došao je čovek iz vojne policije i odredio četvoro mlađih ljudi, među kojima su bili svedok i optuženi, da se priključe grupi od 60 ljudi radi osvajanja kote Jarčen i sela Borač“. Njihova grupa, u kojoj su bili svedok i optuženi, brojala je 15 ljudi i imala je pomoćnu ulogu. „Napali smo u popodnevnim satima i došlo je do razmene vatre. Špiro je pri tome ranjen u predelu glave, a ja u nogu i evakuisani smo u ambulantu od strane meštana.“ Svedok je napomenuo da je prvo optuženom ukazana lekarska pomoć i da misli da je „nemoguće da se on (Špiro) nakon saniranja povrede vratio na položaj“. Po svedokovim rečima, optuženi je ostao sa njim do večernjih sati. U ambulanti ih je bilo 4-5. Pošto je svedokova povreda bila ozbiljnija, on je prebačen u Rogaticu zajedno sa Duškom Šticom. Potom je otišao na Zlatibor, a kad se vratio čuo je za streljanje 24 bošnjačka civila na Duljevcu – Jarčen. On misli da su civili ubijeni posle akcije.
Direktno ispitivanje svedoka Miroslava Obradovića
Kada je počeo rat svedok je živeo u selu Trnovo, opština Rogatica. Prvi sukob je počeo u zaseoku Vodice, kad su Srbe napale bošnjačke snage. Njegova tri rođaka su ubijena, a on je ranjen. Pored toga, kuća mu je spaljena, a imovina opljačkana. Svedok je optuženog Špiru upoznao u selu Izborine. Jednom prilikom, došao je čovek iz vojne policije i zatražio da 4-5 ljudi krene na Jarčen. Otišli su svedok, Zoran Bojević, Duško Štica i optuženi Špiro. On je video kad su tokom akcije ranjeni optuženi, Bojević i Duško Štica. Po njegovim rečima, optuženi je ranjen među prvima. Na kraju, svedok je istakao da tokom akcije nije video bošnjačke civile koji su kasnije streljani. Tek u septembru 1992. čuo je šta se desilo.
Komentar posmatrača:
Svedoci Odbrane, Bojević i Obradović, su osporavali navode optužnice, navodeći da je optuženi prilikom napada na kotu Jarčen ranjen, te da nije naredio i učestvovao u izvršenju zločina. Svedok Bojević je tvrdio da j bio ranjen, kao i optuženi, i da su obojica bili zbrinuti u ambulanti u isto vreme..
Glavni pretres: 29. mart 2006.
Izveštaj: Almir Đozo,IDC, Regionalni tim za praćenje nacionalnih suđenja za ratne zločine
Svedok odbrane Duško Štica se nije pojavio pred sudom.
Glavni pretres: 12. april 2006.
Izveštaj: Almir Đozo, IDC, Regionalni tim za praćenje nacionalnih suđenja za ratne zločine
Direktno ispitivanje svedoka Duška Štice
Svedok je izbegao u Izborine, gde je upoznao optuženog Paunovića. Zajedno su učestvovali u akciji na koti Jarčen, i tom prilikom, prema rečima svedoka, ranjeni su optuženi i Bojević, a potom i sam svedok. On se povukao do najbliže ambulante u Mokrom lugu. Tamo je zatekao optuženog, koji je imao povredu na potiljku. Nakon toga su svedok i Bojević prebačeni u Rogaticu, dok je optuženi ostao u Mokrom lugu. Svedok je za streljanje bošnjačkih civila na Duljevcu saznao u drugoj polovini septembra 1992, preko radija.
Unakrsno ispitivanje svedoka Duška Štice
Tužilac je svedoku predočio Izveštaj o ranjavanju svedoka od 16. avgusta 1992. i priložio ga u sudske spise.
Direktno ispitivanje svedokinje Vesne Behlilović
Svedokinja, inače kuma optuženog Paunovića,istakla je da optuženog poznaje od 1975. iz Zenice, da je optuženi dobar čovek i da „ne veruje da je on to mogao da uradi“, da se optuženi pre rata družio sa prvim komšijama Muslimanima i da je bio svestran čovek.
Predavanje dokaza
Odbrana je uz saglasnost tužioca priložila kao dokaze sledeća dokumenta:
Dokaz 10: Informacija o privođenju optuženog;
Dokaz 11: Potvrda SDS Rogatice od 2005. da optuženi nije bio član te stranke;
Dokaz 12:Rešenje Narodne stranke radom za boljitak da je optuženi izabran za predsednika Mesnog odbora stranke;
Dokaz 13: Uvjerenje da nije koristio napuštenu imovinu;
Dokaz 14:Ugovor o davanju kuće na korišćenje.
Tužilac je potom uz saglasnost odbrane priložio u spise kao dokaz nalaz i mišljenje preminulog veštaka balističara Borislava Stankova iz novembra 1998.
Odluka o izvođenju dokaza rekonstrukcije događaja
Sudsko veće je po službenoj dužnosti odlučilo da se kao dokaz izvede rekonstrukcija događaja na licu mesta, uz pomoć službe kriminalisričke tehnike i u prisustva svedoka Baždar Armina. Sudija Jukić je pojasnio da Veće želi da na taj način stekne jasniju sliku o tome šta se desilo i proveri iskaze očevidaca zločina. S obzirom da je rekonstrukcija planirana za 21. april 2006. sudija Jukić je obavestio stranke da za iduće ročište, 12. maja 2006. pripreme završne reči.
Komentar posmatrača:
Izvesno je da Tužilaštvo neke svedoke nije unakrsno ispitivalo jer nisu imali saznanja o događaju. Pokazuje se da i Odbrana i Tužilaštvo nedovoljno koriste proceduru unakrsnog ispitivanja.
Glavni pretres: 23. maj 2006.
Izveštaj: Almir Đozo,IDC, Regionalni tim za praćenje nacionalnih suđenja za ratne zločine
Završna riječ tužioca
Tužilac je ocenio da je napad na Bošnjake na području Rogatice, u kojem je učestvovao I optuženi Paunović, deo širokog i sistematičnog napada usmjerenog protiv Bošnjaka u istočnoj Bosni, što je ranije potvrđeno u presudama.Biljani Plavšić, Krnojelcu i drugima. Napad na Rogatičke Bošnjake bio je dio plana Srpske Demokratske Stranke BiH za koji je optuženi Paunović znao. Nije se radilo o izolovanom incidentu, već o modelu ponašanja. Potvrda toga je veliki broj grobnica i uništenih kulturno-historijskih spomenika. Za one Bošnjake koji su ostali na teritoriji Rogatice formirani su logori, korišćeni su kao živi štit i ubijani.
Tužila je siguran da je doakzano da je optuženi Dragoje Paunović odveo 27 muškaraca Bošnjaka u živi štit i kasnije naredio njihovo strijeljanje. Iz iskaza svjedoka proizilazi da je on bio stariješina i da je sam učestvovao u ubijanju. Na sve to upućuju motorola kojom je komunicirao, žuta traka.
Tužilac je ocenio da su svjedoci u svim bitnim djelovima iskaza saglasni, ali ima i malih neslaganja, što potvrđuje da se oni nisu dogovarali i usaglašavali izjave. Tužilac je istakao da su svjedok Baždar Armin i svjedok A prepoznali optuženog Špiru, dok Kapo Ahmo nije, ali je u svom iskazu jasno opisao optuženog kao visokog, korpulentnog, sa visokim zaliscima. Svjedokinje koje su govorile o stradanju svojih muževa govorili su o Špiri, što su potvrdili i svjedoci odbrane. „Neosporna činjenica je da su u okolini Rogatice pronađene masovne grobnice, te su takvi zločini skrivani“. Svi materijalni dokazi potvrđuju svjedočenja trojice svjedoka, kao što su čahure koje upučuju na to da je pucano iz dvije automatske puške.
Tužilac je doakze Odbrane ocenio kao pokušaj da se zaštiti optuženi. Za tvrdnju odbrane da je optuženi Špiro imao M 48 tužilac je rekao da je netačna, jer se u napad ne može ići sa tom puškom, niti se može strijeljati. Tužilac je osporio i alibi odbrne, jer dokazi upućuju da su Štica Duško i Zoran Bojović ranjeni 16.8.92. god., a ne 15.8.92. kako tvrde.
Tužilac je zatražio da sud izrekne optuženom kaznu dugotrajnog zatvora. Nije imao mogao da navede nijednu olakšavajuću okolnost jer činjenice pokazuju da je optuženi bio veoma brutalan prema Bošnjacima.
Završna riječ odbrane
Prema odbrani, izvedeni dokazi nedvojbeno pikazuju da optuženi nije kriv. Odbrana stavlja prigovor na status zaštićenog svjedoka. Što se tiče svjedočenja Armina Baždara, ono je protivno ZKP-u, dok su svjedočenja svih svjedoka osim trojice preživjelih, irelevantni. Rekonstrukcija događaja na Jačenu je također nerelevantna, jer je na tom mjestu stajao natpis „mjesto zločina“ čime gubi dokaznu snagu.
Jedini relevantan dokaz je svjedočenje Baždar Armina. Ako mu se urezao lik optuženog tako jasno, kako mu se nije urezao lik drugog vojnika, za kojega je rekao da je lokalni momak. Svjedočenje Kapo Age je korektno, jer kada je pitanje života i smrti, nema se vremena gledati.
Nije sporno da je zločin počinjen, ali kazniti optuženog Paunovića značilo bi osloboditi pravog krivca krivične odgovornosti. Svjedočenje Kapo Age je netačno, a na njemu je temeljeno svjedočenje svjedoka A i Baždar Armina.
Završna riječ optuženog Paunovića
Optuženi Paunović složio se sa završnim riječima svojih branilaca. Rekao je da se svjedočenje tri preživjela svjedoka ne poklapa sa vještačenjem Žuje H., jer nema lomljenih kostiju. Svjedočenje trojice preživjelih svjedoka bilo je inspiracija za oštećene svjedoke.
Glavni pretres 26. maj 2006.
Izveštaj: Almir Đozo,IDC, Regionalni tim za praćenje nacionalnih suđenja za ratne zločine
Objavljivanje presude
Predsjednik sudskog vijeća Davorin Jukić je objavio da je Sudsko veće, nakon provedenog dokaznog postupka utvrdilo je da je Paunović Dragojepočinio krivično djelo Zločin protiv čovječnosti iz čl.172.stava 1. tačka a), h), i k) Krivičnog zakona BiH. Sud mu na osnovu toga izriče kaznu dugotrajnog zatvora u trajanju od 20 godina. Vrijeme provedeno u zatvoru od 18.03.2005. se uračunava u zatvorsku kaznu. Okrivljeni se oslobađa svih troškova postupka u skladu sa čl.188.st.4. Pritovor se okrivljenom produžava do pravomoćnosti presude, a u skladu sa čl.287., čl.138.st.1 i čl.132. KZ BiH.
Prilikom odmjeravanja kazne sudsko vijeće je uzelo u obzir olakšavajuće okolnosti, koje se odnose na krajnje korektan odnos okrivljenog prema Sudu. Okrivljeni nije ometao suđenje i porodičan je čovjek.
Otežavajuće okolnosti u ovom postupku su svakako one koje nesumnjivo dokazuju da je kriv što je 15.08.1992. u okolini sela Duljevac dovezao 27 Bošnjaka I rasporedio ih kaoživi štit, među kojima su bila i tri maloljetna lica i što je isti dan naredio i učestvovao u strijeljanju 24 Bošnjaka civila.
Kategorično svjedočenje zaštičenog svjedoka A, kao i svjedočenje Baždar Armina posebno je uticalo na donošenje osuđujuće presude. Dakle, sud je u cjelosti prihvatio i poklonio svoje povjerenje ovim svjedocima.
[1] „A“ znači da protiv dotičnog lica ima dovoljno dokaza za podizanje optužnice [2] Postupci svrstani u kategoriju “vrlo osjetljiv” spadaju u nadležnost Suda Bosne i Hercegovine [3] U prvoj optužnici isto delo je bilo okarakterisano kao krivično delo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz člana 142 Krivičnog zakonog SFRJ u kome nije bio jasno definisan Zločin protiv čovečnosti [4] Vidi Zapažanja posmatrača