Tužilaštvo za ratne zločine blokira procesuiranje ratnih zločina u Srbiji

Nataša Kandić

Povodom hapšenja penzionisanog generala Vojske BiH, Jovana Divjaka, po poternici Republike Srbije, tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević, u intrevjuu Politici 6. marta 2011. godine, ocenio je da Tužilaštvo za ratne zločine Srbije ima probleme u vezi sa pokretanjem postupka protiv državljana BiH zbog toga što svet vidi Srbiju kao agresora a BiH kao mučenicu devedestih godina. On kaže da je to neprihvatljiva politička slika, i da će on nastaviti da proganja „zločince ma koju uniformu da su nosili“.

Očito je da je tužilac Vukčević zaboravio da je Ministarstvo pravde  Srbije u svom zahtevu britanskom sudu za ekstradiciju Ejupa Ganića navelo, u februaru 2010. navelo da se u vreme „Dobrovoljačke“  radilo o međunardonom oružanom sukobu, čime je priznalo je da je JNA  bila strana vojska na teritoriji BIH. Stav tužioca da će proganjati sve počinioce ratnih zločina, misleći i na strane državljane, takođe traži razjašnjenje. Primenom tog njegovog principa Tužilaštvo za ratne zločine [pravosuđe Srbije] doživelo je, četiri za redom, poraza: i. optužilo je Hasana Morinu, kosovskog Albanca, za ratne zločine nad Srbima, koji je prvostepenom presudom oslobođen i pušten iz pritvora, potom je Vrhovni sud doneo odluku o ponovljenom suđenju, do kojeg nije došlo jer Srbija nema nadležnost da stranog državljanina  primora da se pojavi pred njenim sudom; ii.  optužilo je za korišćenje nedozvoljenih sredstava ratovanja Iliju Jurišića, bosanskog Hrvata, prvostepenom presudom osuđenog na 12 godina zatvora, koju je ukinuo Apelacioni sud u Beogradu i naredio ponovno suđenje, do kojeg će doći ako optuženi Jurišić, pušten na slobodu, odluči da se pojavi pred sudom u Srbiji; iii. od Velike Britanije je zahtevalo izručenje Ejupa Ganića, uhapšenog po poternici Srbije; odlukom britanskog suda Ganić je oslobođen, sa obrazloženjem da je zahtev politički motivisan; i iv. podnelo je Državnom sudu BiH zahtev za izručenje hrvatskog branitelja Tihomira Purde,  uhapšenog takođe po poternici Srbije, od kojeg je vrlo brzo odustalo, sa obrazloženjem da nema dokaza.

U slučaju Jurišića, stručna javnost u Srbiji je ukidanje osuđujuće prvostepene presude ocenila kao rezultat pritiska međunarodnih institucija, a ne kao samostalnu odluku Apelacionog suda. U slučaju Ganića, Tužilaštvo je doživelo tešku profesionalnu sramotu pred britanskim sudom, koji je svedočenje zamenika tužioca za ratne zločine Milana Petrovića ocenio kao nepouzdano.  U slučaju hrvatskog branitelja Purde, Tužilaštvo nije moglo da navede identitet žrtava za čiju smrt ga tereti, što je dodatno podržalo sumnju stručne javnosti da je reč o političkom procesu. Odustajanje od zahteva za izručenje, javnost je ocenila kao deo političke nagodbe između Srbije i Hrvatske, iako je bilo evidentno da je sprovedena odgovarajuća pravna radnja.

Što god da neko mislio o “Dobrovoljačkoj”, u Srbiji ima desetine porodica koje traže odgovor na pitanje ko je odgovoran za smrt njihovih najbližih. Ostaje pitanje šta se stvarno desilo 2. i 3. maja 1992. godine u Dobrovoljačkoj, iz minute u minut, od vozila do vozila, od vojnika do vojnika.

“Dobrovoljačka” nikada nije procesuirana od strane nadležnog suda  u BiH: nije završena istraga, nije podignuta optužnica.   Sigurno je da se neće rešiti poternicama, protestima , javnim reagovanjima političara, nevladinih organizacija, i sl..  Tačku na ovaj slučaj može staviti samo pravosuđe BiH, a ako pravosuđe Srbije bude sumnjalo u objektivnost – onda mešovita istražna komisija tužilaštava BiH i Srbije. U tom tonu još uvek ima smisla da tužilac Vukčević  pozove Tužilaštvo BiH da ubrza istragu, i da u tom cilju preda sve dokaze o slučaju „Dobrovoljačka“. Takvim pristupom omogućio bi da se utvrde činjenice o počinjenom zločinu i krivičnoj odgovornosti za smrt vojnika JNA.  Ovako,  u celoj regiji, iz dana u dan, raste nepoverenje prema pravosuđu Srbije, što će sigurno uticati na slabljenje volje svedoka iz regije da svedoče pred sudovima u Srbiji.

Tužilac Vukčević i njegovi zamenici napravili su brojne greške u procesuiranju ratnih zločina u Srbiji. Jasnim prioritetima i strategijama neke mogu biti otklonjene.  Prvi zadatak tog tužilaštva je da optužuje državljane Srbije koji su počinili ratne zločine, kao uslov uspostavljanja vladavine prava u Srbiji. Drugi zadatak je predavanje dokaze o ratnim zločinima prema srpskim žrtvama  nadležnim tužilaštvima u regiji, koja takođe imaju obavezu da prvenstveno procesuiraju ratne zločine koje su počinili njihovi državljani. Treći zadatak je jačanje stručnih kapaciteta Tužilaštva za ratne zločine, pre svega, angažovanjem mladih pravnika,   koji nemaju odgovornost za teško nasleđe prošlosti.