Zaobilaženje pravde: Zastarelost kao mehanizam uskraćivanja prava žrtvama rata na naknadu štete

U poslednjoj deceniji dvadesetog veka Republika Srbija je bila učesnica svih ratnih sukoba na prostorima bivše Jugoslavije. Osim velikog broja ubijenih, nestalih i izbeglica, kao posledica ratnih dejstava, nastala je i ogromna materijalna i nematerijalna šteta.

Obaveza Republike Srbije da žrtvama kršenja ljudskih prava obezbedi pravično obeštećenje proizlazi ne samo iz materijalnopravnih odredaba Ustava i domaćih zakona, već i međunarodnih konvencija koje je ratifikovala.

Međutim, uprkos jasnim odredbama i međunarodnog i domaćeg prava, kao i sudskoj praksi međunarodnih tela, žrtve u postupcima pred domaćim sudovima gotovo uopšte nisu u mogućnosti da realizuju svoje pravo na reparaciju. Prepreke sa kojima se suočavaju su različite, počev od nametanja nesrazmernog tereta dokazivanja oštećenima, preko višegodišnjeg trajanja sudskih postupaka, do nepoverenja u navode žrtava ili dokaze koje predlažu. Jedna od većih prepreka koje se stavljaju pred žrtve jesu i odredbe o zastarelosti potraživanja naknade štete, odnosno način na koji ih tumače i primenjuju sudije u Srbiji.

Izveštaj „Zaobilaženje pravde: Zastarelost kao mehanizam uskraćivanja prava žrtvama rata na naknadu štete“ ukazuje na uočljivu nameru domaćeg pravosuđa da se zakonske norme o zastarelosti naknade štete tumače tako da se žrtvama teškog kršenja ljudskih prava u prošlosti uskrati pravo na obeštećenje, uz obrazloženje da je protekao zakonski rok u kojem su oni svoje pravo mogli zaštititi. Ovakva proizvoljna i arbitrarna primena odredaba zakona koje regulišu zastarelost naknade štete na štetu žrtava može se podvesti pod grubu povredu prava na pravično suđenje koje garantuju domaći i međunarodni propisi.