Povodom presude Žalbenog veća Haškog tribunala u predmetu Stanišić i Simatović
Žalbeno veće Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) donelo je 15. decembra 2015. godine presudu u predmetu protiv bivših čelnika Službe državne bezbednosti Srbije (SDB) kojom je, zbog pravnih grešaka, poništilo prvostepenu
presudu i naložilo ponovljeno suđenje. Fond za humanitarno pravo (FHP) smatra da je odluka suda ispravna i da nepobitno ukazuje da je u slučaju bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije Momčila Perišića MKSJ napravio ozbiljnu grešku, te da bi on, uz pravilnu primenu prava, odgovarao za pomoć koju je ova institucija pružala Vojsci Republike Srpske u počinjenju sistemskih zločina protiv nesrpskih civila.
Jovica Stanišić i Franko Simatović su u maju 2013. godine oslobođeni prvostepenom presudom po svim tačkama optužnice koja ih je teretila za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bio prisilno i trajno uklanjanje većine nesrba s velikih područja u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, a koje je podrazumevalo ubistva, deportacije, prisilno premeštanje i progon. Oni su po svakoj tački optužnice ujedno optuženi i za pomaganje ovih krivičnih dela. Za zločine koje su počinile jedinice koje su osnovane, obučavane, naoružavane, snabdevane i kontrolisane od strane optuženih i SDB Srbije, pre svega Crvenih beretki i Milicije Srpske Autonomne Oblasti Krajine (Milicija SAO Krajine), ali i drugih formacija poput „Škorpiona” i Srpske dobrovoljačke garde, Pretresno veće je tada presudilo da pomoć koju su Stanišić i Simatović pružali tim snagama nije bila “konkretno usmerena” na činjenje zločina, već na “uspostavljanje i održavanje (srpske) vlasti” u delovima Hrvatske i Bosne i Hercegovine. U odnosu na njihovo učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu, prvostepeno veće je zaključilo da ne smatra da je jedini razuman zaključak koji proizilazi iz dokaza taj da su oni posedovali nameru da doprinesu ostvarivanju cilja tog poduhvata.
Tužilaštvo je u žalbi tvrdilo da je Pretresno veće pogrešilo u primeni prava kada je propustilo da iznese obrazloženo mišljenje o bitnim obeležjima odgovornosti na osnovu udruženog zločinačkog poduhvata – konkretno o postojanju zajedničkog zločinačkog cilja i o Stanišićevom i Simatovićevom doprinosu tom cilju. Osim toga, Tužilaštvo je tvrdilo da je Pretresno veće pogrešilo u primeni prava kada je zaključilo da postupci pomagača moraju biti “konkretno usmereni” na pomaganje u vršenju zločina i da bi Pretresno veće, da nije učinilo ovu grešku, zaključilo da su optuženi odgovorni za pomaganje zločina koji su predmet optužnice.
Žalbeno veće je u presudi zaključilo da je prvostepeno veće pogrešno primenilo pravo jer je propustilo da presudi i iznese obrazloženo mišljenje o bitnim obeležjima odgovornosti na osnovu udruženog zločinačkog poduhvata, odnosno da je propustilo da utvrdi postojanje zajedničkog zločinačkog cilja i doprinosa dvojice optuženih tom cilju. Veće je potom zaključilo da “konkretna usmerenost” nije uslov odgovornosti za pomaganje u međunarodnom običajnom pravu. Kao posledicu ovakvih zaključaka, Žalbeno veće je naložilo ponovljeno prvostepeno suđenje po svim tačkama optužnice i izričito naložilo da se u ponovljenom suđenju primene “ispravne pravne norme u vezi sa odgovornošću za pomaganje i podržavanje, kojima se ne traži da postupci lica koje pomaže i podržava budu konkretno usmereni na pomaganje u izvršenju nekog krivičnog dela.”
Presudom Žalbenog veća MKSJ je definitivno odbačena “konkretna usmerenost” kao element odgovornosti za pomaganje, uveden u praksu MKSJ drugostepenom presudom u predmetu Perišić 2013. godine. Naime, Momčilo Perišić je prvostepenom presudom osuđen na 27 godina zatvora zbog toga što je, uprkos saznanjima da operacije Vojske Republike Srpske obuhvataju teške zločine nad civilima, kao načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije obezbeđivao logističku pomoć širokih razmera za te operacije, kao i velike količine pešadijske i artiljerijske municije, gorivo, rezervne delove, obuku i stručnu pomoć. On je drugostepenom presudom oslobođen odgovornosti sa obrazloženjem da njegova pomoć nije bila “konkretno usmerena” na zločine, uprkos zaključku prvostepenog veća “da je logistička pomoć i pomoć u ljudstvu koju je obezbeđivao Perišić, i pojedinačno i kumulativno, imala znatan uticaj na zločine koje je VRS izvršio u Sarajevu i Srebrenici” (par. 1627).
Pre drugostepene presude Stanišiću i Simatoviću, žalbena veća MKSJ su 2014. i 2015. godine u svojim konačnim presudama u predmetima Popović i dr. i Šainović i dr. decidno odbacila kriterijum “konkretne usmerenosti” kao element odgovornosti za pomaganje, navodeći da on nije predviđen međunarodnim običajnim pravom, niti praksom MKSJ.
Odbacivanje navedenog kriterijuma ipak neće imati posledice na pravnosnažnu oslobađajuću presudu u predmetu Perišić. Naime, Tužilaštvo MKSJ je u februaru 2014. godine, nakon presude u predmetu Šainović i dr. kojom je odbačen kriterijum “konkretne usmerenosti”, podnelo zahtev za ponovno razmatranje oslobađajuće presude Perišiću u “interesu pravde i žrtava”. Međutim, Žalbeno veće MKSJ je taj zahtev odbilo.
