Presuda generalima Ademiju i Norcu nije donela pravdu za žrtve
Suđenje dvojici hrvatskih generala, Rahimu Ademiju i Mirku Norcu, za zločine nad civilima i ratnim zarobljenicima u Medačkom džepu je sprovedeno efikasno i na visokoprofesionalnom nivou. Predsednik Veća je uspeo da spreči politizaciju postupka i obezbedi da žrtve na dostoajnstven način učestvuju u postupku. Izrečena presuda [30.05.2008.] utvrđuje da su u Medačkom džepu u septembru 1993. godine počinjeni ratni zločini nad srpskim civilima i ratnim zarobljenicima ali zanemaruje činjenice o odgovornosti optuženih, te jednog oslobađa a drugog isuviše blago kažnjava.
Žrtve, koje su svedočile pred Županijskim sudom u Zagrebu, osećaju se poniženo jer su očekivale da će sud doneti pravičnu presudu kojom će biti zadovoljena pravda i za optužene i za žrtve.
Reč je o krivičnom predmetu, koji je hrvatskom pravosuđu ustupljen od strane Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju u Hagu. Nakon gotovo godinu dana suđenja, Županijski sud u Zagrebu je 30.5.2008.godine javno objavio presudu, kojom je optuženog Rahima Ademija u potpunosti oslobodio od optužbi, dok je optuženog Mirka Norca oslobodio od optužbe da je naredio napad bez izbora cilja u kojem su stradali civili i njihova imovina. Međutim, optuženi Norac je osuđen po ostale dve tačke optužnice, za nesprečavanje i time podržavanje i ohrabrivanje ubistava civila i pljačku imovine te ubijanje i mučenje ratnih zarobljenika, na po pet godina zatvora pa mu je sud te dve kazne spojio u jedinstvenu kaznu zatvora od sedam godina. Tužilaštvo nije uspelo da dokaže da su optuženi Ademi i Norac imali komandu nad specijalnom policijom u čijoj zoni odgovornosti je ubijen veći broj srpskih civila.
Sud je prihvatio da je optuženi Ademi, kao zamenik komandanta korpusa u Gospiću, imao sužena zapovedna ovlašćenja zbog operativnog delovanja izaslanika načelnika Glavnog štaba HV, admirala Davora Domazeta. Stoji da je optuženi Ademi bio skrajnut kao komandant hrvatske vojske i da su mu ovlašenja bila sužena, ali sud prilikom izricanja presude nije dao detaljno objašnjenje zašto oficira, koji je izdao sve relevantne naredbe za akciju Džep 93, uključujući i naredbu za napad, te aktivno učestvovao u pripremama akcije i povlačenju hrvatske vojske, ne smatra delom komandne strukture. Takođe, nejasno je zašto sud nije prihvatio da je postojala odgovornost optuženog Norca za napad bez izbora cilja i prekomerno granatiranje, kada se u toku dokaznog postupka jasno videlo da je upotrebljena velika količina artiljerijske municije i da je lično Norac izdao naredbu da se prilikom napada iskoristi četiri puta više municije, nego što je to uobičajeno. On je osuđen za ono što se dešavalo u Medačkom džepu od 10. do 17.9.1993.godine, ali ne i za zločine na sam dan napada 9.9.1993.godine. Ovo zato što je Veće mišljenja da onaj ko propusti da spreči zločine ne može biti odgovoran za inicijalne zločine, već za one koji su usledili, jer se smatra da ih je svojom indolentnošću podupro i ohrabrio. Konačno, kazne na koje je optuženi Norac osuđen su minimalne za ova krivična dela. Predsednik veća je to obrazložio time da optuženi nije naredio zločine, već da je propustio da ih spreči, da je bio veoma mlad u vreme izvršenja krivičnog dela (26 godina) i da je od tada protekao dugi vremenski period. Upadljivo je da Veće nije konstatovalo postojanje otežavajućih okolnosti, iako je optuženi Norac za istovrsno krivično delo već pravnosnažno osuđen što ukazuje na obrazac njegovog kriminalnog postupanja. Konačno, i u pogledu spajanja ovih, ionako blagih kazni, veće je bilo blagonaklono prema optuženome i osudilo ga je na tek sedam godina zatvora, od maksimalno mogućih 9 godina i 11 meseci.
Kritički osvrt ponajviše zaslužuje ponašanje tužilaštva. Preuzimajući optužnicu od Haškog tribunala, tužilaštvo je propustilo da sprovede istragu i time razjasni, najpre sebi, ulogu optuženih, ali i drugih lica koja su učestvovali kao komandanti. Pre svih sadašnjeg admirala Davora Domazeta Loše, zatim pukovnika specijalne policije Željka Sačića i generala Mladena Markača. Umesto toga, tužilaštvo je podiglo neposrednu optužnicu i u njoj insistiralo kako je akcija Džep 93 bila legitimna vojna operacija i zbog toga ublažilo radnju izvršenja, optužujući Ademija i Norca, ne više kao naredbodavce, već za propuštanje dužnog činjenja, odnosno za nesprečavanja zločina. Ovo je bilo nauštrb iskaza pojedinih svedoka, oficira Hrvatske vojske, koji su jasno rekli kako je cilj akcije bilo proterivanje i zastrašivanje srpskog stanovništva te činjenice da su protivtenkovske mine, iskorišćene za uništavanje kuća, strogo kontrolisani resurs i da se nisu mogle koristiti bez naređenja s najvišeg nivoa. Postupajući tužilac u ovom predmetu Antun Kvakan se u velikoj meri pasivno ponašao u nizu situacija (predlaganje dokaza, postavljanje pitanja, stavljanje primedaba i sl.), prepuštajući inicijativu odbranama optuženih i nastojeći, verovatno, da kroz njihovu suprotstavljenost, ostvari cilj optužbe. Nezainteresovanost tužioca je bila očigledna kada je predsednik Veća naveo da nije on taj koji je ovlašćen da žrtve navedene u jednoj tački optužnice premešta u drugu tačku optužnice. Time je aludirao da tužilac nije uskladio optužnicu sa rezultatima dokaznog postupka. Mimo ovog suđenja u kojem se sudilo optuženima zbog komandne odgovornosti i koje je međunarodna obaveza Republike Hrvatske, tužilaštvo nije ispoljilo interesovanje za otkrivanje i kažnjavanje ostalih komandanata i neposrednih izvršilaca zločina u Medačkom Džepu, iako je sadržina dokaznog postupka ukazala na izvesna lica, odnosno pripadnike pojedinih vojnih formacija. Dodatna istraga bi ukazala ko su drugi odgovorni komandanti i direktni počinioci zločina kao što su namerno paljenje i miniranje kuća, ubijanje staraca, sakrivanje i spaljivanje oskrnavljenih leševa, te gađanja noževima živog, za drvo obešenog zarobljenog srpskog vojnika.
