Zakon o amnestiji ne doprinosi istini i pomirenju sa zaraćenim Kosovom

Prema reakcijama javnosti u Srbiji, uključujući medije i nevladine organizacije za ljudska prava koje su učestvovale u izradi predloga Zakona o amnestiji, Savezno ministarstvo pravde je napravilo zakon koji Srbiju i SR Jugoslaviju uvodi u red pravnih država.

Zakon bi bio dobar i pravedan da je Srbija poznata samo po vojnim “beguncima”. Opšta amnestija svih onih koji su izbegli iz Srbije doprinosi potpunijem i tačnijem sagledavanju istine o otporu pojedinaca prama politici i praksi ratovanja prethodne vlasti. Međutim, u Srbiji ima još uvek oko 600 političkih zatvorenika kosovskih Albanaca. Oni su najvećim brojem izuzeti od amnestije. Činjenica je da će biti amnestirano oko 200 albanskih zatvorenika kojima kazna ionako ističe u maju ili junu 2001. godine. Većina će i dalje ostati u zatvorima u Srbiji, čekajući na zasedanje Vrhovnog suda ili milost predsednika SR Jugoslavije kao u slučaju Flore Brovine.

Ko su albanski zatvorenici u Srbiji koji po pravdi Saveznog ministarstva pravde ostaju u zatvorima u Srbiji: zatvorenici iz KPZ Dubrava, ranjeni u toku bombardovanja NATO avijacije 19. i 21. maja, zatvorenici iz tog zatvora koje su ranile policijske i parapolicijske snage Republike Srbije 22. maja, kada su zoljama, bombama, granatama i vatrenim oružjem ubili preko 100 albanskih zatvorenika, civili iz Đakovice koji su najpre odvojeni od porodica, a zatim pritvoreni samo zbog toga što su u godinama vojne sposobnosti, osuđena lica pred sudovima na Kosovu tokom 1998. godine koji još uvek nemaju prvostepenu presudu, studenti beogradskog univerziteta koji su u samicama duže od godinu i po dana, pripadnici ili simpatizeri OVK koji su osuđeni za prebacivanje oružja na teritoriju SR Jugoslavije i osuđenici za klasična krivična dela. Među albanskim zatvorenicima nema onih koji su optuženi ili osuđeni za ratni zločin ili ubistvo nelabanskih civila.

Među albanskim zatvorenicima u Srbiji koji su 10. juna 1999. godine prebačeni sa Kosova bili su i Redžep Musaku i Bujar Himaj. Oni neće biti obuhvaćeni amnestijom jer su obojica preminula 11. juna 1999. godine od posledica premlaćivanja. Gotovo da nema albanskog zatvorenika koji nije batinan u zatvoru u Srbiji. Tučeni su i bolesni, ranjenici i maloletnici.

Tokom pobune u zatvorima u Srbiji srpski zatvorenici su javno iznosili da je albanskim zatvorenicima davano manje sledovanje hrane i da su mesecima spavali na betonu. I dan danas albanski zatvorenci u Centralnom zatvoru u Beogradu, premešteni iz KPZ Sremska Mitrovica u oktobru 2000. godine, spavaju na podu.

Da su policija, vojska i paravojne formacije tokom NATO bombardovanja hapsile Albance kako su stigli kazuje i činjenica da su prethodne vlasti oslobodile oko 1.350 albanskih zatvorenika, među njima i brojne optužene za krivično delo terorizma. Da su imali fer i pravično suđenje izašli bi iz zatvora sa presudom da su nevini. Međutim, praksa sudova bila je da pokrivaju nezakonito hapšenje presudama koje su pokrivale vreme provedeno u pritvoru, kako bi se izbegli mogući postupci za naknadu štete. Veliki broj albanskih zatvorenika platio je unapred obećanu slobodu. Novac je otišao u ruke nekih sudija, tužilaca i advokata sa Kosova. Nije tajna da su i neki zaposleni u Ministarstvu pravde Srbije učestvovali u obmanama i prevarama albanskih zatvorenika i njihovih porodica.

Sudeći po rečima Saveznog ministra pravde profesora Momčila Grubača on ima saznanja da “postupci protiv kosovskih Albanaca nisu korektno vođeni i da je u mnogim slučajevima krivično delo okvalifikovano kao terorizam iako postoji biće drugog krivičnog dela”. On će zbog toga, kako je rekao na konferenciji za štampu 11. januara, posetiti vršioca dužnosti predsednika Vrhovnog suda Srbije kako bi se upoznao sa žalbama protiv presuda koje nisu razmatrane.

Posetu Vrhovnom sudu Srbije Savezni ministar pravde morao je učiniti pre predloga Zakona o amnestiji. U ime pravde i istine bio je obavezan da svaki pojedinačni predmet prouči i bude siguran da donosi pravedno rešenje. Ovako, dao je prednost svom političkom uverenju da sa albanskim zatvorenicima treba biti na oprezu. On, koji toliko govori o komisijama za istinu, propustio je priliku da pokaže da su nove vlasti moralno, politički i pravno zrele za proces pomirenja. Nema pomirenja putem formiranja komisija koje ne znaju šta se dogodilo u Đakovici ili u zatvoru u Dubravi. Pravo na istinu o prošlosti vodi pomirenju. Deo te istine nose i albanski zatvorenici. Činjenica je da je presuda Đakovičkoj grupi na 1632 godine zatvora odgovor prethodne vlasti i njenih poslušnih sudija na Hašku optužnicu protiv Slobodana Milošević, kojom se krivi za nestanak 500 Albanaca iz opštine Đakovica za vreme NATO intervencije. Đakovica je dovoljno unesrećena. Na taocima iz Đakovice ne gradi se pravna država.

Nataša Kandić