Jovana Kolarić je istraživačica Fonda za humanitarno pravo iz Beograda.
„Istorijska istraživanja svakako idu mnogo šire od sudskih procesa i svakako da je moguće baviti se i kontekstom koji je omogućio sistem u kom su počinjeni brojni zločini, pa i genocid“ – ističe Kolarić u razgovoru za BUKA magazin.
Šta je cilj manipulacija kolektivnom odgovornošću i kolektivnom krivicom za genocid u Srebrenici?
Cilj takve manipulacije je relativizacija sudski utvrđenih činjenica. Cilj je da u konačnici dođemo do zaključka da ne mogu svi biti krivi, odnosno da ukoliko su krivi posledično niko nije kriv, pa na kraju ni oni koji su osuđeni za genocid u Srebrenici. Takvom manipulacijom se onemogućava razgovor o činjenicama, o politikama koje su zločin pripremale i podržavale, onemogućava se suočavanje sa odgovornošću za takve politike. Tom manipulacijom se štiti sistem koji je dozvolio i podržavao taj zločin. Ako priznanje genocida u Srebrenici definišete kao ugrožavajuće po društvo, preciznije – naciju – jer to je kategorija kojom barata politička elita, onda je poricanje tog zločina dužnost. Cilj je da se politička odbrana sistema pokaže kao nekakava volja naroda, a ne jasna politička agenda.
Je li moguće očekivati da se građanstvo odupre toj manipulaciji?
To je veoma teško kada ne postoji prostor za drugi i drugačiji glas, kada više nemate javnost koja govori jezikom činjenica, kada su mediji samo neko ko reprodukuje politički konstruisan narativ o ugroženosti nacije. Svakako ne mislim da je to nemoguće posebno imajući u vidu dostupnost strahovito puno činjenica o Srebrenici, ali sve to zahteva kritičko promišljanje u sistemu koji ulaže strašno mnogo resursa u to da vas ubedi u suprotno.
Mogu li se imenovati naredbodavci i sprovodioci svih faza genocida kao odgovorni?
Istorijska istraživanja svakako idu mnogo šire od sudskih procesa i svakako da je moguće baviti se i kontekstom koji je omogućio sistem u kom su počinjeni brojni zločini, pa i genocid. Istraživanja pogubnih etnonacionalističkih politika svakako mogu da nam daju neke odgovore, ali mislim da je važno da se, kada govorimo o genocidu u Srebrenici, držimo činjenica koje je utvrdio sud koji ga je pravno kvalifikovao upravo tako s jasnim argumentima zašto je tako.
Da li vjerujete u mogućnosti lustracije u društvu?
Načelno naravno, ali moramo da imamo u vidu protok vremena koji čini svoje. Ako se pitanje odnosi na ovo konkretno društvo – Srbija je imala zakon o lustraciji koji nikada nije primenila. To nije činila ni vlast koja je donela taj zakon, niti kasnije za svih deset godina važenja tog zakona. Danas su u Srbiji lica osuđena za ratne zločine deo političkog establišmenta, deo javnog života, afirmisani su kao ugledni analitičari, tako da je gotovo nemoguće zamisliti situaciju u kojoj će iko, izuzev civilnog sektora, zahtevati njihovo uklanjanje iz javnog života.
Je li nemogućnost za taj postupak kreirala spora, neefikasna sudska praksa?
Nije. Lustracija ili vetting i sudska praksa mogu da budu paralelni procesi. Ako pod efikasnom sudskom praksom podrazumevate da na kraju imamo presudu za ratni zločin, onda možemo na primeru odnosa prema presudama Haškog tribunala da vidimo da jedan proces ne uslovljava drugi. Nebojša Pavković sedi i dalje u zatvoru pa uspeva da bude deo javnog života vrlo često. Vladimiru Lazareviću, Nikoli Šainoviću, Veselinu Šljivančaninu, Vojislavu Šešelju su izrečene presude pa one nisu dovele do toga da oni budu uklonjeni iz javnog života, nego su one politički kontekstualizovane na takav način da su ti ljudi upravo zbog toga za šta im je suđeno poželjni u javnom prostoru.
Šta danas mora uključivati borba za solidarnu, odgovornu politiku pamćenja i kulturu sjećanja?
Mora pre svega uključivati poštovanje za žrtve. Uvažavanje i dostojanstveno pamćenje svih žrtava oružanih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije je preduslov za izgradnju kulture sećanja. Priznanje patnji drugog je osnov izgradnje društva empatije i solidarnosti.
Izvor: 6yka.com
