Zločin sa presudom bez kazne i obeštećenja: Povodom prvostepene presude u predmetu Zvornik – Standard

Viši sud u Beogradu doneo je dana 6. oktobra 2023. godine presudu kojom je optuženog Dalibora Maksimovića osudio na kaznu zatvora u trajanju od 13 godina zbog ubistva četiri bošnjačka civila 18. aprila 1992. godine, u objektu fabrike obuće „Standard“ u Karakaju, opština Zvornik. Kako je Maksimović već ranije pravnosnažnom presudom osuđen zbog ratnog zločina na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina, sud mu je izrekao jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 15 godina. Istom presudom, oštećeni su upućeni da u parničnom postupku ostvaruju imovinskopravni zahtev. Obrazlažući presudu predsednik sudskog veća je naveo da je sud prilikom odmeravanja kazne optuženom, imao u vidu činjenicu da je Maksimović krivično delo izvršio u stanju smanjene uračunljivosti, ali ne bitno. 

Fond za humanitarno pravo (FHP) ocenjuje da izrečenom jedinstvenom kaznom nije u potpunosti ostvarena svrha kažnjavanja, dok upućivanje oštećenih da u parnici ostvaruju imovinskopravni zahtev smatra povredom prava oštećenih na adekvatan pravni lek. Prilikom odluke o imovinskopravnom zahtevu oštećenih, sud mora da ima pre svega u vidu oštećene i njihovo pravo na naknadu štete kao minimalni simbolički akt obeštećenja za gubitak bliskog lica, a potom i to da postoji obaveza suda da se pitanje naknade štete reši u krivičnom postupku.

FHP ističe da je oštećena Fehrija Čirak, supruga ubijenog Fadila Čiraka, istakla imovinskopravni zahtev o kom je sud mogao vrlo jednostavno da odluči jer je bio preciziran i potkrepljen svim materijalnim dokazima koji su potrebni da bi se isti ostvario u parnici. Da bi odlučio o imovinskopravnom zahtevu sudu nije bilo potrebno nikakvo veštačenje, niti bi se takvim odlučivanjem odugovlačio krivični postupak. Sud je, i pored smernica koje je izdao Vrhovni kasacioni sud još 2019. godine, da se o imovinskopravnom zahtevu odlučuje tokom krivičnog postupka i da to treba da bude pravilo, nastavio sa starom praksom da isti ne dosuđuje.

Javno tužilaštvo za ratne zločine (JTR) podiglo je 10.05.2019. godine optužnicu protiv Dalibora Maksimovića kojom je terećen da je kao pripadnik TO Milići VP 7296 Milići, dana 18. aprila 1992. godine, u popodnevnim satima, u objektu fabrike obuće „Standard“ u Karakaju ubio braću Iljaza, Nijaza i Nedžada Karaosmanovića i Fadila Čiraka. Prema navodima optužnice, Maksimović je, nakon saznanja da je tog dana u Zvorniku poginuo pripadnik njegove jedinice, u prizemlju „Standarda“ naoružan automatskom puškom rafalnim hicima pucao u leđa četvorici bošnjačkih civila koji su s lisicama na rukama sprovođeni iz prostorija policije na spratu. Tom prilikom ubio je civile Fadila Čiraka, Iljaza i Nijaza Karaosmanovića, dok je NN lice uspelo da pobegne. Zatim je optuženi zajedno sa još jednim NN vojnikom prišao do ranjenog Nedžada Karaosmanovića koji je u tim trenucima davao znake života, te su istog do smrti udarali nogama po telu. 

Optuženi Dalibor Maksimović je 2019. godine pravnosnažno osuđen za ratni zločin presudom Višeg suda u Beogradu na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina za ubistvo četiri civila i silovanje jedne Bošnjakinje, te mu se sada, prilikom izricanja kazne, zbog zakonskih ograničenja, morala izreći jedinstvena kazna zatvora u trajanju od najviše 15 godina. Time je faktički, za ubistvo bošnjačkih civila u objektu „Standard“ u Zvorniku, nekažnjen. Porodice žrtava su ovom presudom dobile minimalnu satisfakciju da je u sudskom postupku utvrđeno kako su stradali njihovi najmiliji i ko je za to dogovoran.