Haški tribunal nam ne dozvoljava da zaboravimo – Povodom 30 godina od osnivanja Međunarodnog krivičnog suda za ratne zločine
Kada sam 2005. godine prvi put došao u haški tribunal, činilo mi se nadrealnim da ću se naći uživo na mestu na kome se sudi političaru koji je uništio moju zemlju.
Prošao sam obezbeđenje i popeo se u galeriju sudnice. Seo sam u treći red, s leve strane, na jednu od 99 stolica koliko ih je bilo u galeriji Sudnice broj 1.
Bio sam radoznao, pomalo uzbuđen, ali kada sam ugledao optuženog, zbog koga sam proveo gotovo pola dotadašnjeg života u ratnom stanju, koga smatram odgovornim za zločine počinjene širom bivše Jugoslavije – kada sam video Slobodana Miloševića kako nemoćno sedi, na optuženičkoj klupi, između dvojice stražara suda Ujedinjenih nacija – osetio sam pravdu. Osetio sam žmarce kako prolaze kroz mene. Osetio sam da je taj decenijski gospodar života i smrti u Srbiji i regionu – sada na mestu koje mu i pripada.
Njegovu kuću su čuvale hiljade policajaca, kako joj se slučajno ne bi približila protestna kolona od nas 20-ak hiljada protestujućih studenata – a sada je pod nadzorom obezbeđenja međunarodnog suda, pred kojim odgovara za nedela koja je počinio.
To je nama haški tribunal dao. Pokazao nam je da oni koji planiraju, pomažu, omogućuju ili izvršavaju ratne zločine, zločine protiv čovečnosti ili genocid, bez obzira na njihovu političku ili vojnu funkciju, ne mogu mirno da spavaju i mogu da očekuju da će jednog dana biti uhapšeni i izvedeni pred lice pravde.
Tribunal nam je jasno pokazao i da zločine nisu činili celi narodi – nego pojedinci. Pojedinci sa imenom i prezimenom koji su za to odgovorni, kako je to u svom priznanju krivice za progone putem ubistva civila u Srebrenici rekao Dragan Obrenović, nekadašnji Komandant Zvorničke brigade vojske Republike Srpske:
„Ostala je nesreća na svim stranama kao opomena da se to nikad i nigdje valjda više neće dogoditi. Ovo moje svjedočenje i priznanje krivice skida odgovornost sa mog naroda, takođe. Ovo je krivica jednog čovjeka sa čistim imenom i prezimenom – Dragana Obrenovića. Ja iza toga stojim, ja sam za taj dio odgovoran. Krivica zbog koje se kajem i zbog koje se izvinjavam žrtvama i njihovim sjenama.“
Tribunal je posebno značajan za žrtve, za mogućnost da se čuje njihov glas – da pred sudom Ujedinjenih nacija svedoče o zločinima koji su nad njima počinjeni, a da se zločincima sudi.
Pamtim reči Minke Čehajić, svedokinje čiji je muž Muhamed bio zatočen u logoru „Omarska“, pored Prijedora, iz koga nikada nije izašao. Ona je na kraju svedočenja zamolila sudije da njeno svedočenje razmotre na nepristrasan način.
„Onoga ko nije kriv treba osloboditi, ali onaj ko jeste kriv mora trpjeti posljedice onoga što je uradio.“
Tribunal nam je ostavio stotine hiljada dokumenata o počinjenim zločinima, hiljade svedočenja žrtava i svedoka, i presude za 91 optuženog u kojima se na osnovu desetina hiljada razmatranih dokaza do detalja opisuje ko, kako i nad kim je počinio zločine širom bivše Jugoslavije.
Haški tribunal nam ne dozvoljava da se pravimo da Dubrovnik nije granatiran, da Sarajevo nije bilo pod opsadom, da Vukovar nije pretvoren u ruinu, da u Batajnici nije pronađena masovna grobnica, da u Srebrenici nije počinjen genocid.
Haški tribunal nam je pomogao da znamo šta se dogodilo, da pamtimo žrtve, da prekinemo začarani krug nekažnjivosti. Omogućio nam je da imamo trajnu opomenu da se takvi zločini više nikada ne smeju ponoviti.
Sve je tu – dokazi i svedočenja, transkripti, argumenti optužbe i odbrane, ekspertski izveštaji, video i satelitski snimci… Pitanje je samo da li smo mi spremni da sagledamo i prihvatimo to nasleđe i našu odgovornost – da mi, ili naša deca, ne bi nastavili da ponavljamo te iste, užasne greške.
Autor je Nenad Golčevski izvršni direktor Fonda za humanitarno pravo
Preuzeto sa portala Danas.
Related Articles
