Odnos prema ratnim zločinima važan za pristupanje Srbije Evropskoj uniji

Srbija je i dalje daleko od stvarnog napretka u kontekstu suđenja za ratne zločine, iako se pitanje ratnih zločina nalazi u pregovaračkom Poglavlju 23, jednom od ključnih za pristupanje Srbije Evropskoj uniji.

Standardi propisani u Poglavlju 23 podrazumevaju uspostavljanje efikasnog pravnog sistema, koji će se počivati na vladavini prava, eliminisati spoljne pritiske na pravosudni sistem i raditi na prevenciji korupcije. Takođe, naglašava se poštovanje osnovnih prava, kao i prava građana Evropske unije.

Aktuelnim Akcionim planom za Poglavlje 23 predviđeno je, između ostalog, da Srbija obezbedi delotvorno sprovođenje istraga optužbi i jednak tretman osumnjičenih, osnaži svoja istražna, tužilačka i pravosudna tela, unapredi rad službi za zaštitu svedoka time štiteći prava svedoka u postupcima, kao i da obezbedi osnovnu evidenciju većeg broja slučajeva pred pravosudnim organima. Takođe, Srbija treba da obezbedi proporcionalnost krivičnih presuda I politiku kažnjavanja prilagodi standardima međunarodnog krivičnog zakonima.

Pravna analitičarka Fonda za humanitarno pravo Višnja Šijačić navodi  upravo da oblasti procesuiranja ratnih zločina u okviru Poglavlja 23 dugo nije posvećivano dovoljno pažnje.

“Naime, u javnosti se govori i piše o drugim oblastima ovog poglavlja, poput ustavnih promena ili korupcije, dok je opšti utisak da se ratnim zločinima pridaje mnogo manje prostora u javnom prostoru. Da bi ispunila uslove iz Poglavlja 23, Srbija treba da sprovede brojne reforme i aktivnosti koje bi trebalo da imaju direktan uticaj na oblast ratnih zločina. Budući da je Evropska unija usmerila izvesnu pažnju ka procesuiranju ratnih zločina, te da od Srbije očekuje napredak u ovoj oblasti, potrebna je da taj napredak bude merljiv i značajan”, izjavila je Višnja Šijačić.

Ova stručnjakinja ističe i da se “stiče utisak da je strategija procesuiranja takva da se pravosudni organi bave manje kompleksnim predmetima, da mahom preuzimaju optužnice iz Bosne i Hercegovine (BiH), a da u manjem broju sprovode sopstvene istrage”.

“Posmatrajući sve ovo u kontekstu činjenice da su oružani sukobi na prostoru bivše Jugoslavije završeni pre dvadeset i više godina, opšti utisak je da se čeka da vreme učini svoje, jer će u godinama koje su pred nama biti sve teže procesuirati ratne zločine, dok na kraju o ovim suđenjima ne budemo pričali samo kao o pojedinačnim, nasumičnim predmetima”, navela je Višnja Šijačić.

Podsetimo, iako je Akcioni plan za Poglavlje 23 revidiran 2020. godine, Srbija trenutno nema Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina jer je prethodna istekla prošle godine, a nova, koja bi trebalo da se odnosi na period 2021-2025. još uvek nije stupila na snagu. U vezi sa tim, polugodišnji izveštaj Evropske komisije tzv. non-paper upravo govori o sporoj implementaciji prethodne Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina.

Taj izveštaj takođe izričito naglašava da Srbija ima obavezu da sarađuje sa Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) tako što će u potpunosti prihvatiti njegove odluke i presude. Tako nešto nije ispoštovano, pre svega čestim javnim osporavanjem presuda i diskreditacijom institucije MKSJ u javnosti Srbije, pre svega od strane ljudi na visokim pozicijama u vlasti.

Savetnica za pitanja procesa EU integracija u Komitetu za ljudska prava (YUCOM) Jovana Spremo ocenjuje da je generalni pristup države tom pitanju taj da informacije o suđenjima za ratne zločine ne budu dostupne javnosti.

“Obaveze Srbije u procesu pristupanja Evropskoj uniji su jasne, ali nemanje jasnog opredeljenja da zaista istraže optužbe, dovelo je do toga da predložene aktivnosti koje treba da posluže za postizanje zadatih ciljeva praktično ne odgovaraju tom istom cilju”, istakla je Spremo i naglasila da je Evropska komisija u poslednje tri godine insistira na tome da “Srbija mora da promeni pristup i da prestane da omogućava javni prostor i promociju osuđenih ratnih zločinaca, te da obezbedi punu saradnju sa tribunalom, odnosno mehanizmom u Hagu”.

Pravni ekspert Milan Antonijević smatra da u Srbiji da ne postoji svest, kao ni dovoljno medijskog izveštavanja o tim procesima.

„Nemate tekstove koji sistematski pišu o suđenjima, nema medija, osim ponekog nedeljnika i jednih dnevnih novina koje habaju papir, ubeđujući samo već ubeđene, dok se drugi deo javnosti ni ne dotiče.“, izjavio je  Antonijević i dodao da nema zvaničnika koji o tim procesima govore na ispravan način.

„Nema ministra, državnog službenika koji je u svom intervjuu govorio o pravosnažnim presudama za ratne zločine iz ugla zaštite žrtava, porodica poginulih, iz ugla čovečnosti. Jedino što čujemo su glasovi iz države koji urušavaju pravosudne odluke, mahom međunarodnih sudova, jer domaćih presuda ima zaista malo“, naglasio je Milan Antonijević u izjavi za EWB.

Podsetimo, Inicijativa mladih za ljudska prava u Srbiji u prethodnih nekoliko godina sprovodila je aktivnost praćenja suđenja, namenjenu svim građanima zainteresovanim za proces tranzicione pravde i suočavanja sa prošlošću.

Višnja Šijačić navodi da kao društvo propuštamo priliku da se suočimo sa teškim nasleđem ratova koji su vođeni ’90-ih godina prošlog veka.

“Doći će do toga da veliki broj predmeta nikada neće stići do faze optuženja i presude. Naime, pad tužilačke aktivnosti, statistika koja ukazuje da suđenja pred domaćim sudovima dugo traju, često i preko pet godina, suđenja koja se ponavljaju, povlačenje oštećenih i porodica žrtava iz postupka su problemi koji godinama prate procesuiranje ratnih zločina”, istakla je Šijačić i dodala da “veliki broj građana ne zna za sudski utvrđene činjenice o zločinima koji su počinjeni, o počiniocima ili o žrtvama tih zločina”, navela je Šijačić.

Jovana Spremo insistira na tome da je neophodno da Srbija promeni pristup i prestane da omogućava javni prostor i promociju osuđenih ratnih zločinaca.

“Pre svega je neophodno promeniti atmosferu u kojoj je dopustivo negiranje genocida, gde osuđeni ratni zločinci gostuju u emisijama sa nacionalnom frekvencijom, ili predaju na fakultetima i u državnim institucijama” izjavila je Spremo i rekla da Srbija treba da izruči članove Srpske radikalne stranke Vjericu Radetu i Petra Jojića Međunarodnom rezidualnom mehanizmu za krivične sudove, pred kojim se terete za zastrašivanje, pretnje i nuđenje mita svedocima u postupku protiv lidera SRS Vojislava Šešelja.

Srbija i dalje ima više od 2.500 predmeta u fazi predistrage, a primera radi, u toku 2019. godine su podignute samo četiri optužnice, od kojih su tri ustupljena predmeta iz Bosne i Hercegovine.

Višnja Šijačić iz Fonda za humanitarno parvo naglašava da Srbija nije jedina država nastala raspadom Jugoslavije koja ima obavezu procesuiranja ratnih zločina.

“Svedoci smo situacije da će usled protoka vremena procesuiranje ratnih zločina u svim državama polako ući u fazu u kojoj će biti sve teže istraživati i suditi za ratne zločine. Iako krivična dela ratnih zločina ne zastarevaju, akteri ovih zločina umiru. Zbog toga je narednih nekoliko godina ključno – ono što ne bude procesuirano u narednih pet godina verovatno nakon toga neće dobiti svoj sudski epilog”, ocenila je Šijačić.

Izveštaj Evropske komisije još govori i o neophodnoj podršci porodicama nestalih lica za kojima se traga, a kojih je preko 10.000 i naglašava da je neophodno jačati kapacitete državnih organa koji se bave nestalim licima.

Milan Antonijević smatra da takav pristup Srbije može imati za posledicu lošu reputaciju Srbije kao potencijalne članice EU.

“Takva strategija će dati municije onima u Evropi kojima se još jedna država na mapi Evropske unije ne mili previše, bilo zato što ne vole konkurenciju, bilo zato što svoju javnost nisu pripremili za proces proširenja Evropske unije u kojem učestvuju. S pravom će se u svakoj državi EU postavljati pitanje zašto se nekažnjivost neguje u državi koja želi da postane članica EU, zašto država svoje resurse stavlja u ruke onih koji su zločine činili i za njih osuđeni pred međunarodnim sudovima koje i naša zemlja priznaje”, naglasio je Antonijević.

U Izveštaju o suđenjima za ratne zločine Fonda za humanitarno pravo navodi se da je jedan od glavnih problema odugovlačenje postupaka za ratne zločine.

“Najistaknutiji primer nerazumno i neosnovano dugog trajanja postupka bio je predmet Ovčara, u kojem je postupak pravnosnažno okončan 14 godina od podizanja prve optužnice. Slična situacija jei u predmetu Lovas, u kojem je optužnica podignuta 2007. godine, a koji je pravnosnažno okončan tek u novembru 2020. godine”, stoji u izveštaju.

U izveštaju se navodi da su posledice toga, između ostalog, to što: “Iz godine u godinu optuženi umiru, a svedoci gube poverenje u pravosuđe Srbije i ne pristaju da svedoče u ponovljenim procesima. Tako je u predmetu Lovas tokom trajanja postupka preminulo pet optuženih a jedan postao procesno nesposoban, dok su svedoci odbijali da ponovno svedoče”.

Milan Antonijević smatra da se odnosi u regionu ne mogu popraviti dok god se odnos država, u ovom slučaju Srbije, prema suđenjima za ratne zločine ne promeni.

“Svakih nekoliko meseci se u svakoj državi u regionu beži u pravdanje zločina, umanjivanja svojih i ukazivanja samo na tuđe. Srbija mora, kroz domaća suđenja zadobiti legitimitet da na evropskom nivou, od komšija traži pravdu za sve žrtve, ali ne samo u medijskim nastupima sračunatim da pomognu kolegi da u svojoj zemlji dobije izbore, na talasu tog nacionalizma i zategnutih odnosa. Ne treba pomagati najgorima da dođu na vlast, da biste kasnije uporno dokazivali da ste bolji od najgorih. Ujedno, iz državnog narativa u celom regionu se mora izbaciti već izlizana fraza ‘a šta suoni nama radili’”, podvukao je Antonijević.

Članak je objavljen u okviru projekta „Podrška slobodi medija u Srbiji u vezi sa procesom pristupanja EU“, koji se sprovodi u saradnji sa EUROPEUM Institutom za evropsku politiku i uz podršku Ministarstva spoljnih poslova Češke Republike. Stavovi izraženi u ovom tekstu ne predstavljaju stavove EUROPEUM Instituta, niti stavove Ministarstva spoljnih poslova Češke Republike.

Preuzeto sa portala European Western Balkans