06.05.2020.

Konfuzni razgovor o amnestiji neće zaceliti rane na Kosovu

Iskustvo južnoafričke Komisije za istinu i pomirenje pokazuje da je potrebno razjasniti mnogo toga kako bi se sličan princip primenio na suočavanje sa gorkim nasleđem rata na Kosovu.

Aparthejd u Južnoj Africi je okončan serijom pregovora koje su vodili Nelson Mandela i predsednik Frederik Vilem de Klerk, koji je Mandelu pustio iz zatvora 1990. Tim pregovorima postignut je dogovor koji je omogućio prve višerasne opšte izbore nakon kojih je 1994. Mandela postao predsednik. Već sledeće godine formirana je Komisija za istinu i pomirenje.

Ova Komisija je bila organ nalik sudu i praktikovala je restorativnu pravdu. Svedoci identifikovani kao žrtve grubih kršenja ljudskih prava pozivani su da svedoče o svojim iskustvima. Svedočenja su često imala formu javnih saslušanja. Oni koji su činili nasilje takođe su mogli da svedoče, ali i da traže amnestiju kako od građanskog, tako i od krivičnog gonjenja.

U junu 2005. godine bila sam u Kejptaunu i južnoafričku zimu provela u podrumu Međunarodnog centra za tranzicionu pravdu. Pod vođstvom pokojnog profesora Aleksa Borejna, koji je zajedno sa nadbiskupom Dezmondom Tutuom osnovao Komisiju za istinu i pomirenje, vodila sam istraživački projekat o strategijama tranzicione pravde nakon sukoba i represivne vladavine u cilju uspostavljanja pravednijeg, demokratskog i mirnog društva.

Tačnije, nekoliko sati dnevno slušala sam bolne priče žrtava aparthejda, uglavnom južnoafričkih majki koje su, neutešno plačući, pričale o svojoj ubijenoj deci, koja su često bacana na nepoznata mesta i koja mahom nisu bila pronađena.

Na klupi prekoputa sedeo bi izvršilac konkretnog zločina i pričao kako su on i njegove kolege zaustavile dva dečaka pored puta, proverili ih, odvezli negde u mrak i dokrajčili ih. Majci bi detaljno otkrivao kako je zapravo njen sin ubijen i gde su zakopali njegovo telo.

Majci bi bila data mogućnost da barem pronađe posmrtne ostatke sina i zakopa ih na dostojanstven način – na mestu na kome može počivati u miru, gde bi porodica mogla da dođe i oda mu poštu. Često bi, u stanju očaja, majka opraštala počiniocu zločina u ime ubuntua, južnoafričkog pojma koji označava solidarnost i humanost.

Govori se da je jedini način da se određeni počinioci nađu na klupi Komisije za istinu i pomirenje bio taj da im se prethodno garantuje amnestija za zločine koje su počinili. Takođe je rečeno da je postupak više težio otkrivanju istine nego pravdi. Drugim rečima, postupak se bavio belim režimom koji priznaje počinjene zločine.

Južnoafrička Komisija za istinu i pomirenje imala je svoje nedostatke. Ali je takođe bila veoma uspešna, uglavnom zbog toga što je pokrenuta sa istinskom namerom da uspostavi ravnopravnost u duboko podeljenom društvu, ali i zahvaljući izvanrednoj reputaciji Mandele i nadbiskupa Tutua.

Što se tiče Kosova, tamo se smatra da trenutne političke nevolje proizlaze iz sumnje da je između predsednika Kosova i Srbije došlo do tajnog dogovora; reč „amnestija” isplivala je na površinu prošle godine. Njome se sugerisalo da su dva predsednika (opet) „skovala“ planove za međusobno amnestiranje ratnih zločina.

Na Kosovu postoje bar 24 mesta zločina, koja se uglavnom nazivaju mesta masakara. Na ovim mestima nedužni albanski civili sistematski su ubijani tokom rata 1998-99. Većina mesta je otkrivena pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) u predmetu protiv Slobodana Miloševića i drugih 2005. godine. To su: masakr u Račku, gde je ubijeno 45 kosovskih Albanaca; masakr u Meji, gde je došlo do masovne egzekucije 372 civila; masakr u Velikoj Kruši u kome je ubijeno oko 90 ljudi; masakr u selu Izbica, gde su pogubljene barem 93 osobe i masakr u Vučitrnu, gde je ubijeno 120 ljudi.

Poznato je da se predsednik Kosova Hašim Tači zalaže za Komisiju za istinu i pomirenje od 2017. godine. „Cilj ove komisije biće istina. Istina leči društvo od osvete i mržnje“, izjavio je on tada.

Učestvovala sam kao posmatrač na jednom od sastanaka o predloženoj Komisiji za istinu i pomirenje u Prištini i bila sam zbunjena. Pokušavala sam da shvatim koga je predsednik Kosova pokušavao da pomiri – Kosovo sa Srbijom, izdaleka, sam? Ili da nametne pomirenje između Srba i Albanac na Kosovu?

Kako je zamišljao saslušanja? Da li bi okupio lokalne Srbe da slušaju bolne priče lokalnih Albanaca i obrnuto? Ko bi bili članovi i gde bi bila osnovana ova Komisija za istinu i pomirenje? S kim i kako bi pregovarao o potencijalnoj amnestiji ili presudi počiniocima?

Zamislimo scenario sličan onom u Južnoj Africi. Albanska majka predstavila bi se na saslušanju pred Komisijom za istinu i pomirenje. Mogla bi da ispriča svoju bolnu priču o tome kako je njen komšija Srbin, koji je slučajno bio policajac, zajedno sa grupom srpskih vojnika odveo njena tri sina i muža u martu 1999. godine.

Dva njena sina su 2003. pronađena u masovnoj grobnici u Batajnici, dok se treći sin i njen suprug još uvek vode kao nestali. Imajući u vidu da smo u poslednjih 20 godina više puta čuli slične priče, kako bi ova ponovo ispričana istina izlečila kosovsko društvo i zašto bi ovog puta prodrla dublje među Srbe? Uz saznanje da se najveća masovna grobnica u Srbiji nalazi unutar vojne baze u Batajnici, nije baš verovatno da bi počinitelj prisustvovao ovom saslušanju.

Aktivistkinja za ljudska prava Nataša Kandić kaže da su posmrtni ostaci u masovnim grobnicama širom Srbije deo lanca odgovornosti koji seže do najviših nivoa vlasti. Stoga je muk oko masovnih grobnica sistematski, vlasti ga dobro drže pod kontrolom svih ovih godina i najverovatnije će to raditi i u budućnosti.

Stoga nije poznato da li Komisija za istinu i pomirenje na Kosovu planira da srpske počinioce amnestira „u odsustvu“ i žrtvama automatski nametne isceljenje. Ovakav scenario ne bi obećavao bolju budućnost ili izlečenje, uprkos činjenici da bismo (hipotetički) tada znali istinu.

Drugi scenario je da se Srpkinja pojavi pred Komisijom kako bi ispričala istinu o svom suprugu, lekaru, koga je kidnapovala grupe Albanaca u junu 1999. godine i koji je od tada nestao. Pričala bi kako je zatražila pomoć mirovnih snaga KFOR-a, Misije UN-a na Kosovu i tadašnje Privremene vlade Kosova. Do danas, niko od njih nije pronašao njenog supruga. Nakon ovog saslušanja, kosovski predsednik imao bi više resursa da identifikuje počinioca, utvrdi da li će on biti amnestiran ili ne, kao i da li će priznanje istine u ovom slučaju osigurati proces ozdravljenja srpske zajednice na Kosovu.

Gore navedeni scenariji su istine koje svi znamo. To su istine koje je zapravo istražio MKSJ i o kojima je izvestio Amnesty International. Mi ove istine znamo i živimo blizu ovih žrtava.

Takođe znamo i da sama istina ne mora nužno da izleči društvo od nasilnih trauma; istina praćena pravdom bi verovatnije mogla da dovede do dugotrajnog mira u podeljenom društvu, ali i da trasira put do zdrave budućnosti.

Istina, pravda i amnestija relevantni su za preživele i njihove porodice, kao i za zajednicu i društvo, koji su bili meta nasilja. Ne smemo zaboraviti da istina žrtava, pravda i amnestija mogu biti relevantni grupi počinitelja koja je to iskustvo utisnula u svoju kolektivnu svest.

Takođe im treba dati šansu da isprave stvari. Amnestija može imati efekta, ali to je najjednostavniji put. Presudni korak za izgradnju trajnog mira je priznanje nasilja u ime počinilaca.

Konačno, ako obe strane budu priznale da postoji zajednička patnja, ona može predstavljati temeljni element identiteta grupe – identiteta koji je podjednako značajan za oblikovanje istorijskog i kulturnog identiteta pojedinca (kao neposredni doživljaj traumatičnog gubitka), ali i identiteta oko kog grupa kao celina može da formira koheziju.

Nora Veler, profesorka na Univerzitetu Kembridž u Velikoj Britaniji koja se bavi nasleđem zločina i zaštitom kulturne baštine.

Preuzeto sa portala BalkanInsight