Žrtve ratnih silovanja u Srbiji prepuštene same sebi

Zakonom o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica, koji je usvojen 29. februara u Skupštini Srbije, praktično su isključene žrtve silovanja u ratovima iz devedesetih godina prošlog veka. Naime, zakonom su isključene žrtve koje su imale fizičko oštećenje manje od 50 odsto, odnosno svi oni nad kojima je u toku ratova vršeno nasilje koje nije izazvalo vidljive fizičke posledice, što je zajedničko svim žrtvama seksualnog nasilja.

Po ovom zakonu, pravo na reparaciju, koja podrazumeva pravo na novčanu nadoknadu, zdravstvenu zaštitu i rehabilitaciju i druge beneficije ima veoma mali broj osoba u odnosu na broj svih onih koji su stradali u toku ratova u Jugoslaviji. Sagovornice VOICE-a saglasne su u tome da je ovaj zakon, nažalost, popravio položaj samo veterana, uopšte se ne obazirujući na potrebe onih koji su seksualno zlostavljani u toku rata.

Izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo Ivana Žanić kaže da se radi o desetinama hiljada žrtava seksualnog zlostavljanja u toku rata na prostoru nekadašnje Jugoslavije i dodaje da je neophodno da one dobiju status civilnih žrtava.

“Sticanje statusa civilnih žrtava rata za žrtve silovanja bi im dalo simbolično priznanje patnji kroz koje su prošle. Isto tako, sticanjem statusa bi se dala potvrda da nije samo fizička povreda – povreda već i da psihološke posledice koje imaju ove žrtve zavređuju da budu prepoznate zakonom”, navodi Ivana Žanić za VOICE.

Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra insistira na tome da se decenije ćutanja i negiranja iskustava žrtava seksualnog zlostavljanja ne mogu vratiti, a da je upravo “ćutanje države zločin nakon zločina”.

“Sa jedne strane, Srbija ne priznaje ni sam rat ni svoju ulogu i odgovornost u istom, dok se sa druge strane potrebe žena i njihova iskustva uvek postavlja na dno hijerarhije potreba. To je posledica patrijarhalne, nacionalističke i militarističke svesti i pogleda na svet”, izjavila je Sanja Pavlović.

Jedna od osnivačica Autonomnog ženskog centra, feministička konsultantkinja Lepa Mlađenović slaže se da je upravo zvaničan stav da država Srbija nikada nije učestovala u ratu jedan od razloga za nepriznavanje žrtava seksualnog zlostavljanja.

“To je totalna neodgovornost ove države koja je na sve moguće načine – i naredbama, i vojnom opremom, finansijama i vojnim ljudstvom bila uključena u rat u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Kosovu – što je i potvrđeno u Haškom tribunalu” – komentariše Lepa Mlađenović za VOICE.

Sagovornice VOICE-a  kažu i da je nadležno ministarstvo pri izradi navedenog zakona trebalo da konsultuje organizacije civilnog društva koje decenijama rade na utvrđivanju činjenica o kršenjima ljudskih prava na teritoriji bivše Jugoslavije, ali da je to izostalo.

Fond za humanitarno pravo je u razgovoru sa udruženjima žrtava i na osnovu analize propisa u ovoj oblasti širom sveta 2015. godine  izradio Model zakona o pravima civilnih žrtava.

“Umesto da im Model zakona posluži kao polazna osnova za izradu zakona u ovoj oblasti, Ministarstvo se opredelilo za najgore rešenje – izradu, a kasnije i usvajanje zakona koji stavlja u stranu civilne žrtve rata. Time su institucije Srbije ponovo pokazale svoj prioritet – borci naspram civila, diskriminacija naspram poštovanja i priznanja”, komentariše Ivana Žanić za VOICE.

Lepa Mlađenović ističe značaj saradnje sa srodnim organizacijama iz regiona i podršku koja je žrtvama seksualnog zlostavljanja i dan-danas neophodna.

“Tada smo bile u neprekidnoj sestrinskoj saradnji sa ženskim centrima u Zagrebu, Zenici i Tuzli koji su isto davali emotivnu i psihosocijalnu podršku ženama koje su preživele seksualno nasilje. Naše zajedničko iskustvo je da je za žene potrebna dugoročna višestruka podrška u četiri dimenzije: emotivna, medicinska, socijalna i finansijska podrška”, rekla je Lepa Mlađenović za VOICE.

Ona je dodala da živimo u izrazito patrijarhalnom društvu i da Srbija i dalje održava inferiorni položaj žena kroz svoje zakone što se reflektuje u stavovima u društvu.

Važno je pomenuti i brojne slučajeve seksualnog nasilja nad muškarcima koji se najčešće događali u logorima. O tome se u društvu ne govori jer bi svedočenje o preživljenom zlostavljanju za muškarca značilo da će njegov tradicionalni autoritet koje patrijarhalno društvo diktira biti ugrožen.

Ivana Žanić kaže niko od nadležnih nije objasnio zašto se žrtve silovanja ovim zakonom ne tretiraju kao civilne žrtve rata.

“Do sada nismo čuli nikakav argument iz kog razloga su isključene žrtve ratnog silovanja iz zakona. Jedino što se moglo čuti je da je zakon donet da bi se poboljšao status i unapredila prava vojnih veterana. Osim udruženjima žrtava i nevladinom sektoru, nikome drugom civilne žrtve nisu u fokusu”. podvukla je Žanić.

Iako često učestvuje u licitiranju žrtvama, Srbija sada zatvara oči pred civilnim žrtvama silovanja koje su prepuštene same sebi. Dužnost države je da tim ljudima obezbedi odgovarajuće obeštećenje, medicinsku i psihološku rehabilitaciju. Ali, o takvom odnosu države prema žrtvama može samo da se mašta dok su na političkoj sceni oni kojima se najviše isplati da se o ratu ćuti.

Preuzeto sa portala Voice