Predstavljeni Izveštaj o sprovođenju Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina i Predlog praktične politike: Procesuiranje zločina seksualnog nasilja tokom oružanih sukoba pred sudovima u Republici Srbiji

U ponedeljak, 23. decembra 2019. godine, Fond za humanitarno pravo (FHP) predstavio je svoj peti po redu Izveštaj o sprovođenju Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina (Izveštaj). Otvarajući razgovor o Izveštaju, Ivana Žanić, izvršna direktorka FHP-a, ukazala je da je cilj usvajanja Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina (Nacionalna strategija) da se unapredi procesuiranje ratnih zločina u Srbiji, ali i da se promeni odnos društva u Srbiji u odnosu na teme suočavanja sa prošlošću, odnosno zločina koji su počinjeni tokom sukoba na prostoru bivše Jugoslavije. Imajući u vidu da period za koji je Nacionalna strategija usvojena ističe 2020. godine, za sada se ne može zaključiti da je Strategija ispunila svoj cilj – do unapređenja procesuiranja ratnih zločina nije došlo, a takođe se nije promenila ni percepcija javnosti o ovim temama, navela je Žanić.

Autorka izveštaja Višnja Šijačić ukazala je da nalazi FHP-ovog istraživanja u petom izveštaju pokazuju da za 44 meseca od usvajanja Nacionalne strategije nije došlo do značajnog napretka u oblasti procesuiranja ratnih zločina, što se može zaključiti na osnovu kvantitativnih i kvalitativnih pokazatelja prikazanih u Izveštaju. Od 23 optužnice koje su podignute od usvajanja Nacionalne strategije, najmanje 19 nije rezultat incijalnog rada Tužilaštva za ratne zločine, već su ustupljene iz BiH. Suđenja za ratne zločine i dalje traju dugo, nije zabeležen napredak u oblasti procesnih prava žrtava, a broj nestalih lica se ne smanjuje očekivanom dinamikom.

Safeta Biševac, novinarka dnevnog lista Danas i urednica dodatka „Suočavanje” u ovom listu, podsetila je na istraživanje javnog mnjenja o ratovima 1990-ih godina, ratnim zločinima i suđenjima optuženima za ratne zločine, koje je istraživačko-izdavački centar Demostat pre dve godine uradio za potrebe lista Danas. Biševac je izjavila da je u ljudskoj prirodi potreba da se tragični i tužni događaji zaborave, te iz tog razloga ne iznenađuje to što istraživanje Demostat-a pokazuje poraznu trijadu o informisanosti građana Srbije o ratovima 1990-ih i suđenjima za ratne zločine. Tako je natpolovična većina ispitanika (54%) u istraživanju izjavila da nema potrebe za informisanjem o suđenjima za ratne zločine, 35% ispitanika je reklo da donekle ima potrebu za informisanjem o suđenjima za ratne zločine, dok je 11% ispitanika reklo da ima potrebu za tim informisanjem. Natpolovična većina ispitanika ocenjuje svoju informisanost o suđenjima za ratne zločine kao lošu. Takođe, natpolovična većina ispitanika procenjuje da su građani loše informisani o suđenjima za ratne zločine i da mediji ne izveštavaju profesionalno. Na osnovu ovih podataka, Biševac je ocenila da ljudi ne žele da budu informisani o ratnim zločinima, a mediji im tu želju ispunjavaju, podsećajući prisutne da je Danas jedan od retkih medija koji se i dalje bavi ovom temom.

FHP je ovom prilikom predstavio i dokument pod nazivom Predlog praktične politike: Procesuiranje zločina seksualnog nasilja tokom oružanih sukoba pred sudovima u Republici Srbiji (Predlog praktične politike), u kome je analiziran nacionalni pravni okvir za procesuiranje ovih zločina, sa ciljem da se ponude preporuke za njegovo unapređenje. Autorka Predloga prakične politike Ivana Žanić prisutne je podsetila da je rasprostranjeno seksualno nasilje, počinjeno tokom 1992. i 1993. godine u BiH, bio jedan od razloga za osnivanje Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju (Haški tribunal). Dok je pred Haškim tribunalom procesuiran veliki broj predmeta koji obuhvataju seksualno nasilje, Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije je od svog osnivanja podiglo samo 10 optužnica za predmete sa elementima seksualnog nasilja, od kojih je 5 pravnosnažno okončano, dok je samo 6 žrtava dobilo zadovoljenje pravde. Nakon što je opisala glavne probleme sa kojima se suočavaju žrtve seksualnog nasilja u postupcima za ratne zločine, Žanić je predstavila i i preporuke FHP-a kako ovi problemi mogu biti rešeni ili barem svedeni na najmanju meru.

Lamija Tiro, saradnica organizacije TRIAL International u BiH (TRIAL), govorila je o procesuiranju zločina seksualnog nasilja tokom rata u BiH, posebno naglašavajući problematiku dosuđivanja nematerijalne štete u krivičnom postupku za žrtve seksualnog nasilja. TRIAL je u svom radu zapazio da se žrtve, koje svedoče u krivičnim postupcima, često osećaju kao objekat, odnosno kao sredstvo dokazivanja u krivičnom postupku. Stoga je TRIAL nastojao da žrtve stavi u fokus krivičnog postupka, podržavajući ih u postavljanju imovinsko-pravnog zahteva. TRIAL je odlučio da podržava žrtve u postavljanju imovinsko-pravnog zahteva iz više razloga, a jedan od njih je bio taj što neke oštećene u krivičnim postupcima svedoče pod merama zaštite. Naime, kada bi ih sudovi upućivali na parnične postupke, radi ostvarenja prava na naknadu štete, oštećene ne bi mogle da se pojave u parničnom postupku bez odricanja od zaštitnih mera. Tako bi bile stavljene u poziciju da biraju između mera zaštite i ostvarenja prava na naknadu štete. Takođe, problem primene rokova zastarelosti za tužbe u parničnim postupcima protiv entiteta BiH, kao i odbijanje ovih tužbi, onemogućile su mnoge preživele da na ovaj način ostvare svoja prava, dok im je nametnuta obaveza plaćanja visokih sudskih troškova, čime je dodatno narušeno poverenje preživelih u pravosuđe. Tiro je takođe govorila o problemima koji se javljaju prilikom izvršenja presuda, u delu koji se odnosi na postavljeni imovinsko-pravni zahtev, budući da mnogi osuđeni počinioci nemaju imovine. Kako bi se izbeglo da osuđena lica tokom trajanja postupka prepišu svoju imovinu na nekog drugog, potrebno je da tužioci traže zabranu raspolaganja imovinom do okončanja sudskog postupka. Do sada je, prema rečima Lamije Tiro, u BiH bilo nekoliko slučajeva u kojima su tužioci tražili mere obezbeđenja imovine osumnjičenog. Samo u jednom slučaju u kome je tužiteljka preduzela ove radnje postupak je priveden kraju, a radnje koje je preduzela tužiteljka su kasnije rezultirale time da je počinilac pristao da isplati naknadu štete. Međutim, ova praksa još uvek nije uspostavljena kao standard u BiH, zaključila je Tiro.