Vreme glasnog ponosa

Prošle nedelje Ministarstvo odbrane Srbije organizovalo je promociju knjige „Tuzlanska kapija – režirana tragedija“ Ilije Brankovića, koja negira odgovornost generala Novaka Đukića za zločin u Tuzli 25. maja 1995. godine gde je ubijena 71 osoba a ranjeno 100.

Nakon parade osuđenih ratnih zločinaca i njihovih pisanih reči na ovogodišnjem Sajmu knjiga, ovom promocijom je Ministarstvo odbrane ponovo dalo otvorenu podršku ratnim zločincima i nastavilo sa proizvodnjom i falsifikovanjem činjenica  i negiranjem zločina srpskih snaga, istovremeno se rugajući žrtvama.

Ministarstvo odbrane odgovorilo je žustro i u najmanju ruku neumesno na kritike njihovih aktivnosti koje promovišu brutalnu reviziju istorije i slave odgovorne za ratne zločine.

Za Ministarstvo odbrane, pomenuta promocija knjige je nepristajanje na to da se bilo kakvo drugačije viđenje rata u BiH koje dolazi iz Srbije nazove velikim zločinom i ispravljanje greške da se Srbima sudi za tuđe zločine. Promocija publikacije koja krivotvori činjenice o događaju u kojem su poginule desetine mladih ljudi takođe je i još jedan primer krucijalne uloge Vojske Srbije u dominantnoj politici sećanja.

Državne vlasti okrenule su se obeležavanjima događaja ratova devedesetih tokom poslednjih nekoliko godina, ulažući neverovatan trud i resurse u različite vidove memorijalizacije.

Kako je Aleksandar Vulin sumirao 2017. godine, prošlo je vreme stida i ovo je vreme tihog ponosa. Međutim, tihi su jedino minuti ćutanja, poput onog za žrtve Oluje svakog 5. avgusta u podne kojem prethode crkvena zvona i sirene po celoj Srbiji.

Sve ostalo, pa i zvanične komemoracije Oluje,  puno je najglasnijeg ponosa – ponosa na ulogu Srbije, njenih vojnih i paravojnih formacija u oružanim sukobima koji su pratili raspad Jugoslavije.

Kad se ne bavi promocijom ratnih zločinaca, Ministarstvo odbrane, kao i Vojska Srbije, glavna je podrška državnoj politici sećanja koju odlikuje hibrid militarizacije komemorativnih praksi, narativa o pružanju ruke pomirenja i najotvorenije instrumentalizacije srpskih žrtava. Kroz taj hibridni sklop se provlače isprepletani diskursi o herojstvu i viktimizaciji.

Militarizacija je najočiglednija u vojnim paradama i raznim pokazivanjima snage Vojske Srbije. Bilo da je u pitanju obeležavanje početka NATO bombardovanja ili ponovo uspostavljenog Dana oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu, narativ je jedan – da se naglasi da su Srbija, pa i njena vojska, uvek u istoriji bile na pravoj strani.

Na pravoj strani je Srbija i kao zemlja čija je ruka pomirenja stalno ispružena, koja šalje hleb po regionu da bi je zauzvrat gađali kamenjem, kako se bar da zaključiti iz govora zvaničnika na komemoracijama.

Dok Aleksandar Vučić govori kako su Srbi jedini koji su prihvatili i to da su neki od „naših ljudi“ počinili zločine i jedini koji su se sa njima obračunali, ta nekolicina osuđenih za ratne zločine izdaje i promoviše svoje memoare pod pokroviteljstvom Ministarstva odbrane, a mnogi nikada neće ni odgovarati pred sudom.

General Novak Đukić je optužen i osuđen u Bosni i Hercegovini, da bi pobegao pravdi u Srbiju, koja ga neće ni izručiti a verovatno ni osuditi, dok su se državni resursi trošili na utvrđivanje njegove nevinosti kroz eksperimente na poligonu Vojske Srbije u Nikincima.

Jedine žrtve koje imaju mesto u zvaničnim diskursima su srpske, ali se one instrumentalizuju u političke svrhe i kao retorički alat kojim se automatski odgovara na optužbe srpskih snaga za zločine.

Tako je i zvaničan odgovor Ministarstva odbrane na kritike komesarke Saveta Evrope za ljudska prava Dunje Mijatović o promovisanju falsifikovanih činjenica o zločinu u Tuzli bila optužba da ona ne polaže vence na grobove „poklane srpske dece“ u Bratuncu niti zahteva da neko za njih odgovara. Srpske žrtve su prizma kroz koju se interpretiraju devedesete godine, pored konstantno jačajuće prizme herojske borbe srpskog naroda.

Tobožnja briga o žrtvama isključivo srpske nacionalnosti njihovim porodicama ne donosi ništa, jer se status civilne žrtve rata uskraćuje onima koji su nastradali van teritorije Republike Srbije.

Jelena Đureinović, koordinatorka Memory activism programa u Fondu za humanitarno pravo

Preuzeto sa portala Danas