Specijalni sud za Kosovo, početak rada

Specijalni sud za Kosovo je oživeo i sva je prilika da ćemo uskoro čuti vesti o prvim podignutim optužnicama. Posle meseci iščekivanja, Specijalizovano tužilaštvo pozvalo je nekolicinu bivših pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) na razgovore, po svemu sudeći u svojstvu „svedoka osumnjičenih“, što znači da bi neki od njih mogli biti optuženi ili, ako se to ne desi, pozvani da svedoče u pojedinim predmetima. U svakom slučaju, od njih će biti uzete izjave koje će posle biti korišćene u sudskim procesima. Paralelno sa tim, u Srbiji je počeo spektakl koji predvode vladi odani mediji uz saučesništvo predstavnika vlasti.

Medijski napisi u kojima se bivši pripadnici OVK koji su pozvani u Hag i pre podizanja optužnica, a kamoli izricanja presuda nazivaju zločincima, zlotvorima, koljačima, zverima, a OVK terorističkom i zločinačkom organizacijom jasan su pokazatelj sasvim nerealnih očekivanja od rada Specijalizovanih veća i Specijalizovanih tužilaštava Kosova (što je puni naziv za ono što kolokvijalno nazivamo kosovskim Specijalnim sudom). Izgleda da je prevladalo uverenje da će sud svojim radom potkrepiti crno-belu sliku plasiranu iz vrha aktuelne vlasti Srbije o „nama“ kao jedinim žrtvama i „njima“ kao jedinim, ili bar glavnim krivcima za zločine. Kao da se očekuje i potvrda teze da je sama pripadnost OVK dovoljan dokaz da je neko zločinac.

U Hagu se, međutim, neće suditi Oslobodilačkoj vojsci Kosova kao organizaciji, nego pojedinim njenim pripadnicima. Kakav god ishod sudskih procesa bio, nijedno veće neće prozvati OVK ni zločinačkom, niti terorističkom organizacijom. Naravno, na osnovu suđenja će se saznati više o karakteru njene borbe, koliko je bila usmerena na vojni obračun sa srpskim snagama bezbednosti, a koliko na obračun sa civilima. Ipak, to i dalje ne znači da će srpski zvaničnici dobiti potvrdu svojih već izlizanih etiketa.

Da sudovi to rade, Vojska Republike Srpske odavno bi, ima li se u vidu za šta su sve njeni najviši generali u postupcima pred Haškim tribunalom osuđeni, bila proglašena zločinačkom, genocidnom ili terorističkom. Slično je sa Vojskom Jugoslavije, MUP-om Srbije, Hrvatskim vijećem obrane i tako dalje.

Osim toga, u radu Specijalizovanih veća i tužilaštva Kosova ne treba tražiti potvrdu teze da su zbog toga što je jedan broj zločina bio počinjen od strane OVK – ratni postupci srpskih snaga bezbednosti 1998/99. bili ispravni. Ako samo pogledamo broj ubijenih civila, a zahvaljujući popisu ljudskih gubitaka koji su sastavili Fond za humanitarno pravo iz Beograda i Fond za humanitarno pravo Kosovo – zna se da je među oko 10.500 ubijenih civila približno 8.700 Albanaca i 1.200 Srba. Ako uračunamo žrtve NATO bombardovanja i uzmemo u obzir da je jedan broj Albanaca (verovatno više stotina) ubila OVK, jasno je da su Vojska Jugoslavije i MUP Srbije ubile približno 8 puta više civila nego OVK. Osim toga, najveći broj srpskih civila ubijen je nakon juna 1999. godine, u vreme kada su zločini srpskih oružanih snaga nad Albancima već bili počinjeni. Zato je svaki pokušaj da se rad Specijalnog suda Kosova iskoristi za opravdavanje i prikrivanje zločina počinjenih od strane Miloševićeve vlasti nad albanskim civilima neodrživ. Što i dalje ne znači da takvih pokušaja neće biti, naprotiv.

Predstavnici vlasti Srbije često govore da je za zločine počinjene od strane OVK neophodno optužiti i osuditi njene visokopozicionirane pripadnike, konkretno komandante operativnih zona. U isto vreme, u državi iz koje takva očekivanja stižu, komandanti brigada VJ (što bi bio ekvivalent komandantima operativnih zona OVK) i jedinica MUP-a koje su činile zločine nad kosovskim Albancima – zaštićeni su od sudskog gonjenja. U Srbiji, naime, nikada nijedan visokopozicionirani zvaničnik vojske i policije nije optužen za zločine na Kosovu. Pored toga, pravosnažnim presudama veća za ratne zločine u Beogradu obuhvaćena je tek 61 albanska civilna žrtva (predmeti Suva Reka i Podujevo), a već 4 godine nema novih optužnica za zločine srpskih oružanih snaga nad albanskim civilima.

Zato otužno zvuči svako moralisanje koje u vezi sa radom Specijalnog suda dolazi ili će dolaziti iz vrha vlasti Srbije. Otkud, na primer, ideja jednom Milovanu Drecunu, inače predsedniku skupštinskog Odbora za Kosovo i Metohiju, da izjavi kako su aktuelni ex-OVK putnici za Hag „pre kandidati da se nađu na optužnicama nego da budu svedoci“? Ko je on da se meša u rad Specijalizovanog tužilaštva? Da li on zaista misli da će tužioci raditi po njegovim uputstvima? Koji su to dokazi kojima Drecun raspolaže osim Miloševićevih propagandnih bajki, u čijem je kreiranju i prepričavanju tokom devedesetih kao režimski novinar i sam učestvovao?

Svaki dokaz kojim Drecun, njegov odbor ili bilo koji drugi državni organ Srbije raspolaže, oni treba da upakuju u kovertu i dostave Specijalizovanom tužilaštvu u Hagu. Pardon, ne baš svaki dokaz; treba da odaberu samo pouzdane. Jer, transfer beskorisnih dokaza iz Beograda u Hag već smo videli tokom suđenja Limaju i drugima, potom Haradinaju i drugima pred Haškim tribunalom. Tada je Srbija tužilaštva zatrpala dokumentima koji ne da nisu doprineli da Limaj i Haradinaj budu osuđeni, nego su pomogli njihovo oslobađanje. Koji bi sud, na primer, poklonio pažnju izjavama uzetim od uhapšenih kosovskih Albanaca u srpskim policijskim stanicama, kada su pod batinama bili spremni da priznaju da su kentauri, a kamoli teroristi. Slično je sa informacijama koje je Državna bezbednost Srbije, koristeći ucene i pritiske, prikupljala od doušnika (Albanaca) na terenu.

Najveći broj zločina pripadnici OVK počinili su nakon juna 1999. godine, kada su se Vojska Jugoslavije i MUP Srbije povukli sa Kosova. Zato se može očekivati da će se najveći broj procesa pred Specijalnim sudom odnositi na taj period, posebno ako se ima u vidu da Haški tribunal zbog nepostojanja oružanog sukoba nije bio nadležan za taj period. U isto vreme, Srbija tada nije bila prisutna na Kosovu i teško je očekivati da njeni organi poseduju relevantna obaveštajna saznanja ili dokumente iz tog perioda. Najviše što od Beograda Specijalizovano tužilaštvo može dobiti su svedoci koji danas žive u Srbiji. Na tome se, kako čujemo, radi, izjave su uzete od više stotina svedoka. No, i tu domaće Tužilaštvo za ratne zločine i svi drugi uključeni u proces potrage za dokazima treba da budu oprezni i izbegnu situacije poput onih kada su Haškom tribunalu slali svedoke čiji su iskazi bili previše maštoviti i premalo konzistentni.

Niko pred Specijalnim sudom Kosova neće biti optužen niti osuđen samo zato što Milovan Drecun kaže da je terorista, Marko Đurić ga nazove zločincem ili Aleksandar Vučić presudi da je kriv. Optužnice će, kad proceni da ima dovoljno dokaza, podizati Specijalizovano tužilaštvo, a presude donositi Specijalizovana veća. Srbija će tom procesu doprineti samo otkrivanjem i dostavljanjem dokaza i omogućavanjem nesmetanog kontakta tužilaštva i suda sa svedocima. Za to vreme, Drecun i njemu slični treba da prestanu da bilo šta objašnjavaju, najavljuju, zahtevaju i očekuju, jer na osnovu svega što su do sada oni i država koju predstavljaju radili ne samo da imaju razloga da ćute, nego i da se pokriju ušima.

Preuzeto sa portala Peščanik