Predstavljeni Izveštaj o sprovođenju Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina i Analiza i preporuke za unapređenje regionalne saradnje u procesuiranju ratnih zločina

U četvrtak, 20. decembra 2018. godine, Fond za humanitarno pravo (FHP) predstavio je svoj treći po redu Izveštaj o sprovođenju Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina. Otvarajući razgovor o izveštaju, Ivana Žanić iz FHP-a je ukazala da prepreku u prikupljanju informacija za pripremu ovog izveštaja predstavlja činjenica da je Radno telo, koje treba da nadzire i izveštava o realizaciji Nacionalne strategije, osnovano sa godinu i po dana zakašnjenja, te da je do sada objavilo ukupno četiri izveštaja, koji zajedno obuhvataju period do septembra 2018. godine. Osim što izveštaji Radnog tela kasne, oni su često konfuzni i teško razumljivi, a neke ocene o realizaciji aktivnosti su paušalne i nelogične.

Autorka izveštaja Višnja Šijačić ukazala je da nalazi FHP-ovog istraživanja u trećem izveštaju pokazuju da za 33 meseca od usvajanja Nacionalne strategije nije došlo do napretka u oblasti procesuiranja ratnih zločina. Dominantno je kašnjenje u implementaciji Strategije, suđenja za ratne zločine i dalje traju nerazumno dugo, nije zabeležen napredak u oblasti procesnih prava žrtava, dok se broj nestalih lica ne smanjuje očekivanom dinamikom. Ona je istakla da u periodu koji obuhvata izveštaj, nije bilo nikakvog napretka kada je reč o unapređenju odnosa društva prema ratnim zločinima ili suđenjima za ratne zločine. Naprotiv – prethodnih nekoliko meseci je zabeležena ekspanzija promovisanja osuđenih ratnih zločinaca u javnosti, kao i negiranje genocida u Srebrenici.

FHP je ovom prilikom predstavio i dokument pod nazivom Analiza i preporuke za unapređenje regionalne saradnje u procesuiranju ratnih zločina, koji analizira postojeći normativni okvir regionalne saradnje i dostupne mehanizme saradnje, sa ciljem da ponudi preporuke za njeno unapređenje. Najavljujući predstavljanje Analize, Ivana Žanić je navela da je regionalna saradnja na najnižem nivou u poslednjih nekoliko godina. Jedna od prepreki na putu učinkovite regionalne saradnje jeste univerzalna nadležnost Tužilaštva za ratne zločine (TRZ), definisana Zakonom o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine Republike Srbije. Ovako postavljena nadležnost znači da TRZ može krivično da goni sve osobe osumnjičene za krivična dela ratnih zločina počinjena na prostoru bivše Jugoslavije, bez obzira na državljanstvo počinioca i žrtve. Kao drugi problem u razvoju regionalne saradnje, Žanić je navela mogućnost suđenja u odsustvu. Ukoliko bi praksa suđenja u odsustvu zaživela u Srbiji, a prema nekim najavama i na Kosovu, to ne bi moglo da doprinese razvoju regionalne saradnje i normalizacije odnosa.

Predstavljajući analizu koju je sproveo FHP, Šijačić je istakla da postojeći normativni okvir pruža sasvim solidan pravni osnov za saradnju, odnosno omogućava tužilaštvima konkretne mehanizme saradnje. Međutim, regionalna saradnja nije razvijena u svom punom potencijalu. Iako je nesporno da su proteklih godina razmenjivane informacije i dokazi, ali i predmeti koji su potom procesuirani, ogroman broj ratnih zločina koji još uvek nisu procesuirani ukazuje da i dalje ima prostora za unapređenje saradnje.

Erna Mačkić, analitičarka BIRN-a, istakla je da iako postoje zakonski osnovi za saradnju između BiH i Srbije, u pogledu ratnih zločina ove dve države ostvaruju samo tehničku saradnju. Prema njenim rečima, odnosi između Srbije i BiH su opterećeni činjenicom da je Srbija pružila utočište Novaku Đukiću, koji je pravnosnažno osuđen u BiH, a koji trenutno boravi u Srbiji. Naime, Srbija još uvek nije priznala pravnosnažnu presudu protiv Đukića, već je njegovoj odbrani omogućila da izvodi dokaze koji bi osporili presudu Suda BiH. U pogledu predmeta koje Srbija preuzima od BiH, Mačkić navodi da su pitanju uglavnom manji predmeti, sa manjim brojem žrtava i manjim brojem optuženih lica koja su niže rangirana, odnosno da nema optužnica za genocid. Dodala je da odnose između BiH i Srbije dodatno opterećuje oslobađajuća presuda Naseru Oriću za zločine nad Srbima, kao i slučaj Dobrovoljačka.

Jelena Đokić Jović, iz Documente – Centra za suočavanje s prošlošću, ocenila je da je saradnja na relaciji Hrvatska – Srbija bila najintenzivnija u periodu od 2012. do 2014. godine. Na osnovu ove saradnje pokrenuti su predmeti Lovas, Sotin, Beli Manastir itd. Kada je reč o mogućnosti ustupanja krivičnog gonjenja, Đokić Jović je navela da Hrvatska ne ustupa krivično gonjenje za krivična dela za koja je zaprećena kazna zatvora u trajanju od 10 godina i više, što podrazumeva i krivična dela ratnih zločina. Ona se posebno osvrnula na praksu suđenja u odsustvu u Hrvatskoj i ocenila je kao lošu, a takođe je navela da je u Hrvatskoj primetna tendencija da, u predmetima u kojima su hrvatski državljani osuđeni za ratne zločine nad Srbima, sudovi izriču kazne ispod zakonskog minimuma, te da kao olakšavajuće okolnosti uzimaju i učestvovanje u Domovinskom ratu.

Bekim Blakaj iz Fonda za humanitarno pravo Kosovo naveo je da je u periodu od oktobra 1999. do oktobra 2018, broj procesuiranih predmeta na Kosovu iznosi 48. On je zaključio da je broj predmeta koji je do sada procesuiran mali, ako se uporedi sa ukupnim brojem žrtava rata na Kosovu. Kao razlog za ovako mali broj procesuiranih predmeta ratnih zločina, naveo je da treba imati u vidu da su međunarodne sudije i tužioci koji su radili na Kosovu imali vremenski ograničen mandat, zbog čega je bilo nezahvalno procesuirati velike i složene predmete. Kada je reč o saradnji između Srbije i EULEX-a, on je naveo da je saradnja bila tehnička. Kao najveću prepreku u procesuiranju ratnih zločina, Blakaj ocenjuje nepostojanje saradnje sa nadležnim organima u Srbiji, čime je otvoren prostor za nekažnjivost za ratne zločine. Ove godine je na Kosovu pokrenuto pitanje mogućnosti suđenja u odsustvu, tokom rasprave o revidiranju Zakona o krivičnom postupku Kosova. Kao jedan od argumenata za uvođenje suđenja u odsustvu navodila se činjenica da se i u Hrvatskoj sudi u odsustvu, te da ovaj institut postoji i u nekim državama članicama EU. Blakaj je najavu suđenja u odsustvu ocenio kao opasnu.