Tužba hrvatskog logoraša pred sudom u Beogradu

Viši sud u Beogradu je 30. jula 2018. godine primio tužbu hrvatskog državljanina Dragutina Guzovskog protiv Republike Srbije, zbog naknade štete u iznosu od 6.000.480 dinara (oko 50.500 evra), potvrđeno je za Radio Slobodna Evropa (RSE) u ovoj pravosudnoj instituciji.

Guzovski je podneo tužbu zbog toga što je tokom rata u Hrvatskoj 1991. godine bio odveden u logor na teritoriji Srbije.

Kako je RSE rečeno u Višem sudu, ročište u ovom slučaju još uvek nije zakazano.

RSE nije dobio odgovor na pitanje da li su stigle tužbe Antuna Horvata i Srećka Glamočaka, takođe hrvatskih državljana, koji su najavili da će tužiti Srbiju.

Ova tužba bivših logoraša iz Hrvatske inače nije prvi takav slučaj.

Beogradski Fond za humanitarno pravo je još 2007. godine je u ime 12 bivših logoraša iz Hrvatske podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu zbog interniranja u logore Sremska Mitrovica, Stajićevo i Begejci, oko 100 kilometara severno od glavnog grada Srbije.

Prema rečima Merita Mušanovića, iz pravnog tima Fonda, tužba je bila podneta na osnovu Zakona o obligacionim odnosima, a sud je odbio zahteve tužilaca uz obrazloženje da je njihovo potraživanje zastarelo.

“Objektivni rok je tri godine, odnosno pet godina, koliko je propisano Zakonom o obligacionim odnosima. Mi smo tvrdili da su se u konkretnom slučaju stvorili uslovi o primeni povlaštenog zastarnog roka, koji znači da zahtev za odštetu zastareva kada zastari gonjenje za krivično delo. Međutim, sud je u naveo da se odredbe ovog člana mogu primeniti samo u slučaju kada postoji pravosnažna osuđujuća presuda kojom je utvrđeno postojanje krivičnog dela i odgovornost lica za učinjeno krivično delovanje”, kaže Mušanović.

On dodaje da se većina sudova u Srbiji vodi obrazloženjem da u slučaju isplate nematerijalne štete žrtvama ratnih zločina mora postojati pravosnažna osuđujuća presuda, iako “nijednom odredbom Zakona o obligacionim odnosima nije propisano da se odgovornost za drugog uspostavlja prema tačno određenom pravnom osnovu”.

Na ovu presudu Fond je uložio žalbu Apelacionom sudu, koji je delimično potvrdio prvostepenu presudu, osim u delu koji se tiče isplate nematerijalne štete. Taj deo je vraćen na ponovno suđenje, a postupak još uvek traje.

“Mi smo podneli tu tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu 20. novembra 2007. godine. Postupak još uvek nije okončan, što vam govori koliko je pravosuđe u Srbiji sporo u rešavanju pitanja naknade i reparacije žrtvama zločina iz devedesetih”, ocenjuje Merit Mušanović.

Tokom rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, na teritoriji Srbije otvoreno je više logora, među kojima su najpoznatiji Stajićevo i Begejci u okolini Zrenjanjina, zatim Kazneno-popravni zavod u Sremskoj Mitrovici i Nišu, Vojno-istražni zavod Beograd u koje su dovođeni zarobljenici sa ratišta u Hrvatskoj, te Šljivovica kod Užica i Mitrovo Polje u opštini Aleksandrovac, gde su internirani zarobljenici iz BiH.

U ovim “sabirnim centrima”, kako su zvanično bili nazvani u Srbiji, zarobljenici su, prema sopstvenim svedočenjima, bili izloženi višemesečnoj torturi, pretnjama, fizičkom, psihičkom i seksualnom zlostavljanju, te izgladnjavanju.

Fond za humanitarno pravo je na osnovu svedočenja logoraša iz Šljivovice i Mitrovog Polja, koji i danas trpe posledice torture, Tužilaštvu za ratne zločine podneo krivičnu prijavu za zločine počinjene nad Bošnjacima u ovim logorima. Međutim, Tužilaštvo je odbacilo prijavu.

Treba reći i da niti jedno od ovih stratišta do danas nije obeleženo, iako je bilo pokrenuto više inicijativa da se na nekima od njih postave spomen ploče, u znak sećanja na žrtve koje su prošle kroz ove logore.

Predstavnici Udruženja pravnika “Vukovar 1991.” sastali su se 2009. godine sa tadašnjim predsednikom Skupštine grada Zrenjanina Aleksandrom Martonom i upoznali ga sa svojim namerama da građani Hrvatske, koji su za vreme ratnih dejstava na tlu nekadašnje Jugoslavije bili zarobljeni u logorima u Stajićevu i Begejcima, organizovano dođu u ta sela i postave spomen obeležja na mestima gde su bili zarobljeni.

Međutim, ta inicijativa je propala zbog uličnih protesta koje su organizovala desničarska i udruženja bivših boraca iz Srbije.

Pozorišni reditelj i kolumnista Zlatko Paković podseća da ni masovna grobnica u Batajnici nadomak Beograda, gde su otkrivena tela više stotina albanskih civila sa Kosova, takođe nije adekvatno obeležena.

Sagovornik RSE konstatuje da oni koji su trenutno na poziciji moći u Srbiji ne čine ništa da se suoče sa svojom ratnom prošlošću, te da umesto toga odgovornost prebacuju na čitav kolektiv.

“Posledica toga je da živimo u laži, da podučavamo nove generacije da je laž istina. To su posledice koje uništavaju jednu naciju. Ona se ne uništava samo tako što ljudi odlaze, što je natalitet ispod nivoa mortaliteta, nego i tako što se reprodukuje laž o istini”, smatra Paković.

‘Hulje lepo zbore, al’ rđavo rade’

Potez bivših logoraša iz Hrvatske, dolazi u trenutku u kom u političkoj i medijskoj klimi u Srbiji dominira svođenje pitanja odgovornosti za zločine počinjene u ratu na sporedne društvene teme, dok najviši državni funkcioneri istovremeno insistiraju na regionalnoj stabilnosti i pomirenju.

Suočavanje sa istinom o samom sebi znači steći zrelost i mogućnost za budućnost, kaže Zlatko Paković.

Jaz između reči i dela zvaničnika Srbije, ovaj umetnik ovako ocenjuje: “Ta razlika između puke retorike i onoga što se zapravo čini, mislim da je najbolje izražena u jednom stihovima genijalnog dečjeg, i ne samo dečjeg, pesnika Jovana Jovanovića Zmaja: ‘Hulje lepo zbore, al’ rđavo rade’. Tu vam je sve”.

Prema procenama nevladinih organizacija iz Srbije kroz oko 30 logora koji su bili aktivni na teritoriji Srbije tokom devedesetih prošlo je više od 7.000 ljudi.

Podaci hrvatskih nevladinih organizacija govore o drastično većem broju zarobljenika koji su prošli kroz ove logore – oko 30.000 ljudi tokom 1991. i 1992. godine, od čega je 300 umrlo ili bilo ubijeno.

Preuzeto sa portala Slobodna Evropa