Како живе и раде ратни злочинци на Балкану: „Основно људско право” или одобравање злочина

Осуђени ратни злочинци све су активнији у јавном животу Србије, али и других земаља Балкана – Хрватске, Косова и Босне.

Ратни дневник генерала Небојше Павковића, који је пред Хашким трибуналом осуђен за злочине на Косову и тренутно је на издржавању казне, објавио је и промовисао медија центар српског Министарства одбране прошлог месеца.

Још један осуђеник за ратне злочине Веселин Шљинанчанин је пре годину дана говорио на трибини Српске напредне странке у Бешкој, а пре само недељу дана у једном српском таблоиду на насловној страни коментарисао је: „Морамо бити спремни за нови рат”, као и „Албанци и Хрвати спремају удар на Србе”.

Колико је легално, а колико морално да осуђеници за тешке злочине издају књиге, држе предавања на факултету или буду активни чланови странака – јавност је подељена.

„Треба разграничити шта је легално, а шта морално, када је активизам осуђених ратних злочинаца у питању”, објашњава Јасна Драговић-Сосо, шеф катедре за политику и међународне односе на Факултету Голдсмитс у Лондону за ББЦ.

„Са легалне стране, они су одслужили своју казну и имају људска права као и остали људи.”

Ипак, професорка објашњава да је морално питање „каква се порука њиховим учешћем у политици шаље јавности, и у региону и шире.”

„Та порука гласи – нисмо се суочили са прошлошћу и не признајемо је.”

Новинари Хрватске, али и Косова и БиХ објашњавају за ББЦ колико су ратни злочинци активни и у њиховој јавности.

Подршка или осуда

Активисти Иницијативе за људска права су осуђени крајем октобра због кршења Закона о јавном реду и миру на новчане казне од по 50.000 динара. Разлог – на трибини у Бешки на којој је говорио Шљиванчанин развукли су транспарент “Ратни злочинци да заћуте да би се проговорило о жртвама” и изразили протест дувањем у пиштаљке.

Истог дана, Шљиванчанин се обратио преко таблоида, позивајући на спремност на нови рат.

Софија Тодоровић из Иницијативе младих за људска права каже да ратне злочинце „хероизује држава и јавне личности у политици”.

„Желимо да Министарство одбране прекине да изиграва ПР службу осуђених ратних злочинаца.”

„И ратни осуђеници имају људска права”

Ратни осуђеник може да има ограничена права у високој политици, па не може на пример да буде председник државе или уопште да се кандидује, јер је услов неосуђиваност, објашњава адвокат Веселина Шљиванчанина – али и Радована Караџића и певачице Светлане Ражнатовић – Горан Петронијевић.

„Шљиванчанин је пензионер, али шта би било да је незапослен?

„И ратни осуђеници који су издржали казну имају сва друга људска права, она не могу бити ограничена.

„Вербално подсећање на нечији злочин је по закону кривично дело пребацивања које угрожава интегритет човека”.

Петронијевић на питање да коментарише Шљиванчаниново учешће у политици додаје:

„Како је Рамуш Харадинај, док му се судило могао да иде на изборе?”

Такође, додаје да би било неморално да Шљиванчанин коментарише дела за која је осуђен, али тврди – да он то не ради.

„То би заслужило јавну критику.”

Ко је све осуђен и присутан у политици

• Војислав Шешељ – Правоснажно осуђен на 10 година затвора због прогона Хрвата у Хртковцима, у Војводини. – Посланик у Скупштини Србије
• Небојша Павковић – Хашки трибунал га је осудио на 22 године затвораза злочине против човечности (по четири тачке, за депортацију, присилно пресељавање, убијање, и прогон) и кршење закона и обичаја ратовања (за убијање) током сукоба на Космету 1999. – промовисао ратне дневнике уз помоћ Министарства одбране
• Веселин Шљиванчанин – Проглашен кривим за помагање и подржавање у мучењу заробљеника на фарми Овчара 20. новембра 1991. због чега је осуђен на 10 година затвора – Говорио на трибини СНС.
• Никола Шаиновић – Осуђен на 22 године затвора, на основу оптужнице која га је теретила за ратне злочине на Косову током 1999. – Члан главног одбора СПС.

Некадашњи актуелни политичар и професор на Филозофском факултету у Београду Жарко Кораћ објашњава да је Шљиванчанин члан СНС, док је Никола Шаиновић члан главног одбора СПС.

„Човек који изађе са робије има право да учествује у јавном животу.

„Ипак, код нас се сматра да када неко одслужи казну – његово дело је аутоматски нестало, иако то никако не може да буде тако.”

Кораћ мисли да „остављајући осуђене ратне злочинче у јавном животу, власт показује да је рат, на пример на Косову, био успешан и оправдан.”

„Власт рехабилитује ове људе, јер на тај начин рехабилитује себе и покушава да покаже – ми смо у том рату победили.”

Легално и легитимно

Јасна Драговић-Сосо, шеф катедре за политику и међународне односе на Факултету Голдсмитс у Лондону за ББЦ објашњава:

„Треба разграничити шта је легално, а шта морално, када је активизам осуђених ратних злочинаца у питању.

„Са легалне стране, они су одслужили своју казну и имају људска права као и остали људи.”

Каже да ови примери политичког учешћа злочинаца нису јединствени у историји.

„Након Другог светског рата у Немачкој се денацификација обуставила и људи који су били чланови партије вратили су се својим позицијама, чак и у политици.”

Ипак, професорка објашњава да је морално питање „каква се порука њиховим учешћем у политици шаље јавности, и у региону и шире.”

„Та порука гласи – нисмо се суочили са прошлошћу и не признајемо је.”

Како живе осуђени ратни злочинци у другим балканским државама

Хрватска

Машењка Бачић, слободна новинарка из Сплита

Осуђени хрватски ратни злочинци углавном живе мирно и осигурано далеко од јавности, као што је то било и током издржавања њихових затворских казни, уз благослов и свесрдну помоћ хрватских институција.

Наиме, медији су недавно открили како је Томислав Мерчеп, правоснажно осуђен на седам година затвора због убиства 43 цивила, током служења казне, овог лета на рачун државних порезних обвезника 15 дана провео у Крапинским топлицама.

И Мирко Норац, који је данас на слободи, након одслужења две трећине казне због ратног злочина против српских цивила на подручју Госпића и Медачког џепа, током затворских дана имао је слободне викенде. Након пуштања на слободу 2011. године повукао се из јавног живота, до недавно, овог септембра, када је присуствовао свечаном обежавању 25 година акције Медачки џеп.

Норац се тако појавио на службеном обележавању акције, која је у историји требало да буде забежена као ослобађање хрватске војске, но управо је због овог ратног злочинца тај успех пао у други план захваљујући убиствима невиних због којих је осуђен. На обележавању је, свакако, присуствовао и цели државни врх, и било би за очекивати да се оградио од осуђеног ратног злочинца. Уместо тога, министар обране Дамир Крстичевић изјавио је медијима како је Норац човек који носи свој крст, те да му је драго што се нашао ту.

И док се Норац тек ове године, која је по многочему обележена наглим скретањима удесно, заоштравањем атмосфере према мигрантима и рехабилитацијом усташких злочина, почео појављивати у јавности, неки други осуђени злочинци своје рехабилитације у хрватском савременом друштву имали су већ и пре.

На пример, саборски заступник Бранимир Главаш из јавности никад није нестао, чак ни док му се судило у случајевима „гаража” и „селотејп”. Пресуду је у међувремену укинуо Врховни суд те Главаш чека поново суђење.

Још један осуђени хрватски ратни злочинац из суседне БиХ, Дарио Кордић, осуђен за покољ у Ахмићима и сукоб у долини Лашви, по пуштању на слободу пре четири године, радо је виђен гост по црквама и различитим манифестацијама као што је, на пример, отварање Царитасове куће за младе, а најавио је и учешће у политици. Кад је пуштен на слободу, на загребачком аеродрому дочекало га је пар стотина људи, међу којима су били и неки политичари као и свештеници, али и сисачки бискуп Владо Кошић.

Босна и Херцеговина

Денис Џидић, уредник БИРН за БиХ

С обзиром на велики број особа који су у БиХ осуђени за ратне злочине – како у Хашком трибуналу, Суду БиХ, ентитетским судовима, те судовима у Србији и Хрватској – тешко је дати једнозначан одговор на питање какво је њихово учешће у јавном животу у БиХ. Генерално говорећи, могло би се оценити да они живе у јавном животу – као и сви други грађани – неки су у власти, други оснивају своје невладине организације и баве се писањем књига или мемоара, док трећи једва преживљавају.

Када говоримо о првој и другој групи, дакле особа које делују јавно, важно је напоменути да њихове пресуде за ратне злочине ни на који начин, евидентно, не утичу на њихов статус. Тренутно имамо начелника Велике Кладуше Фикрета Абдића којег је суд у Хрватској осудио за ратне злочине баш у том граду.

Истовремено, високорангиране особе које је Хашки трибунал осудио за системске злочине, попут Момчила Крајишника или Биљане Плавшић такође су активне медијски. Плавшић се више пута појављивала уз политичаре попут Милорада Додика, а Крајишник је након изласка из затвора основао сопствени НВО „Ствараоци Републике Српске”, који се редовно појављује у медијима као експертско удружење које подржава владајућу партију у Републици Српској.

Косово

Сербезе Хаџиај, истраживачка новинарка и уредница на РТК и БИРН Косово

Бити укључен у ратне злочине на Косову је и даље нормално, за један део друштва. Неки ратни злочинци и даље се сматрају борцима за слободу.

Удаљавање од ратних злочинаца, посебно од неких бивших бораца за слободу који су након рата били укључени у тешке злочине, још увек представља табу за групу људи на Косову.

Упркос судским одлукама и годинама проведеним у затвору, ратни злочинци на Косову и даље су активни у политичком животу и свим другим аспектима. Што је још горе у случају Косова, неки од осуђених били су укључени у злочине над својим сународницима.

Рустем Мустафа, један од дугогодишњих чланова косовског парламента из владајуће странке ПДК, изабран је за три мандата у супштини истовремено када му се судило и када је осуђен за ратне злочине. Он је био приморан да поднесе оставку након што је Жалбено веће донијело одлуку о његовом предмету и прогласило га кривим, јер је на снази закон, по којем неко ко је осуђен за ратне злочине не може задржати положај у Скупштини Косова.

Други случај је члан посланичке групе Даут Харадинај, брат премијера Рамуша Харадинаја. Био је у затвору од 2005. године због убијања четворо Албанца у јуну 1999. године.

Преузето са портала BBC