Srbija oslobađa ratne zločince, a osuđuje njihove kritičare

Kada smo protestovali protiv događaja organizovanog u cilju promovisanja osuđenog ratnog zločinca od strane vladajuće stranke, kažnjeni smo – što pokazuje da srpski zvaničnici i dalje odbacuju istinu o sukobima iz devedesetih godina.

U novembru 1991. godine u Vukovaru u Hrvatskoj, u događaju koji je poznat kao masakr na Ovčari, ubijeno je oko 260 ljudi. U utorak smo mi, koji smo podigli glas protiv počinilaca ovog zločina, kažnjeni od strane srpskog suda.

Bila sam jedna od osam aktivistkinja i aktivista Inicijative mladih za ljudska prava iz Srbije koji su kažnjeni sa 50.000 dinara (oko 420 evra) zbog protesta protiv promocije knjige osuđenog ratnog zločinca, Veselina Šljivančanina, u januaru prošle godine.

Nas osam, koji smo kažnjeni, rođeni smo devedesetih godina. I dok mi i dalje živimo negativne posledice rata za koji nismo odgovorni, oni koji su tada počinili užasne i masovne zločine danas bivaju pozdravljani i veličani od strane srpskih institucija i šire javnosti.

Šljivančanin, bivši oficir Jugoslovenske narodne armije (JNA), bio je jedan od četvorice oficira koje je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) optužio za zločine počinjene na Ovčari. Njegova optužnica zasnovana je na činjenici da je bio u direktnoj komandi snaga JNA koje su preuzele kontrolu nad vukovarskom bolnicom, iz koje su osobe nesrpske nacionalnosti odvedene na Ovčaru i kasnije pogubljene.

Na kraju ga je MKSJ osudio na kaznu zatvora u trajanju od 10 godina zbog pomaganja i podržavanja mučenja zatvorenika.

Šljivančanin se, nakon što je odslužio kaznu, vratio u Srbiju, gde je dočekan kao heroj.

Ubrzo se i politički angažovao, dajući podršku vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci (SNS). U januaru 2017. godine, tokom predsedničke predizborne kampanje, SNS je organizovala javnu promociju knjige Veselina Šljivančanina u Beški, nadomak Inđije, na severu Srbije.

Događaj je organizovan u opštinskom kulturnom centru, javnom prostoru koji finansiraju svi građani i građanke Srbije. Predstavnici srpskih institucija su, čak i pre ovoga, imali bogatu istoriju prihvatanja osuđenih ratnih zločinaca i organizovanja zvaničnih dočeka nakon njihovog povratka iz zatvora, kao što je to slučaj sa Vladimirom Lazarevićem i Nikolom Šainovićem

Na ovaj javni događaj u Beški, došli smo i mi, aktivistkinje i aktivisti Inicijative mladih za ljudska prava, nevladine organizacije iz Beograda, kako bismo protestovali zbog promovisanja osuđenog ratnog zločinca od strane vladajuće stranke.

Zviždali smo i razvili transparent na kom je pisalo „Ratni zločinci da zaćute da bi se progovorilo o žrtvama”, nakon čega je grupa pristalica SNS i predstavnika lokalne opštinske vlasti pocepala transparent i fizički nas napala. Dvoje je završilo u bolnici, a takođe je oštećen i naš automobil.

Nakon ovog događaja, protiv nas je otpočeo medijski linč, podržan od strane predstavnika vlasti. Prorežimski tabloidi su nas nazivali „fašistima” i „huliganima”, a članovi desno orijentisanih ekstremističkih grupa su dolazili na vrata naše kancelarije.

Na kraju nam je prekršajni sud u Rumi izrekao kaznu za kršenje zakona zbog ometanja promocije Šljvančaninove knjige.

Podsetimo da je Srbija 2002. godine, osam godina pre nego što je Šljivančanin osuđen, usvojila Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, te je njegova presuda pravno priznata od strane Republike Srbije. Stoga se nameće pitanje: Zašto se čovek osuđen za ratne zločine ne može javno nazvati ratnim zločincem?

Danas jedan od njih kao poslanik sedi u Skupštini Srbije (Vojislav Šešelj), dok drugom (Nebojši Pavkoviću) Ministarstvo odbrane objavljuje ratne dnevnike i javno ih promoviše na Beogradskom sajmu knjiga.Nažalost, primer Šljivančanina je samo jedan od mnogih sličnih slučajeva koji pokazuju da srpske institucije daju snažnu podršku ratnim zločinima i njihovim počiniocima.

Šešelj je proglašen krivim za zločine protiv čovečnosti i osuđen je na 10 godina zatvora, dok je Pavković proglašen krivim za progon, ubistva i deportacije kosovskih Albanaca i osuđen na 22 godine.

Važno je spomenuti i slučaj Vladimira Lazarevića, koji je pre nekoliko meseci bio pozvan da bude predavač na Vojnoj akademiji. Lazarević je osuđen na 14 godina zatvora zbog ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti počinjenih tokom rata na Kosovu.

Postavlja se pitanje, kada je tačno činjenica da je zločin počinjen tokom rata postala olakšavajuća okolnost? Gde je nestala empatija javnosti prema žrtvama zločinaca koji su ubijali ljude skrivajući se iza srpske zastave?

Nekako se ispostavlja da se patriotizam i ljubav prema zemlji pokazuju podržavanjem ratnih zločinaca i nazivanjem istih herojima – naravno, sve dok su oni „naši”.

S druge strane, valja napomenuti i da smo mi koji smo otišli u Bešku da protestujemo protiv javne promocije počinilaca ratnih zločina, procesuirani u roku od godinu dana, dok neka suđenja za ratne zločine koji se trenutno odvijaju u Srbiji traju više od jedne decenije i ne nazire im se kraj. Dokazi se gube, a žrtve su umorne i gube volju da učestvuju u pravnim procesima koji im, očigledno, neće doneti nikakvu satisfakciju.

Presuda koja je nama izrečena šalje jasnu poruku da se ratni zločinci ne samo tolerišu, već su i poželjni u javnom životu. Naši zvaničnici podržavaju, a naše institucije pozdravljaju one koji su zakonski proglašeni odgovornima za ubistva, deportacije i druge masovne zločine, a svako ko ovo ne prihvata naziva se izdajnikom ili stranim plaćenikom.

Zato Inicijativa mladih za ljudska prava poziva srpsku javnost da prisustvuje protestu koji će se održati u četvrtak u Beogradu – kako bi se pokazalo da još uvek ima nas koji nismo saglasni.

Jovana Prusina je bivša aktivistkinja Inicijative mladih za ljudska prava Srbije. Danas radi kao programska koordinatorka BIRN-ovog programa Balkanska tranziciona pravda. Ovaj tekst je napisan kao lični stav autorke.

Mišljenja izražena u ovom komentaru su isključivo mišljenja autora i ne odražavaju nužno stavove BIRN-a.

Preuzeto sa portala Balkan Insight