U Beogradu otvorena izložba ‘Opkoljeno Sarajevo’

Na izložbi se mogu vidjeti autentični artefakti i fotografije iz perioda od 1992. do 1995. godine, kada su snage bosanskih Srba držale Sarajevo pod opsadom.

U prepunoj Ustanovi kulture Parobrod, u centru Beograda, u utorak navečer je otvorena izložba “Opkoljeno Sarajevo”, u organizaciji Fonda za humanitarno pravo iz Beograda i Historijskog muzeja Bosne i Hercegovine.

Izložba je deo stalne postavke Historijskog muzeja Bosne i Hercegovine, a na njoj se mogu videti autentični artefakti i fotografije iz perioda od 1992. do 1995. godine, kada su snage bosanskih Srba držale Sarajevo pod opsadom tri i po godine.

Eksponati pokazuju kako se odvijao svakodnevni život u opkoljenom, granatiranom i snajperisanom gradu. Ratne pećnice, vuneni džemper dečaka Nermina Divovića, koji je ubijen snajperskim metkom, fotografije masakra na Markalama, pokolja u Ulici Vase Miskina, natpis “Don’t let them kill us” sa izbora za mis Sarajeva 1993. godine, karton sa natpisom “Pazi snajper”, dečje igračke, kanisteri za vodu – samo su neki od eksponata koji posetiocima izložbe svedoče o životu u opkoljenom Sarajevu.

Izvršni direktor Fonda za humanitarno pravo Budimir Ivanišević objasnio je da je jedan od motiva za organizovanje izložbe zapanjujuća činjenica da većina građana Srbije ne zna da se opsada Sarajeva uopšte dogodila.

“Ako je neko eventualno postavljao sebi pitanje zašto je važno da jedna ovakva izložba bude organizovana u Beogradu, ilustrovaću to jednim rezultatom istraživanja javnog mnjenja koje je Fond za humanitarno pravo sproveo pre malo više od godinu dana, odnosno agencija Demostat u ime Fonda za humanitarno pravo, gde je jedno od pitanja za građane Srbije bilo: ‘Da li znate koji je grad bio pod opsadom četiri godine?’ Dvadeset tri posto anketiranih je odgovorilo da je to Sarajevo”, rekao je Ivanišević.

On je naveo da ovakvi podaci ljudima koji se bave prošlošću zvuče frapantno, ali “to je neka realnost koju mi živimo u Srbiji. I to je jedan od glavnih motiva zašto smo se odlučili da organizujemo ovu izložbu zajedno sa Historijskim muzejom Bosne i Hercegovine. Dakle, da ljudi čuju, vide i zainteresuju se, pre svega, za jednu ljudsku tragediju koju je taj grad proživeo tokom 44 meseca opsade”.

Prema njegovim rečima, ova izložba je “ljudska priča o tome kako su se ljudi snalazili, dovijali, improvizovali, ne bi li taj život – ili- možda je bolje reći, imitaciju života – vodili koliko je moguće regularno u takvim užasnim okolnostima 44 meseca opsade grada”.

Borba za ostajanje normalnim u nenormalnim uslovima

Direktorka Historijskog muzeja Bosne i Hercegovine Elma Hašimbegović smatra da “25 godina poslije nije neka stvar dovesti izložbu i pričati o opsadi Sarajeva”. Ili barem ne bi trebalo tako da bude.

“Nas su u Sarajevu, kad su nas ispraćali, govorili: ‘Svaka čast, dolazite u Beograd, hrabro od vas…’ Nekako su nas ispratili sa bojazni, maltene smo ispali neka vrsta heroja. Međutim, 25 godina poslije opsade Sarajeva to više ne bi trebalo biti tema, odnosno ne bismo na taj način trebali razgovarati. Historijski muzej Bosne i Hercegovine ovom izložbom koju večeras predstavlja, zapravo, pokušava otvoriti prostor za razgovore. I ono što smo mi htjeli je da izađemo iz naše zone komfora, dakle da ne pričamo o opsadi u Sarajevu, nego da to pokažemo i nekim drugim prostorima”, rekla je Hašimbegović.

Ona navodi da je izložba “Opkoljeno Sarajevo” postavljena “ovdje skoro isto kao i u Sarajevu: dakle, možete vidjeti sve ono što posjetioci Historijskog muzeja Bosne i Hercegovine već 15 godina mogu vidjeti, a to su originalni predmeti, originalne fotografije i originalni eksponati. Mi ne dajemo neke interpretacije, nego pokušavamo kroz autentične predmete pokazati kako je izgledao život pod opsadom 44 mjeseca.”

Iako je u prvom planu užas koji su doživeli žitelji Sarajeva, Hašimbegović smatra da ona prikazuje i drugu stranu: “Sve ono što su građani Sarajeva preživljavali jeste tragedija, jeste jedan od najtežih perioda u historiji Sarajeva, ali ova izložba govori mnogo više o drugoj stvari, ona slavi život, ona slavi borbu za preživljavanje, borbu za ostajanje normalnim u nenormalnim uslovima. To ćete vidjeti kroz izložbu, vidjet ćete kroz eksponate, vidjet ćete kroz brojne kulturne događaje koji su organizirani u toku opsade… Dakle, sve ono što se dešavalo u 1.335 dana možete vidjeti ovdje.”

Direktorka Historijskog muzeja Bosne i Hercegovine je izrazila želju da građani koji dođu na izložbu u narednih 15 dana, “dakle, neki obični ljudi vide kako je bilo nekim drugim običnim ljudima prije 25 godina u nekim drugačijim uslovima”, sa ciljem da se otvori prostor za razgovor o prošlosti.

Potresno i teško za gledanje

Vršilac dužnosti direktora Parobroda Milutin Petrović istakao je da je izložba jako potresna i teška za gledanje i pozvao ljude da posete izložbu, “pošto je potpuno jedan utisak o tome kada kažeš ‘izložba Opsada Sarajeva u Parobrodu’, a potpuno drugačiji kada se susretneš sa tim artefaktima. Vrlo je duboka izložba i susret sa tim stvarima je onako vrlo dramatičan i ozbiljan”.

“Preporučio bih baš svima koji imaju problem sa tom izložbom da dođu da je pogledaju ovde, u Ustanovi kulture opštine Stari Grad, dakle u srcu Beograda i, ja volim da kažem, u srcu Srbije”, obratio se Petrović i neistomišljenicima.

Objasnio je i zašto procenat onih koji znaju za opsadu Sarajeva nije veći: “Među nama, ljudima koji se skupe u ovakvim prilikama, nije potrebno ništa objašnjavati, a taj procenat ljudi koji bi možda bio veći da nema bar toliko isto ljudi koji bi mogli biti anketirani, a koji sada žive u Vankuveru, Torontu, na Novom Zelandu, koji znaju za taj grad koji je bio pod opsadom, a oni nisu više sa nama ovde, u Beogradu.”

Petrović je napravio paralelu sa situacijom koju smo imali posle Drugog svetskog rata, na štetu današnjice: “Od opsade Sarajeva do danas je prošlo otprilike isto vremena koliko od završetka Drugog svetskog rata do Vudstoka. U vreme Vudstoka ljudi su se uveliko bavili drugim drogama i bilo bi jako lepo da mi imamo priliku da se pozabavimo, na primer, digitalnom revolucijom, koja je LSD današnjice, i da se bavimo takvim stvarima i borimo se za, na primer, pravdu ljudi u Siriji, ili za Asanža i Vikiliks, a ne da se još uvek bavimo našim problemima Kaina i Avelja od pre 25 godina.”

Među brojnim posetiocima izložbe u prepunom Parobrodu bila je i Staša Zajović, koordinatorka Žena u crnom. Ona misli da je ova izložba izuzetno značajna, ali i da je problem u tome što javni servis nije zainteresovan za ovakve sadržaje, što bi bilo neophodno za proces suočavanja sa prošlošću.

“Na moralnoj ravni ovo je izuzetno važno. Plašim se da izložba neće imati neki veliki uticaj na suočavanje s prošlošću, zato što je neophodno da se radi na desetinama nivoa, na nivou države i društva, što je izostajalo. Ova izložba je jako važna zbog moralne osetljivosti odnosa između dva grada i za mene je važno da se vidi da je umetnost ta koja može da pobedi i zlo, da može da ga nadiđe i nadživi, i kako ljudi u vremenima užasne patnje ne pristaju da budu žrtve, nego se na najkreativnije načine odupiru zlu”, kaže Zajović.

Izložba o opsadi Sarajeva neminovno pokreće i pitanje političkog i društvenog konteksta u kojem se odigrava. A taj kontekst je trajno obeležen stanjem poricanja. “Ono što je ključno je to da je ovaj režim, na čelu sa [Aleksandrom] Vučićem, ne samo proglasio nevažećim, nego nepostojećim zločine u prošlosti. Nema više ni nekakve zabrinutosti, nema čak ni negiranja, kao što je bilo u nekim prethodnim periodima”, tvrdi Zajović.

Stid zbog zločina počinjenih u naše ime

Ona misli da se naše vlasti više ne sekiraju zbog prošlosti, “jer to više ne postoji kao tema”. Kako navodi, “oni su očistili svoje prljave, krvave biografije, u tome su im pomogli mediji, u tome im je pomogla međunarodna zajednica”.

Sve to ostavlja pogubne posledice po čitavo društvo: “Bojim se da će se to vratiti kao bumerang, jer ta količina moralne neosetljivosti ne može da ostane bez trauma kod onih koji potiskuju ono što se desilo, a žrtava u ovoj zemlji ima jako puno, i to se ispoljava u svakakvim vrstama nasilja. Pa nije femicid u Srbiji neki fenomen koji je došao sa neke druge planete, došao je iz ogromnog nasilja i ogromnog rata.”

Staša Zajović ističe da izložba o opsadi Sarajeva u posetiocima budi osećanje stida: “Mnogi umni ljudi su govorili o stidu, evo Đorđo Agamben je rekao da čovek osećanjem stida postaje subjektom, a posebno stidom zbog onoga što je učinjeno u naše ime. Jedan naš aktivista je rekao da bi stid u Srbiji bio znak velike revolucije.”

Međutim, to osećanje stida zbog zločina počinjenih u naše ime oseća manjina, dok kod većine preovladavaju ravnodušnost i odsustvo empatije: “Mislim da je veliki problem jedna bešćutnost. Ta bešćutnost u vidu nepriznavanja patnje i zločina jeste ono što oduzima ljudskost zajednici u čije ime je počinjen zločin. Ja se ponekad plašim da se to potiskivanje trauma i negiranje zločina može vratiti na jedan dramatičan način. Ja stalno radim na terenu i vidim da postoji ogroman strah da se govori o onome što se desilo devedesetih.”

Zajović smatra da je veliki problem što se zaboravlja na različite vidove otpora ratu, te da je militarizacija ponovo zahvatila čitavo društvo: “Ovde je postojao jako veliki broj ljudi koji su pružali otpor ratu, recimo kroz otpor prisilnoj mobilizaciji, a sada je prisutan jedan patriotski narativ, to je odraz militarizacije na svim nivoima, kroz stalnu proizvodnju neprijatelja, kroz ućutkivanje glasova koji misle drugačije, kroz izolovanje neposlušnih i nepoćudnih, i to ne može da ne ostavi strašne posledice na mentalno zdravlje, a pre svega oduzima ljudskost.”

Ona kaže da izložba o opsadi Sarajeva treba da probudi odgovornost, jer se održava namestu koje je proizvodilo zlo. “Moramo da povratimo ljudskost, i zbog žrtava, ali i zbog samih sebe. Ja stalno komuniciram sa žrtvama, ali želim da komuniciram i sa društvom koje me okružuje. I ne mogu da mislim samo kako me u Sarajevu svi prihvataju, želim da me prihvate u Leskovcu i u Zrenjaninu. Ovde sam odgovorna zato što su sa ove tačke išli oni koji su proizvodili zlo i iz te tačke se mi obraćamo onima kojima je bilo naneto zlo”, kaže Staša Zajović. A izložba “Opkoljeno Sarajevo” upravo je jedan od načina da povratimo izgubljenu ljudskost.

Jedan od posetilaca izložbe, vlasnik i urednik izdavačke kuće Most art Dragan Stojković, smatra da je ova izložba odavno bila neophodna i da je otvorila vrata za suočavanje sa zlom devedesetih. Ali i da je i ranije bilo prilika da se ovakva izložba organizuje.

“Posmatrajući izložbu. pomislio sam kako je ona trebalo da bude otvorena u prostoru Skupštine grada Beograda 1997. godine. kada je opozicija. na čelu sa Zoranom Đinđićem. uzela vlast. Druga prilika za to bila je 2000. godine, najkasnije početkom 2001. godine. Pošto to tada nije učinjeno, mi imamo sve ovo što imamo danas, ne samo zaborav, već i obnovu svih onih ideja koje su okupirale i opkolile Sarajevo”, kaže Stojković.

Značaj ove izložbe Stojković vidi i u tome što onemogućuje konstantno negiranje zločina i prikrivanje činjenica o ulozi Srbije u ratu u Bosni i Hercegovini: “Sve vreme postoji kontinuitet negiranja zločina i agresije na Bosnu, ali i kontinuitet ideoloških motiva koji su doveli do opsade Sarajeva. Takvo prikrivanje istine i nesuočavanje sa samim sobom i sa istinom pogubno je za samu Srbiju, za građane Srbij,e koji se zbog toga vrte u zatvorenom krugu već 26 godina. Danas su na vlasti oni koji su učestvovali iz sve snage u propagandi i organizaciji tog rata. Oni se prave ludi kao da ništa nije bilo.”

Stojković ističe i razliku između Sarajeva i Beograda kad je u pitanju odnos prema ratu. “Pošto stalno idem u Sarajevo, drago mi je što sam video kako su se Sarajlije emancipovale i oslobodile ne samo obruča i opsade 1995. godine, nego i mržnje i trauma koje su imali zbog svega onoga što im je učinjeno. Ne bih rekao da su se ovde u Srbiji mnogi mozgovi oslobodili tih bodljikavih žica iz perioda od 1991. do 1995. godine.”

Razlog za takvo stanje Stojković vidi u velikosrpskoj ideologiji, koja ima dugogodišnji kontinuitet. “Apsolutno se ništa ne menja u toj matrici, nikakva pouka se ne izvlači iz iskustva, naprotiv, stalno se udara na jedno isto mesto glavom u beton, što izaziva poremećaje u mentalnoj strukturi sistema. To je već psihijatrijski slučaj, jer ličnost koja nije u stanju da izađe iz svog začaranog kruga nema šanse za ozdravljenje”, kaže Stojković.

Na mladima suočavanje ostaje

Pored same izložbe, organizovan je i čitav niz pratećih programa. U četvrtak, 27. septembra, istraživač Fonda za humanitarno pravo Nemanja Stjepanović održaće javni čas o opsadi Sarajeva, 4. oktobra biće organizovana projekcija filma Opsada francuskog novinara Remyja Ourdana, a 5. oktobra biće održana promocija knjige Some Kind of Justice – The ICTY’s Impact in Bosnia and Serbia Diane Orentlicher.

Posebno je značajan program razmene mladih iz Sarajeva i nekoliko gradova u Srbiji. U tom programu učestvuje 20 studenata, pripravnika, aktivista, novinara i politikologa. Oni će posetiti jedni druge i učiti o strašnim događajima koji su se odvijali od 1992. do 1995. godine te pokušati da osmisle izgradnju zajedničke budućnosti. Budimir Ivanišević je najavio da će Fond za humanitarno pravo sve više zagovarati uključivanje mladih u proces suočavanja sa prošlošću.

Izložba će biti otvorena do 6. oktobra. Dođite da vidite šta se radilo u vaše ime.

Preuzeto sa portala Al Jazeera