Predstavljeni Prvi izveštaj o sprovođenju Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina i istraživanje javnog mnjenja o stavovima građana o ratovima 1990-ih

U ponedeljak, 18. decembra 2017. godine, na konferenciji koju su organizovali Fond za humanitarno pravo (FHP) i dnevni list „Danas“, predstavljeni su Prvi izveštaj o sprovođenju Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina i rezultati istraživanja javnog mnjenja „Obaveštenost građana Srbije o ratovima ’90-ih, ratnim zločinima i suđenjima optuženima za ratne zločine“.

Prvi izveštaj o sprovođenju Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina pruža pregled implementacije strategije u periodu od njenog usvajanja (februar 2016. godine) do kraja septembra 2017. godine. Otvarajući razgovor o izveštaju, pravni analitičar FHP-a Relja Radosavljević naveo je da, na osnovu pregovaračke pozicije za Poglavlje 23, Srbija ima obavezu da efikasno procesuira odgovorne za ratne zločine i da omogući pristup pravdi bez diskriminacije za žrtve ratnih zločina. Izveštaj o sprovođenju Nacionalne strategije koji je pripremio FHP predstavlja prvi u nizu izveštaja koji će FHP objavljivati do 2020. godine, do kada je predviđeno sprovođenje Nacionalne strategije. Radosavljević je naveo da je do sada evidentno kašnjenje u primeni Strategije, a ovo kašnjenje ilustruje i osnivanje Radne grupe za praćenje primene Strategije koja je formirana tek u septembru 2017. godine, iako je rok za njeno formiranje bio 30 dana od usvajanja Strategije. On je takođe podsetio da je EU u svom izveštaju o napretku Srbije na putu za EU u 2016. godini navela da nema nikakvog pomaka u procesuiranju ratnih zločina, a podsetio je i na obraćanje ministarke pravde Nele Kuburović Savetu bezbednosti UN, kojom prilikom je navela da Srbija jeste posvećena procesuiranju ratnih zločina.

Autorka izveštaja Višnja Šijačić je na početku izlaganja iznela podatak da od 61 aktivnosti koje Nacionalna strategija predviđa, 30 aktivnosti nije implementirano, dok se za svega 10 aktivnosti može zaključiti da su implementirane.

Šijačić je potom predstavila najvažnije nalaze izveštaja. Jedna od najvažnijih aktivnosti Nacionalne strategije je usvajanje tužilačke strategije, koja bi trebalo da utvrdi prioritete po kojima će postupati TRZ. Do dana predstavljanja izveštaja, Tužilačka strategija nije usvojena. Od usvajanja Nacionalne strategije nije došlo do povećanja broja optužnica, a rad TRZ-a je na najnižem nivou od 2003. godine. Ona dalje navodi da, imajući u vidu protok vremena, neke predmete neće biti moguće procesuirati. U nekim predmetima su pojedini optuženi preminuli, dok u drugim predmetima svedoci-oštećeni odbijaju da svedoče tokom ponovljenih suđenja. Primer koji najbolje ilustruje nerazumno dugo trajanje postupka je predmet Ovčara. Osvrćući se na poslednji izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije (za 2016. godinu), Šijačić je citirala navode u kojima se konstatuje da nije zabeležen nikakav napredak u oblasti procesnih prava. U odnosu na planirano smanjenje broja nestalih lica, nedvosmisleno se može zaključiti da dinamika rasvetljavanja njihove sudbine ne odgovara na adekvatan način humanitarnoj dimenziji ovog problema.

Završavajući svoje izlaganje, Šijačić se osvrnula i na oštre kritike koje su upućivane Srbiji od strane glavnog tužioca i predsednika Haškog tribunala. Niz negativnih ocena na procesuiranje ratnih zločina u Srbiji su iznele i relevantne vladine i nevladine organizacije kao što su Amnesty International, Human Rights Watch i američki Stejt department.

Jelena Diković, novinarka dnevnog lista „Danas“, predstavila je istraživanje javnog mnjenja koje je imalo za cilj da ispita stavove građana o suđenjima za ratne zločine pred nacionalnim sudom i Haškim tribunalom, o naknadi štete žrtvama ratova, spomenicima, obrazovnim institucijama i opštoj obaveštenosti o događajima tokom ratova ’90-ih. U istraživanju je učestvovalo 1.200 ispitanika.

Diković je istakla da je generalni utisak kako su građani malo obavešteni o suđenjima pred domaćim sudovima. Kada je reč o stavu prema Haškom tribunalu, dominira stav da je on neobjektivan, pristrasan i da je malo doprineo saznavanju činjenica o ratovima u bivšoj SFRJ. Građani Srbije su takođe kritični prema radu države Srbije u vođenju postupaka za ratne zločine, ali i prema objektivnosti i nepristrasnosti tužioca za ratne zločine i sudija Odeljenja za ratne zločine. No, i pored toga, dva i po puta je više onih koji tvrde da je u Srbiji moguće pravično suđenje Ramušu Haradinaju, nego onih koji misle da takvo suđenje nije moguće. Ona je zaključila da građani Srbije nisu zainteresovani za postupke za ratne zločine, da su izloženi konstantnoj propagandi od strane medija, te da podržavaju revzionističke tendencije.

Aleksandar Roknić iz dnevnog lista „Danas“ je predstavio deo istraživanja koji se odnosio na stavove o krivici pojedinaca. Tako 64% ispitanika smatra da je Ramuš Haradinaj kriv za ono za šta se optužuje, a tek svaki stoti ispitanik smatra da nije kriv. Kada se ovi odgovori posmatraju kroz prizmu nacionalne pripadnosti ispitanika, vidi se da nijedan Srbin nije izjavio da Haradinaj nije kriv. Postavljeno je i pitanje o krivici Krešimira Horvata, izmišljenog lika, čije ime i prezime asocira na pripadnost hrvatskoj naciji – čak tri četvrtine ispitanika (77%) nije odgovorilo na to pitanje i za njih se može reći da nisu „naseli“ na provokaciju. Četvrtina ispitanika (24%) misli da su Hrvati počinili najviše zločina, a gotovo polovina (47%) misli da su Srbi imali najveći broj žrtava u ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Većina građana se protivi rehabilitaciji ratnih zločinaca, a čak 77% ispitanika zastupa stav da nije prihvatljivo aktivno učešće u političkom životu lica koja su pravnosnažno osuđena. 71% ispitanika smatra da osumnjičenima za ratne zločine ne treba dozvoliti obavljanje državnih funkcija. Roknić je svoje izlaganje zaključio time da su građani generalno loše obavešteni o događajima iz ratova 1990-ih godina, pa tako 60% ispitanika ne zna šta se dogodilo u Srebrenici, a 71% ne zna da je Sarajevo bilo pod opsadom četiri godine. 94% ne zna za postojanje logora koji su se za vreme ratnih dešavanja 1990-ih godina nalazili na teritoriji Srbije. Čak 85% ispitanika ne zna ni za jedan predmet za koji se sudilo pred domaćim sudom, a 79% ne zna ni za jedan državni organ koji učestvuje u procesuiranju ratnih zločina.