Proslava na masovnim grobnicama

Kako vreme odmiče, tihi ponos postaje glasniji. Posle slavljenja „legendarnog“ Prištinskog korpusa i „herojske“ Treće armije VJ koji su 1999. godine na Kosovu u delo sprovodili cilj udruženog zločinačkog poduhvata da se albansko stanovništvo zločinima zastraši i trajno protera, nije bilo razloga da se slična počast ne ukaže i Specijalnoj antiterorističkoj jedinici (SAJ), takođe umešanoj u kosovski sukob.

Na prigodnoj svečanosti povodom 39 godina postojanja Specijalne antiterorističke jedinice MUP-a Srbije, ministar policije Nebojša Stefanović podsetio je da su „ovi ljudi prošli svašta“ i uvek bili tamo „gde ih je Srbija zvala i gde ih je Srbija slala“. U to ime, podsetimo se nekih „slavnih“ trenutaka te jedinice.

Često se zaboravlja (ili se namerno prećutkuje) da su pripadnici „Škorpiona“ koji su 28. marta 1999. godine u Podujevu ubili 14 žena i dece iz porodica Bogujevci, Lugaliju i Duriqi taj zločin počinili kao pripadnici rezervnog sastava SAJ-a sa legitimacijama i u uniformama te jedinice, primajući platu od MUP-a Srbije. Istina je, redovni pripadnici jedinice nisu učestvovali u streljanju, i tokom sudskih procesa u Srbiji i Hagu navodili su da su pomogli preživeloj ranjenoj deci da dođu do bolnice (među njima je i sadašnji komandant jedinice Spasoje Vulević), ali je isto tako istina da pridruženi članovi SAJ-a koji su ubijali u to vreme nisu bili pozvani na odgovornost. Posle počinjenog zločina vraćeni su u Srbiju (kao za kaznu), a onda ponovo upućeni na Kosovo da se još jednom pridruže „legendarnoj“ i „herojskoj“ borbi.

Pripadnici SAJ-a (dakle, ne „Škorpioni“ nego regularni policajci) učestvovali su u drugim takozvanim antiterorističkim dejstvima na Kosovu tokom kojih su počinjeni zločini nad albanskim stanovništvom. Istina, nisu se, poput Posebnih jedinica policije, isticali u činjenju zločina, ali su bili deo širih operacija uperenih protiv albanskog stanovništva Kosova. Recimo, 17. jula 1998. godine u napadu na Orahovac, zajedno sa vojskom i Posebnim jedinicama policije. Tada je, po navodima presude Vlastimiru Đorđeviću (paragraf 312), ubijeno najmanje 30 mlađih muškaraca i jedna žena, a bar jedno ubistvo počinio je pripadnik SAJ-a. I u drugim situacijama oni su prisutni tamo gde se zločini čine, iako nema mnogo dokaza o njihovom učešću u ubistvima i drugim krivičnim delima.

Ipak, postoji jedna situacija u kojoj su se posebno istakli – kada ih je Srbija „pozvala i poslala“ da prikriju zločine. Pripadnici SAJ-a imali su, naime, ključnu ulogu u pokopavanju tela u batajničkim masovnim grobnicama u proleće 1999. godine. Grobnice su iskopane u njihovom Centru za obuku „13. maj“, istom ovom gde se prekjuče slavila godišnjica.

Dva pripadnika jedinice sa zaštićenim identitetom svedočila su u Hagu o tome kako su dočekivali kamione sa telima ubijenih albanskih civila i organizovali njihovo pokopavanje. „Oni dođu, i kako bi rekao Spasoje, mi smo kao neurohirurzi, dođemo, jedan rez i gotovo“, rekao je ministar Stefanović prekjuče opisujući u slavljeničkom raspoloženju pripadnike SAJ-a. Tako je otprilike bilo i u proleće 1999 – rez po rez, kamion po kamion, ukupno 744 tela.

Operacija premeštanja tela sa Kosova u Srbiju sa ciljem prikrivanja ubistava albanskih civila osmislio je i naredio Slobodan Milošević u martu 1999. na sastanku sa najvišim policijskim zvaničnicima (ministrom policije Vlajkom Stojiljkovićem, šefovima državne i javne bezbednosti Radetom Markovićem i Vlastimirom Đorđevićem). Operaciju je vodio general Đorđević, a u njoj su učestvovale stotine ljudi, mahom policajaca, od kojih je njih 110 imenom i prezimenom identifikovano u jednom od dosijea Fonda za humanitarno pravo. Osim batajničke, 2001. godine otkrivene su još dve masovne grobice (u policijskom centru u Petrovom Selu sa 61 telom i kod jezera Perućac sa 84 tela, zatim i krajem 2013. grobnica Rudnica sa 53 tela, za čiju je sudbinu odgovorna vojska).

Među učesnicima su i pripadnici SAJ-a, uz znanje i odobrenje komandanata jedinice. U službenoj belešci Radne grupe MUP-a Srbije iz juna 2001. godine jedan od zaštićenih svedoka iz SAJ-a kaže: „Komandante Simovića i Trajkovića odveo sam na lokaciju gde je izvršeno sahranjivanje leševa i pokazao im kako bi bili upoznati za eventualne buduće planove oko izvođenja određenih radova na konkretnom lokalitetu.“

Živko Trajković je u vreme pokopavanja ovih tela bio komandant SAJ-a, a u iskazu pred Haškim tribunalom priznao je da je znao za operaciju jer mu je „šef centra“ rekao da su u nekoliko navrata tela stizala u Batajnicu i tamo pokopavana. Zoran Simović u to vreme je bio komandant beogradske jedinice SAJ-a i tokom iskaza u Hagu takođe nije krio da je bio obavešten o dopremanju tela u Batajnicu.

Grobnice su posle istrage Radne grupe MUP-a otkrivene u proleće 2001. godine. Nakon završenih ekshumacija, jame iz kojih su izvađena tela zatrpane su zemljom i na njima se nastavilo sa „svakodnevnim dnevnim aktivnostima koje se odnose na obuku i trening Specijalne antiterorističke jedinice“.

Ne samo da pred domaćim pravosuđem niko nije odgovarao za učešće u prikrivanju zločina, nego na mestu gde su otkrivene stotine i stotine tela, među kojima cele porodice, deca, trudnice, nenaoružani mladići, starci i starice, nikada nije postavljeno spomen obeležje. Tabla sa imenima žrtava, spomen soba, jedan kamen sa uklesanim natpisom šta se tu dešavalo u proleće 1999. godine, bilo šta. Umesto toga – samo poravnata zemlja, dodatno utabana obukom specijalaca, i na njoj bina sa koje se obraća ministar policije.

Autor: Nemanja Stjepanović, Fond za humanitarno pravo
Izvor: Peščanik