Sve je to bilo legalno

Baš sve u vezi sa procesuiranjem jataka Ratka Mladića (i Stojana Župljanina) je velika šarada osmišljena da bi se stvorila slika odlučnosti pravosuđa da se obračuna sa pomagačima haških begunaca, a u isto vreme prikrila svaka uloga države u njihovom skrivanju. Poslednja informacija koja stiže iz Prvog osnovnog javnog tužilaštva da je optužnica protiv Mladićevih jataka državna tajna i da nije za javnost (vrlo je moguće, da se odmah razumemo, da se radi o pukoj aljkavosti službenika tužilaštva u klasifikovanju dokumenata) – samo je ilustrativan primer prikrivanja informacija o boravku optuženog ratnog zločinca u Srbiji tokom 15-ogodišnjeg bekstva od pravde. Stvar je, inače, mnogo ozbiljnija.

Optužnica koja je sada označena državnom tajnom podignuta je 2006. godine protiv 11 lica i već dugo je javni dokument, a njeni navodi mogu se videti i u takođe javnim presudama iz tog predmeta. Kad smo kod presuda, u tom procesu ih ima četiri – prvostepena kojom je jedan jatak osuđen ne zbog „jatakovanja“ već zbog nedozvoljenog držanja oružja, dok su ostali oslobođeni; zatim je tu postupak koji je žalbom vraćen na početak; onda je doneta presuda u ponovljenom postupku kojom je desetoro optuženih (prvooptuženi Jovo Đogo u međuvremenu je preminuo) oslobođeno zbog zastare; i konačno imamo presudu Apelacionog suda koji je devetoro optuženih oslobodio krivice zbog nedostatka dokaza, a samo jednog – Marka Lugonju – osudio na uslovnu kaznu zatvora od šest meseci sa rokom provere od godinu dana.

Inače, svi jataci Mladića i Župljanina, nema ih mnogo, dobili su uslovne kazne od po šest meseci, sa rokom provere od godinu do dve godine, i to samo oni koji su priznali krivicu i nagodili se sa tužilaštvom. Dopašće, dakle, zatvora samo ako u periodu kušnje ponovo budu skrivali haške begunce koji su, na njihovu sreću, u vreme izricanja pravosnažnih presuda bili odavno pohapšeni. Niko, prema tome, nije drastično osuđen, država se potrudila da se nikome ne zameri. Zašto? Zato što zna da je i sama umešana i da bi optuženi i osumnjičeni mogli da progovore o umešanosti državnih struktura u skrivanje.

Na primer, jedan od optuženih – Blagoje Govedarica, bivši stariji vodnik Vojske Jugoslavije (VJ) – tokom svedočenja je rekao da su Mladićevu kuću obezbeđivali pripadnici 30. kadrovskog centra VJ, istog onog u kojem su tokom rata bili angažovani visoki oficiri Vojske Republike Srpske, koji su učestvovali u genocidu i najtežim ratnim zločinima primajući platu iz Beograda. Pripadnici 30. kadrovskog centra, rekao je, boravili su u beogradskoj kasarni Topčider i odande odlazili na zadatak čuvanja begunca od pravde. „Bio sam“, rekao je Govedarica, „poslednja karika u lancu komande i nije bilo nižih oficira od mene“. Te reči svojevrsna su pretnja da bi, u slučaju da ga ne oslobode, mogao da kaže još koju reč o karikama iznad sebe.

Jedna od tih bitnih i viših karika u lancu bio je Branislav Puhalo, šef Mladićevog obezbeđenja zaduženog za skrivanje. Svedočeći u procesu protiv jataka, Puhalo je rekao da je ceo državni vrh, uključujući „predsednika države, Ministarstvo odbrane i Generalštab“ znao da 30. kadrovski centar čuva Mladića i da za to prima dnevnice od vojske. Ne samo to, Puhalo je rekao i da je Mladić čuvan „na osnovu ukaza Slobodana Miloševića“, a nakon njegovog silaska s vlasti „po nalogu nekog iz državnog vrha“. I on je nedorečen, ne govori ko je taj iz državnog vrha, odgovor čuva kao pretnju da bi svašta mogao da kaže ako i njega optuže.

Protiv Puhala je, inače, vođena istraga zbog skrivanja Mladića, a zajedno sa njim predmet istrage bili su i Nebojša Pavković, bivši načelnik Generalštaba VJ i Aco Tomić, šef vojne tajne službe. Istraga je, naravno, u nekom času obustavljena, očito iz opreza da se klupko ne odmota predaleko.

Suština cele priče o čuvanju Ratka Mladića dok je bežao od Haškog tribunala krije se u nekoliko reči iskaza Puhala pred sudom: „Sve je to bilo legalno. Imali smo nekoliko vozila, 20 zolja, sanduke municije, kao da smo krenuli u Sinaj. Mladić se 2001. godine slobodno kretao po Beogradu, išli smo na fudbalske utakmice, u MUP, u restorane“. Još jednom: sve je to bilo legalno.

U optužnici protiv desetorice (bar tako je preneto u presudi jatacima u ponovljenom postupku na strani 9), navodi se da se i sam Mladić, ne samo njegovi čuvari, skrivao „u vojnom objektu VJ i Vojske SCG na Topčideru“ najkraće od novembra 2000. do juna 2002. godine. Možda je upravo zato optužnica proglašena državnom tajnom. U istom dokumentu navodi se da je Mladiću hrana dopremana iz vojnih skladišta, a da je sve vreme od vojske primao penziju, koju su umesto njega podizali jataci.

Ovde je naveden samo mali deo indikatora i dokaza o učešću državnih struktura u skrivanju Mladića. Ima toga još. Ipak, pravosudni rezultat je – jedna obustavljena istraga, optužnica koja pokriva period skrivanja od 2000. do 2005. godine i konačna presuda koja oslobađa devetoricu optuženih i osuđuje samo Marka Lugonju koji je Mladića skrivao „u toku novembra meseca 2002“.

Nakon toga, još dve presude, već rekosmo sa uslovnim kaznama nakon priznanja krivice, iz kojih se može shvatiti da je od februara do aprila 2006. godine Mladića čuvao rođak njegove žene Bosiljke – Miroslav Jegdić – a onda ga je preuzeo i o njemu brinuo rođak Branislav Mladić, u čijoj je kući u zrenjaninskom selu Lazarevo u maju 2011. godine konačno uhapšen. Punih pet godina kod rođaka na selu, bez ikakve pomoći i podrške državnih struktura. Kako da ne.

I u procesima protiv Župljaninovih jataka čulo se dosta toga, ali je bilo kakva reakcija istražnih organa izostala, pa je tako recimo ostalo nepoznato ko je beguncu izdao legalne i validne isprave sa lažnim imenima. Dokumenti su, upadljivo je, izdati u Bačkoj Palanci, mestu u kojem su igrom slučaja rođeni i tamo započeli političko-policijske karijere Jovica Stanišić i Mihalj Kertes.

Priča o skrivanju Ratka Mladića i drugih optuženika za ratne zločine važna je iz najmanje dva razloga. Prvo, ona pokazuje da državne strukture, prevashodno vojne i policijske, nikada nisu očišćene od učesnika ratova i počinilaca ratnih zločina. I drugo, pokazuje kontinuitet u odnosu vlasti Srbije prema događajima iz devedesetih. Zato nikoga ne treba da čudi što država one koje je skrivala od pravde nakon odsluženih kazni dočekuje kao heroje. Pun krug je tako pređen, bez obzira što su se tokom godina političari na vlasti menjali. Srbijom sasvim izvesno ne vladaju (samo) oni koje vidimo na televiziji.

Autor: Nemanja Stjepanović, istraživač Fonda za humanitarno pravo.

Preuzeto sa portala Peščanik