Bez priznavanja svih žrtava nema trajnog pomirenja

Specijalizovana Veća i Specijalno Tužilaštvo Kosova osnovani su da bi procesuirali ratne zločine ili zločine protiv čovečnosti koje su počinili pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) od 1. januara 1998. do 31. decembra 2000.

Zbog ovako tačnog vremenskog okvira, svesni smo da će se na optuženičkoj klupi naći bivši pripadnici OVK, i to srednjeg i visokog ranga. Ova činjenica ulila je nadu kod većine članova porodica nealbanskih žrtava da će doživeti da vide kako se sudi onima koji su počinili zločine nad njihovim najmilijim, ističe u razgovoru za Danas Bekim Blakaj, izvršni direktor Fonda za humanitarno pravo Kosovo.

Međutim, kako ukazuje, s obzirom na to da je broj žrtava visok – osim 8.702 ubijenih i nestalih albanskih civila, tokom i posle rata na Kosovu ubijeno je ili je nestalo 1.203 srpskih civila, preko 260 Roma, Aškalija i Egipćana, 94 Bošnjaka i 102 druga civila – jasno je da Specijalno tužilaštvo neće biti u stanju da istražuje ni procenat zločina počinjenih nad pripadnicima etničkih zajednica na Kosovu.

“Govorim samo o žrtvama najtežih zločina, ubistvima i kidnapovanjima. Sigurno, postoji veliki broj drugih kategorija žrtava, poput ranjenih, zlostavljanih, zarobljenih… što povećava broj manjinskih etničkih žrtava na nekoliko hiljada. Pošto Specijalizovana veća i Specijalno tužilaštvo imaju ograničen vremenski mandat, samo pet godina, s mogućnošću da bude produžen na još pet godina, možemo očekivati najviše par desetina predmeta. Na žalost, na osnovu ovoga što sam već rekao, mogu da zaključim da većina žrtava i njihove porodice će ostati bez pravde. Ipak, verujem da će Specijalizovana veća procesuirati neke važne zločine gde će biti ustanovljena sudska istina i da će mali deo žrtava pronaći satisfakciju i malo mira. Nadam se da procesi pred ovim Sudom ohrabriti domaće sudije da procesuiraju druge predmete za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, i to ne samo na Kosovu nego i u Srbiji”.

* Da li možete da pretpostavite protiv koga će biti podignute optužnice?

– Mislim da u ovom trenutku niko na Kosovu ne zna ko su potencijalni optuženici i za koje zločine će biti optuženi. Zapravo, to je dobro, jer je, bar do sada, sprečen uticaj na potencijalne svedoke. Čini mi se da su Specijalizovana veća i Specijalizovano tužilaštvo naučili lekciju Haškog tribunala, pa posebnu pažnju obraćaju na zaštitu svedoka. Ko će biti optužen isključivo zavisi od toga koliko je tužilaštvo bilo sposobno da obezbedi dokaze za određene zločine da bi na osnovu dokaza podiglo optužnice. Ukoliko imaju dokaze niko neće imati imunitet, bez obzira na to koliko je uticajan ili na kom je položaju određena osoba koja se sumnjiči za zločine.

* Postoje ozbiljne optužbe na račun lidera OVK-a, od nekadašnjeg izvestioca Saveta Evrope Dika Martija do bivšeg tužioca Klinta Vilijamsona. Kako na to gledate?

– Da, u izveštaju Martija iznesene su jako ozbiljne optužbe na račun lidera OVK-a. Deo izveštaja se bavi organizacionom strukturom OVK-a, posebno, kako se navedeni u izveštaju, “Dreničkom grupom”. U izveštaju se ne navode konkretne krivične radnje pojedinih lidera OVK-a, tako da nam preostaje da čekamo optužnice. Svakako, za kosovsko društvo sada je vrlo važno da ovaj specijalni Sud počne sa radom kako bi se obelodanili navodi iz Martijevog izveštaja.

* Fond za humanitarno pravo godinama ukazuje da je aktuelni načelnik Generalštaba Srbije Ljubiša Diković odgovoran za zločine na Kosovu. Kakav je stav o tome na Kosovu?

– Dosijei FHP-a o odgovornosti Ljubiše Dikovića nesumnjivo ukazuju da su u zoni odgovornosti 37. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije, kojom je tada komandovao Diković, počinjeni strašni masovni zločini, gde je život izgubilo preko 1.400 albanskih civila. Koliko sam informisan, i tužilaštvo na Kosovu je preuzelo neke radnje, a kosovsko Ministarstvo spoljnih poslova proglasilo ga je personom non-grata.

* Kako gledate na trenutno stanje u regionu kada je reč o ratnim zločinima?

– Nažalost, čini mi se da pitanje suočavanja s prošlošću nije među prioritetima nijedne vlade u regionu. Verujem da bi većina predstavnika najviših institucija u regionu rado odložila ovo pitanje u nedogled. Možda i zbog toga što su u većini zemalja regiona predstavnici institucija bili akteri ili bliski glavnim akterima tokom ratova. S druge strane, međunarodna zajednica, prvenstveno Evropska Unija, nije pokazala odlučnost i dala do znanja zemljama regiona da moraju da reše pitanja suočavanja s prošlošću pre nego što pristupe Uniji. Bez suočavanja s prošlošću na pravi način, bez priznavanja svih žrtava bez obzira sa koje strane dolaze, ne može se doći do trajnog pomirenja.

* A da li bi osnivanje REKOM-a dovelo do boljeg stanja u regionu?

– Posle svega ovoga što sam rekao, čini mi se da jedino REKOM ima kapacitet i šansu da uspostavi saradnju na regionalnom nivou, kada se radi o suočavanju sa prošlošću. Dakle, REKOM je jedini mehanizam na regionalnom nivou koji ima jedinstvenu šansu da doprinese pomirenju u zemljama bivše Jugoslavije. Zbog toga, REKOM mora da bude podržan od strane svih zemalja regiona, jer je to mehanizam koji direktno doprinosi regionalnoj saradnji, napretku partnerstva između donosioca odluka i civilnog društva. Jedino REKOM može da utiče da žrtve budu priznate i van svoje zajednice, da utiče da žrtve budu priznate i u zajednici odakle potiču počinioci zločina. Ukoliko se to ostvari, onda je to prvi korak ka pomirenju među narodima bivše Jugoslavije.

Skoro 1.700 osoba i dalje nestalo na Kosovu

* Kakvo je stanje na Kosovu kada je reč o nestalim osobama?

– Jedno od najbolnijih pitanja kao zaostavština rata je pitanje nestalih. Skoro 1.700 lica na Kosovu se i dalje vode kao nestali. NJihove porodice nestalih više od 17 godina žive u neizvesnosti. Neki od njih su bile i žrtve prevara – davali su novac za, ispostaviće se, lažne informacije kako su njihovi najmiliji navodno živi, da su u tajnim zatvorima i logorima. Fond za humanitarno pravo Kosovo godinama traži od nadležnih institucija da pitanje nestalih tretiraju kao prioritetno. Takođe, tražili smo da u procesu dijaloga u Briselu nađe i pitanje nestalih. Smatramo da mora da postoji veća politička volja da se reši ovo pitanje. Obe strane sigurno imaju informacije o masovnim ili pojedinačnim grobnicama. Teško je poverovati da za masovnu grobnicu u Rudnici, gde je pronađeno 53 tela, državne institucije nisu imale informacije o njenom postojanju. Zašto je onda bilo potrebno preko 15 godina da se otkriva ova grobnica?

Preuzeto sa portala Danas