Sumorna statistika

Međunarodni dan nestalih osoba Srbija i ove godine dočekuje sa sumornom statistikom iz najmanje dva razloga. Prvi je taj da se broj nestalih lica za kojima se traga veoma sporo umanjuje. Drugi razlog je zaključak koji se nameće – država ne čini dovoljno napora u njihovom pronalasku.

Na konferenciji održanoj povodom 22 godine od operacije “Oluja”, predsednik Komisije za nestala lica, Veljko Odalović, izjavio je da se u regionu traga za 10.457 nestalih osoba. Tom prilikom je zaključio da su osnovne pretpostavke budućnosti regiona pronalasci i identifikacija nestalih lica, kao i procesuiranje odgovornih.

Neupućeni bi iz ove i sličnih izjava zvaničnika mogli da zaključe da je država učinila sve što je mogla da se nestala lica pronađu. Međutim, u potrazi za nestalim osobama napredak je spor i otežan, a Srbija nema ni adekvatan pravni okvir koji bi uredio proces traženja nestalih lica i koji bi regulisao prava porodica nestalih.

Prema Zakonu o pravima civilnih invalida rata, prisilno nestale osobe nemaju status civilne žrtve rata, a da bi članovi porodica nestalih ostvarile prava po ovom zakonu, moraju da proglase svoje nestale članove porodice umrlim.

Posebno zabrinjava podatak da tokom 14 godina suđenja za ratne zločine utvrđivanje činjenica o sudbini nestalih osoba nije bilo prioritet za pravosuđe u Srbiji. Jedino suđenje za ratni zločin u Srbiji koje je rezultiralo pronalaskom nestalih osoba je suđenje u predmetu “Sotin”. S druge strane, povodom pronalaska četiri masovne grobnice na teritoriji Srbije nije bilo nijednog krivičnog postupka.

Regionalna saradnja u odnosu na ova pitanja nije na najvišem nivou, a pitanje ekshumacije posmrtnih ostataka je postalo političko pitanje.

Stoga nije naodmet podsetiti šta država još uvek može i treba da uradi da bi se potraga za nestalim osobama učinila efikasnijom.

Država može i treba da unapredi pravni okvir kojim će urediti proces traženja nestalih lica i kojim će porodicama nestalih lica priznati status civilnih žrtava.

Država može i treba da učini dostupnim arhive vojske i policije, koje sadrže dokumenta o vojnim i policijskim operacijama vođenim tokom oružanih sukoba. Ti podaci mogu presudno da utiču na lociranje masovnih grobnica i pronalazak nestalih osoba.

Država može i treba da ojača kapacitete u Tužilaštvu za ratne zločine kako bi se ono ozbiljno posvetilo istraživanju ratnih zločina čije procesuiranje može da doprinese utvrđivanje činjenica o sudbini nestalih osoba.

Država može i treba da pruži nedvosmislenu političku podršku procesuiranju pojedinaca za koje postoji sumnja da su učestvovali u izvršenju prisilnog nestanka.

Država može i treba da bude posvećena jačanju kvalitetne regionalne saradnje koja treba da ide u pravcu uspostavljanja poverenja, a u cilju rasvetljavanja sudbine nestalih lica.

Na kraju, država treba ozbiljno i posvećeno, a ne deklarativno, da se bavi rasvetljavanjem sudbine nestalih lica, kao svojom civilizacijskom, moralnom i političkom obavezom.

Višnja Šijačić, pravna analitičarka Fonda za humanitarno pravo

Preuzeto sa portala Danas